Овај необични младић представио нам се као Хоан Златановић. Тако га, каже, сви овде зову, јер је Златановић прави превод његовог презимена. А срели смо се и разговарали тачно на четврту годишњицу његовог боравка у Београду и дан пошто се вратио са студентског путовања у Америку. Желео је да је види, али признаје, није га одушевила. Наручује домаћу кафу, уз коментар да као прави Вијетнамац пије много кафе, јер је његова земља, после Бразила, њен највећи извозник на свету.

У Београд је дошао захваљујући програму „Свет у Србији“ и стипендији српске владе за стране студенте који желе да се школују у нашој земљи.

– Стигао сам још 2011. године. Прво сам учио језик, а онда сам наредне године уписао факултет – започиње Златановић своју причу. – Још код куће читао сам о Србији. Интересовала ме је историја Југославије, гледао сам слике бомбардовања 1999. године. Пошто сам видео конкурс за стипендију, одмах сам се пријавио. Када сам добио обавештење да сам прошао, није ми било свеједно. Толико далеко од куће, потпуно сам.

Присећа се колико је тешко било у почетку. Ништа није разумео. Ломио се – да ли да скупи ствари и врати се кући. На предавањима је само ћутао, а тек кад дође у дом, из књига би схватио о чему је професор говорио. Одлучио је да ипак не одустане, иако на студијама није било привилегија за њега.

Прву годину живео је у студентском центру на Авали, а од тада је у Студентском граду. Данас пријатеље и познанике има где год крене. Поздрављају га на факултету, у мензи, у Студењаку… Живи од стипендије, али се труди да и сам заради колико може. Радио је разне студентске послове и био свашта – од статисте у филму до аниматора у играоници.

– Снимао сам рекламе, забављао децу у играоници великог тржног центра, статирао у филмовима. Пошто белци тешко разликују људе из Азије, углавном ме ангажују да глумим Кинеза, иако ми уопште нисмо слични – жали се Вијетнамац. – Стално чујем коментаре иза леђа да сам Кинез. Једном сам на улици неком дечку рекао: „Брате, нисам ја Кинез, ја сам Вијетнамац“. А он је почео да ме грли и виче: „Ви сте наша браћа. Ви сте победили Америку“. И ја осећам да су Срби моја браћа.

А баш о Америци, одакле се управо вратио са програма студентске размене, пун је утисака. Зачуђен је колико сви раде и немају времена за дружење. У Вијетнаму, као и у Србији, људи, каже, нису богати, али нису заборавили једни на друге. Слично се, прича, живи у његовом завичају и његовој резервној домовини – Србији! Само је храна веома различита и на њу се једва навикао.

Као прави Србин, са три подигнута прсте сликао се испред библиотеке чувеног Харвард универзитета. Слике је слао пријатељима из Србије, уместо писама. А на пут је кренуо са иконицом Свете Петке у руци, поклоном цимера Немање из Студењака. И каже, једва је чекао да се врати.

– Када се авион приближио Београду, срце ми је заиграло, као да сам поново жив – у само једну реченицу сажео је Хоан Ким своју везу са Србијом.

Машта, каже, да његова држава овде отвори амбасаду, а да се он ту запосли. Школује се за дипломату и нада се да ће то и да ради. Али истовремено, жели да сачува везу са Вијетнамом, у коме није био пет година, или и са Србијом.

ЖЕЛИМ НА КОСОВО

ОБИШАО сам целу Србију – од севера до југа. Био сам и код цимера на слави у Смедеревској Паланци. Највише ми је жао што нисам успео да стигнем на Косово. Кренуо сам са групом студената, понели смо хуманитарну помоћ на Косово. Зауставили су ме на Јарињу, јер нисам имао визу. Нисам ни знао да ми треба. Била је ноћ и ја сам до сутра остао на прелазу, чекао групу да се врати – жали се Хоан.

НАСТУП СА КЕБОМ

– Месецима су ме зезали у Студењаку, јер сам учествовао у једној естрадној емисији. Звали су ме да играм и глумим Кинеза. Дали ми костим, показали кораке и одмах на сцену, почело је снимање. Заправо сам наступао са Кебом, који је певао на кинеском, а нисам ни знао ко је он. Тек после су ми објаснили – прича једини српски Вијетнамац.