Бранко Жујовић
Глас Русије 3.12.2014.

Русија је барем у Великом рату на делу, без резерве, показала наклоност Србији, пружајући јој кључну војну и материјалну помоћ без обавезе надокнаде, те приморавајући уценом западне савезнике да предузму акцију евакуације њене војске из Албаније.

Михаил Михаилович Весјолкин

То је беспримеран доказ пријатељства у политици, која данас, о стогодишњици приспећа првих руских конвоја, није кадра ни да ода дужну пошту њиховом команданту, контра-адмиралу Михаилу Михаиловичу Весјолкину, за ког су српски официри веровали да је брат по оцу цара Николаја Другог.

У данима када Србија, скромније него што се очекивало, прославља стогодишњицу почетка Великог рата и недавно, изненађујуће слабо посећано, откривање Споменика цару Николају Другом Романову у Београду, један други руски херој остаје у сенци ових великих јубилеја. Реч је о контра-адмиралу Михаилу Михаиловичу Весјолкину, великом, осведоченом пријатељу Срба, о којем сам овде већ писао, који је успешно и храбро командовао Експедицијом посебне намене руске Ратне морнарице, основаној да Дунавом допрема помоћ Србији нападнутој у Првом светском рату.

Експедиција посебне намене

Историчар Данило Шаренац сведочи да је конкретан посао организовања и слања војне помоћи у Србију припао руском Министарству морнарице, које је формирало Експедицију посебне намене. Експедиција је формирана 16. августа 1914. године, на челу са тада капетаном прве класе Михаилом Михаиловичем Весјолкином.

За превоз робе одређени су капацитети руске Црноморске флоте, премда, како наводи Шаренац, за ову операцију, због дубоког газа, нису могли бити искоришћени велики бродови, па је руска морнарица по овој потреби ангажовала шлепове и трговачке бродове Руског дунавског паробродства.

Контра адмирал Весjолкин и руски Цар Николај II

Све што је Експедиција посебне намене превозила за Србију, сматало се робом специјалне намене. То је значило да се материјал прироритетно пропуштао железницама и воденим путевима, упоредо са испорукама за руску војску, а све на рачун искључиво руске благајне.

Руска лука на Дунаву, Рени, изабрана је за почетну тачку, док су српске „луке“ Радујевац, а од марта 1915. године и Прахово, представљале места истовара. У повољним временским приликама, пут руских конвоја трајао је десет дана.

Руска помоћ Србији – данас, Фото колаж, СРБски ФБРепортер

Педесет конвоја бесплатне руске помоћи

Током 1914. године, бележи Шаренац, у Србију је стигло пет руских конвоја, а следеће чак 45. Помоћ Србији била је толика да су Руси прибегли проширењу капацитета луке Рени. Сличне проблеме имала је и Србија.

Реквирирани су приватни магацини како би се обилна руска помоћ прихватила. Како ни у Прахову ни у Радујевцу није било савремене опреме за истовар, на овим пословима ангажовани су ратни заробљеници из Аустро-Угарске. Извори из тог времена сведоче да је пруга уског колосека Прахово – Зајечар била затрпана руском робом.

Данас је немогуће утврдити тачне количине руске помоћи Србији. Ипак, увидом у сачуване податке о неким транспортима могуће је сагледати њене контуре. Тако се само један од конвоја састојао од 32.814 сандука са муницијом, 322 сандука са гранатама, 214 навоја бодљикаве жице, 203.750 kg угља, 27.710 kg сена, 99 бачви киселине, 467 бачви минералног уља, 426 бачви бензина, 67 бачви шпиритуса, два артиљеријска оруђа калибра 150 mm са хиљаду граната и 13.000 граната за пољску артиљерију. Стигло је још и преко 750 коња, као и материјал за склапање понтона.

Други товар, бележи историчар Шаренац, садржао је 110 коња, 100 вагона шпиритуса, 7 сандука са радио и телеграфским материјалом и један авион.

Само током 1914. године руско Министарство војске послало је бесплатно српској и црногорској војсци, из магацина у Казању, Кијеву и Оријенбауму око 15 милиона пушчаних метака и више од десет хиљада граната. Из Лавова је за Србију у децембру 1914. године послато и заробљено трофејно немачко и аустро-угарско наоружање.

Два српска јужна тока

За разлику од помоћи, коју је Дунавом достављала Русија конвојима контра-адмирала Весјолкина, Србија и касније Краљвина СХС и Југославија платиле су свако француско дугме, сваки француски метак, дугме, пертлу и сваку испоручену пушку. Дакако, новцем, а често и вишеструко скупљим уступцима француским компанијама на домаћем тржишту.

Француска је потом добила и Споменик захвалности на Калемегдану, иако је тек на интервенцију руског цара Николаја Другог невољно пристала да почне евакуацију остатака српских трупа из Албаније. Недавно је у Београду та неправда делимично отклоњена, откривањем Споменика цару Николају. Споменик контра-адмиралу Весјолкину, ког су такође стрељали бољшевици, а за ког су Срби дубоко веровали да је царев брат по оцу, још чека своје место у Србији.

Текст о контра-адмиралу Весјолкину пишем на стогодишњицу почетка његовог великог подвига и на дан када је објављено да Русија, барем у овом тренутку, одустаје од „Јужног тока“. У светлу значаја руских конвоја 1914. и 1915. године треба посматрати и до јуче важећу понуду да се „Јужни ток“ у Србији и само у Србији гради руским новцем, а отплаћује од транзитне таксе.

То су два непорецива феномена наклоности Србији у европској политици, од којих је први, Весјолкинов јужни ток био погубан по саму Русију (у тренутку највеће оскудице у наоружању и у предвечерје револуције Србији је испоручено око 120 хиљада пушака), а други би могао у отрежњујућем смислу да погоди саму Србију.

Од ове недеље, наиме, Брисел је поново у прилици да демонстрира европску вредност непатвореног партнерског односа према Београду. Имаће шансу да Србији, на пример, надокнади штету од неотворених радних места, изостанка наплате транзитне таксе за гас у буџету, немогућности изградње гасних енергетских капацитета и изостанка на „Јужни ток“ надовезујућих инвестиција.

Замишљени над овим питањем, које у историји има вишеструке, дакако негативне одговоре, могли бисмо, за почетак, да приредимо страницу на „Викпедији“, посвећену контра-адмиралу Весјолкину на српском језику, које данас нема као што сутра неће бити надокнаде штете из Брисела. Шта више.