Питање (не)прослављања Србске или Православне нове године, у мас-медијима се углавном своди на површне оцене о томе да ли је тачнији Јулијански или Грегоријански календар, те да ли се овај празник уопште може називати србским и православним. Сем тога, у свету друштвених мрежа се расправља да ли је сада наступила 2016. или 7524. година (при чему је тачно и једно и друго — прва је од Рођења Христовог, а друга од Стварања света по Светом писму и православном предању), док понеко потеже и питање да ли би православни хришћани требало да обележавају почетак „венца године благости Божије“ (Пс. 64, 12) првог дана месеца септембра, како је то било у Византији, или пак јануара, како је 1700. године одредио руски император Петар I.

Међутим, губи се из вида или прећуткује чињеница да овај празник, на неки чудан начин, већ деценијама проживљава исту судбину коју и Србство у целини: забрањиван је, оспораван, презиран и занемариван. Почело се с тиме још од стварања Југославије, када је држава прешла на нови (грегоријански) календар и одрекла се свега србског (укључујући чак и Видовдан), наставило се отвореним прогоном у време Брозове тираније, да би по доласку западњачке демократије наступило време лицемерног прећуткивања и гурања у запећак.

Након пада комунизма, најважнији црквени и народни празници су углавном „рехабилитовани“: Васкрс, Божић и Сретење су постали државни празници, док се Савиндан и Видовдан обележавају у виду школских, културно-уметничких и историјских подсећања (што није сразмерно значају Светог Саве и Косовског завета за србски народ, али је опет боље него да нема ни тога).

Једино Србска нова година, ни после 36 година од смрти Јосипа Броза, 27 година од пада Берлинског зида и 13 година од нестанка Југославије, није ни на који начин призната од државе која се, барем на папиру, зове Србија, чији је грб немањићки двоглави орао са крстом и оцилима и чија је химна Боже Правде.

Док су били у опозицији 1990-их година, лидери прозападних странака су организовали спектакуларне дочеке Србске нове године на београдском Тргу републике, покушавајући (и углавном успевајући) да привуку национално опредељену омладину под плаштом пркоса „последњем комунистичком диктатору у Европи“. Међутим, чим су се докопали власти, Србску нову годину, концерте и ватромете су очас посла заборавили и презрели.

Ствари се нису промениле ни доласком на власт њихових настављача и идеолошких обраћеника, Вучића, Николића и Дачића. За Србску нову годину је дозвољено одржавати концерте у провинцији, „да се Власи не досете“, али у престоници „европске Србије“ — ни случајно!

Зашто је то тако?

Зато што је прослављање Нове године „по старом календару“, дуго потискивано и забрањивано, постало нека врста србског слободарског обележја, симбол пркоса диктатури и србомржњи.

Можда управо стога што је и световни и црквени празник, Србска нова година, са својих 13 дана календарске „задршке“, подсећа да и у земаљском и у небеском животу јесмо и треба да будемо другачији од бездушног и безличног Запада који је Бога заменио потрошачком корпом.

Зато ми, православни Срби, треба да славимо овај празник, као и сваки дан који створи Господ (Пс. 117, 24), благодарећи Богу за сва доброчинства Његова и трудећи се да у Новој години и у сваком новом дану поправљамо себе, како бисмо и свет око себе мењали на боље.

Срећна и благословена Нова година!

Догодине у Призрену!

Младен Обрадовић, Покрет Образ

————-

Младен Обрадовић: Коме и зашто смета Србска нова година?

15. 1. 2016. ОСЛОБОЂЕЊЕ, за ФБР приредила Биљана Диковић