Комнен Коља Сератлић

Траг у времену из црног шешира

Аутор је дугогодишњи дипломата, члан УНС-а
Приредила редакција СРБског ФБРепортера, 16.11.2015.

Више од четрдесет година пишем и говорим о значају протокола, церемонијала, лепог понашања, на којима почива дипломатско занимање, и не само дипломатско. Те норме понашања грађене су вековима. Шта би се десило да свако има свој „стил“ и начин опхођења на међународном плану? Иако са хиљаду мана, иако је понекад доживљаваљавамо као испоставу Империје, шта би се десило када би неко срушио ОУН, ту међународну, интернационалну организацију која је преседан у историји човечанства?  Настао би још већи хаос од оваг садашњег.

Шта би се десило када би неко срушио Бечке дипломатске и конзуларне конвенције? Десио би се, такође, хаос у дипломатским и конзуларним односима међу земљама.

Србија је, нажалост, када су Бечке конвенције у питању, пала на испиту. Кршила их је свакодневно не примењујући их, посебно према надриамбасадорима Империје, Енглеске, Француске, Немачке, који се већ годинама директно мешају у унутрашњу и спољну политику ове земље.

За српске вође од 2000 године не постоје  чл. Бечке дипломатске конвенције (од 39 до 44), односно обавеза земље да такве лумпдипломате прогласи непожељним  особама (persona non grata – нема множину).

Свако ко је близу памети требало би да се понаша и према узусима који су муком стечени у протоколу, церемонијалу  и лепом понашању (бонтону). Оно што је нормално, примера ради, за Доњу Пиносаву или Житорађу, није нормално на међународном плану.

Нажалост, хиљаде сати и непроспаваних ноћи, отишло је у ваздух. Пишем(мо), мало ко чита, поготово не читају владари, вође. Депресивни оптимизам и нарцисоидност су основне карактеристике становника овог и суседних поднебља. Додуше, у неким временима било је оних који би се након неког текста о наведеним питањима, извинили и отворено поручили да се убудуће неће бавити питањима која нису изучавали и којима се нису бавили, али то је спадало у тзв. статистичку грешку.

У овим временима и познаваоци и тотални лаици и они који темељито познају дипломатске вештине, тајне, лепо понашање, обичаје, културу других народа и они који чепркају по периферији се наљуте. Први кажу „зашто нас учиш“ (двојица познатих аналитичара су неоспорни познаваоци ове проблематике, међутим огрезли су у мржњу, употребљавају, нажалост, недопустиву, чак вулгарну терминологију о највишим српским функционерима и члановима породица, тако да њихови текстови нису за читање већ за правосуђе), а други себе сматрају свезнајућим, или генијалним сваштарима.

Најпре, зашто овакав наслов?

У време посете председника Русије Путина Србији, обављено је уобичајено (у целом свету) представљање оних који су одређени да дочекају госта. Дочекују га постројени у реду по пресеансу (постројавање према функцији и значају личности). Када је Председнику Русије представљен министар иностраних дела И. Дачић, уследило је руковање. Представљени држи руке уз тело док гост не пружи руку, буквално стоји мирно, без клаћења, смејања, или нападног изражавања, независно од тога да ли познаје или не познаје госта. Пријатељство ако и постоји се не рекламитра (у бити не ради се о пријатељству, ради се о познанству, у политици нема пријатељства и љубави). Ниједан Председник или председник Владе не жели да то „пријатељство“ примети неко други, друга земља. Свака интимност пред домаћим и страним камерама је ружна и неваспитана.

Такође, приликом представљања, избегава се било каква прича са гостом, јер је заустављање забрањено из више разлога у које спада и безбедносни (дешавало се да снајпериста управо искористи застајкивање).

Након што су се руковали, И. Дачић је треснуо („опалио“) председника Путина по надлактици, рамену, када га је већ прошао и у моменту руковања са следећим министром. Путин се дискретно тргнуо (иначе је познат по борилачким вештинама – џудо, карате и др). Такво понашање се може толерисати при сусрету двојице јарана на пијаци или чаршији, када један „опали“ по рамену другог и узвикне: „Где си јаране“.

