Светислав Пушоњић, 4.1.2016.

Фјодоров је руски философ из XIX века, а ове његове речи данас делују актуелније него и у време када су настале. Ако се уместо “руски“ стави “српски“ исказ ни најмање не губи на истинитости.

(издвојени цитати из дела „Философија заједничког дела“, аутора Николаја Фјодорова)

______

* Запад погубно делује на безвољну и бескарактерну руску интелигенцију, која је одувек сузбијала и сузбија сваки вид самосталности у Русији и не допушта да се појави било шта оригинално, будући да слепо верује у западно савршенство и руску неспособност. Колико је само талената отерано у пијанство да би у њему и пропало, захваљајући ренегатском западњаштву и лицемерном словенофилству!

* Прогрес је самоузношење човека, уздизање његове властите личности, тј. онај грех који је и био кажњен мешањем језика, а од чега није далеко ни наше време у коме су се људи одрекли свега заједничког и свако живи искључиво за себе, и то до те мере да човек човека више не може разумети.

Прогрес се састоји у сазнавању преимућства, прво, од стране целог поколења (свих живих) над својим претходницима (умрлима ) и, друго, од стране млађих над старијима. Само, пак, преимућство – предмет гордости млађег поколења – састоји се у увећавању знања, у усавршавању, уздизању мислећег бића, чак је и изграђивање моралних убеђења предмет узношења млађих поколења над старијим.

Надмено опхођење синова и кћери с родитељима, као нужна последица свести о интелектуалној надмоћи, већ је позната ствар и чак је и у Тургењевљевом роману “Очеви и деца“ нашла свој израз, мада не нарочито успешан. Тријумф млађег поколења над старијим је битна црта прогреса.

Биолошки гледано, прогрес се састоји у истискивању старијих од стране млађих, очева од стране синова. Психолошки гледано, он представља замену љубави према очевима бездушним хвалисањем, презиром према њима. Етички – то је најнеморалније потискивање очева од стране синова… Прогрес претвара очеве и претке у окривљене, а синовима и потомцима препушта суд и власт над њима. Прогрес, као одбацивање отачества и братства, значи потпуни морални пад, негацију саме моралности.

За наш век, век прогреса, отац је најмрскија реч, а син – најувредљивија. Држати се очинског или дедовског, бити зависан од њих – има ли ичег срамнијег за присталице прогреса! Зато се истински божанска, истински људска дужност састоји у спасавању жртава прогреса, у њиховом извођењу из пакла.