Верујем да мало ко очекује, па ни Берлин ни Вашингтон, да ће затварање тог поглавља бити услов за отварање осталих поглавља. А и зашто би то неко радио када је свестан да би у садашњим условима већинског расположења грађана у Србији, постојећег устава и Резолуције 1244, то било контрапродуктивно управо у настојању Брисела да, сталним позивањем на поглавље 35, моделира Србију по свом укусу у вези са свим другим поглављима.

Међутим, само неколико сати пре доласка у Београд на састанак ОЕБС-а, Џон Кери је у Пришини наговестио оно што никако не обећава ништа добро за Србију, ни у преговорима о поглављу 35. Наиме, он је био сасвим одређен када је изјавио: „Гарантујем да ништа од оног што је договорено у Бриселу не штети независности Косова.” И даље: „Ми смо инвестирали веома много у косовску будућност да бисмо то изложили опасности.” Ја Керију верујем, јер у свим досадашњим преговорима у Бриселу, иако формално посредује ЕУ, главни „супервизор” је Вашингтон, без чијег аминовања ништа није могло бити потписано или парафирано.

Е сад, ако је Вашингтон учвршћивао независност Косова кроз бриселске споразуме, зар ће дозволити да другачије буде и у преговорима око поглавља 35? Свакако да неће. Истина, нешто мало ће се, у вези са тим, питати и Немачка, којој је Србија „увек лојална” и „увек ћемо бити спремни, ако нам каже или замоли нешто, да то и испунимо”.

С друге стране, није нам потребно велико политичко-дипломатско искуство ни мудрост да би се схватило да је ЕУ у проблемима и да јој прети пуцање по многим шавовима, од кризе у зони евра, преко већ извесног британског референдума и победе Мари ле Пен на локалним изборима у Француској, до избегличке кризе и сопственог тумарања по Међународном суду правде. У таквим условима, и када би Србија била спремна да испуни све захтеве Брисела, тешко је и наслутити неко догледно време када би могла бити позвана да постане пуноправни члан те недовршене, избирократизоване и нејединствене политичко-економске уније, која се све више претвара у немачку унију.

И на крају, требало би да понудим и свој одговор на питање с почетка текста: да ли ће „жаба” бити скувана кроз преговоре о поглављу 35. Неће, јер „жаба” је још жилава и треба је кроз сва поглавља добро омекшати (читај: опљачкати је). „Жаба” ће се сама скувати оног дана, ако тај дан уопште некада и дође, када буде, онако изнурена, подносила званични захтев за пуноправно чланство, у коме мора описати своје границе и унети тачан број својих житеља. Е, то ће тек тада бити де јуре признање прве НАТО државе у свету. До тада ћемо се заклињати да никада нећемо признати независност Косова и многи од нас ће у то и веровати. Која ће то генерација доживети? Моја сигурно неће. А волео бих да на то не пристану ни моји праунуци, које сам, хвала богу, већ стекао.

Aутор текста је амбасадор у пензији