Илустрација преузета из дневног листа Курир

О министру спољних послова биће још речи. Није он једини који се тако понаша. Посебно од петоктобарске пироманске револуције могу се навести бројни примери.

Када је министар спољних послова Грчке, елегантна и углађена дама, приликом посте Београду  изашла из авиона, дочекао је тадашњи министар спољних послова Јеремић. Дама је пружила руку, а Јеремић је буквално поскочио, загрлио и поче да је цмаче по образима, три пута је шарао лево, шарао десно. Гркиња се укочила, стајала је мирно са опуштеним рукама уз тело, била је у шоку.

Није заборављено љубљење и грљење познатог Јагодинца са отправником послова Империје, госпођом Џенифер, као ни Драшковићево балављење руке Олбрајтовој. Прво, рука се не додирује уснама, већ се само усне благо примакну (замислите пријем где има двесто, тристо или више званица, међу којима је и велики број дама, да сви мушкарци избалаве руке тим дамама), а друго, на министарском  и вишим нивоима, недопустиво је и непристојно рукољубље, као и у ресторанима, на јавним местима, аеродромима. Основно је правило да се то ради само ако дама подигне високо руку и окрене надланицу, након чега мушкарац лагано прихвати руком прсте даме и уз благи наклон принесе усне, али не балави, односно не додирује руку.

Министар иностраних послова требало би да буде посебна личност, са врхунским знањем неколико страних језика, достојанственим понашањем, примереним одевањем, познавањем међународних односа, протокола, церемонијала, бонтона. На њега се угледају сви дипломати и у њега су упрте очи домаће и светске јавности (у многим земљама министар иностраних послова је у рангу председника Владе).

Нема оправдања за понашање И. Дачића, посебно за његово недавно понашање у Москви. Како су писали домаћи и инострани медији, министар је буквално, како је објавио један дневни лист, „придавио Председника Русије“, односно држао у загрљају неколико минута. На несрећу, то И. Дачић и не пориче, већ се хвали како је интимус са Рогозином, Лавровом, Шојгуом, наравно и са Путином. Да га упитате  да ли је интимус са државницима Запада, вероватно би набројао једно двадесетак (његово љубљење са Ештоновом већ је ушло у све дипломатске уџбенике, као и у Гинисову књигу, нормално је да ће ту ући и московска епизода).

Као сведок времена и дугогодишњи дипломата (био сам и шеф протокола једне државе), сећам се да је амбасадор ондашње Југе хитно опозван, јер је пред камерама, дакле на јавном месту, загрлио Председника једне афричке државе у којој је амбасадоровао, што је била увреда за тог Председника, иако су се добро познавали, односно заједно студирали. Велики број студената, посебно из афричких земаља, је студирао у Југославији (у студентском дому „Моша Пијаде“ на Тргу жртава фашизма у Загребу, четири године, соба до моје собе, био је студент из једне афричке земље који је касније постао председник. Никада, и када сам га једном срео, нисам показивао да смо заједно студирали). Такође, знам три примера да су неке моје колеге предложени за амбасадоре само зато што су тврдили да су „пријатељовали“ са неким тада актуелним председницима страних држава. Ниједан није добио агреман, јер ти председници нису хтели, а нису имали ни право, да се свакодневно спуштају на тај ниво, односно да наставе „пријатељовање“.

На повратку, док је још био у авиону, И. Дачић је морао бити смењен, ако се понашао према Председнику Русије како су пренели масмедији.

Не забрињава само И. Дачић, забрињавају подједнако и неки професори и аналитичари. Тако професор ФПН изјави да „није изненађен Дачићевим поступком“, он га буквално оправдава. Представља се експертом, уверава нас: „У последњих двадесетак година ти разговори нису више у том смислу тврдо официјелни…“.

Када професор промаши тему, то постаје трагикомично. Не ради се о разговорима, ради се о понашању. А онда тај васпитач генерација ФПН упада у још веће блато, спомињући универзитетске уџбенике: „Ми имамо некакву слику политичке углађености и рафинираности из својих универзитетских уџбеника“. Професор употребљава синтагму „некакву слику“ и наставља  да је „Питање који стил треба (који стил би требало, професоре) земље нашег ранга и величине да примењују“.

Не ради се о стилу, рангу или величини земље, ради се о прецизним нормама понашања које морају поштовати и велике и мале земље. Крај професоровиох мисли је за Риплија. Наиме, он сврстава Дачића, како каже, у „неку врсту левог дела политичког простора“, те да је то „традиција социјалиста“. Значи ли то да социјалисти у свим земљама могу да праве такве недопустиве радње и баханалије?

Еспеeсовац и поштовалaц турско-српског арлаукачког мелоса изјави „да је то Ивица од њега нучио, те да је Ивица  искусан и интелигентан политичар, према томе, зна шта ради“. Сада је обелодањено ко је учитељ актуелног министра иностраних послова (имали су своје учитеље и Свилановић и Драшковић и Јеремић и Мркић, да их не откривамо).

Познати аналитичар говори о „културолошким разликама“. И он, као и професор ФПН упада у замку. Једно су културолошке разлике у опхођењу оних који нису тзв. јавне личности, а друго је дипломатски протокол, церемонијал и лепо понашање (бонтон), које обавезује све дипломате и државнике (политичаре) на кугли земаљској.

Тај аналитичар се не сећа, можда се још није био ни родио, да су совјетски генерални секретари, посебно Брежњев, љубили у уста своје партијске колеге из Источног блока. Лично сам гледао, док сам живео у Москви четири године, да се  неки мушкарци (рођаци) љубе у уста (то је био некада давно и обичај у Ц. Гори и деловима Старе Херцеговине).

Високи државници у Италији поштују и протокол и церемонијал и бонтон, не грле се и не љубе са страним државницима, тако да није тачна тврдња аналитичара да би Берлускони био срећан да га ја Дачић стегнуо око врата.

У земљама ЛА (живео сам десетак година) наведно понашање је недопустиво. У Мексику је одржано заседање Интерпарламентарне уније 1976. године. Из Југославије је била тридесетдвочлана делегација, с председником Парламента на челу. На аеродрому, осим нас радника Амбасдаде, на испраћају је било око четрдесет других тада Југословена на привременом раду. Настало је опште љубљење. Директор Аеродрома, са којим сам се познавао, питао ме је: „Господине, да ли је то био конгрес хомосексуалаца“. У Мексику  (као и у целој ЛА) се узајамно тапше по леђима, али се главе не додирују (то је ушло у бонтон из неких давних времена када су се непознати људи сретали, тапшањем су уствари проверавали да ли је незнанац наоружан). Нормално, на сусретима са страним државницима не тапше се ни по леђима.

У Србији је „љубоманија“ настала након 2000. године, када су, без изузетка, новокомпоновани политичари (међу њима и први ДОС-ов министар иностраних послова, који је у интервјуу у „Недељном телеграфу“ изјавио „да има бројеве моб. телефона свих председника влада и министара спољних послова Западне Европе и да сваког може да назове кад год хоће“; та његова „познанства“ су довела и до тога да су са Космета протерани и његови сународници) хтели да покажу нама раји како су се они у временима Милошевића бавили „паралелном дипломатијом“, односно  да нас грљењем и љубљењем задиве „великим пријатељствима“ (слушао сам неуке да кажу: „Ууу, бићемо спашени, наш вођа се са високим западним државником пољубио“).

Колико су та пријатељства била велика и колико је то примитивно љубакање помогло, није потребно доказивати. Довољно је погледати у каквом је стању данас Србија, територијално (одузето јој је 15 посто територије, ускоро ће је свести на површину тзв. Београдског пашалука), економски, политички, културно, морално. Бивши (Досовци) и ови садашњи владари (ученици Досоваца) не виде да је Србија окупирана, да смо сви онемоћали, да смо постали мишеви који не смеју прећи црту. И да завршим са том цртом за мишеве: један научник је (експеримент је назвао „Научна онемоћалост“) у велики дрвени сандуку (без поклопца) затворио неколико мишева, који су се слободно кретали, излазили из сандука, а онда је повукао једну црту иза које је поставио стакло. Мишеви су сумануто ударали у стакло. Након неколико дана, нучник је склонио стакло. Мишеви су долазили до црте и нису је смели прећи.