Ратко Личина

Недавно морбидно обиљежавање 20. годишњице „Олује“ у Хрватској, али и актуелни суманути „царински рат“, који је званични Загреб објавио Србији због таласа миграната с Блиског истока, потврђују да ће односи два највећа народа на простору бивше Југославије још дуго потресати Балкан.

О кључним контроверзама с овим предзнаком, Пресс је разговарао с Ратком Личином, данашњим министром у влади РСК у прогонству, који је послије првих вишестраначких избора у Хрватској 1990. године био најмлађи посланик СДС-а у Хрватском сабору.

– Као што су Хитлер и Нијемци у Другом свјетском рату вјеровали да ће постићи „коначно рјешење“ јеврејског питања, тако су и Туђман и Хрвати послије „Олује“ помислили да су коначно ријешили српско питање, али историја нас учи да коначног рјешења нема – каже Ратко Личина.

* Шта хоћете да кажете оцјеном да нема коначног рјешења?

– Хоћу да кажем да ће се Срби вратити у РСК, у празан простор који је остао послије нашег прогонства 1995.

* Ви о РСК говорите као да она још постоји?

– Наравно да постоји. Прошло је 20 година, али она постоји у главама свих Срба, као и Хрвата. А постоји и формално-правно, према међународном праву.

* Како?

– Постојање РСК признато је Венсовим мировним планом и Резолуцијом СБ УН број 743 из 1992. године, којом је тај план озваничен као међународни мировни споразум, а РСК проглашена за територију под заштитом УН и међународних мировних снага. Савјет безбједности никад није донио нову резолуцију којом је Венсов план стављен ван снаге.

* Стање на терену је другачије.

– Не може стање на терену да избрише резолуцију Савјета безбједности. Док је резолуција 743 на снази, на снази је и Венсов мировни план, а РСК формално-правно постоји.
Али, од „формално-правног“ нема користи.

– Биће.

* Када?

– Када се догоде промјене у међународним односима. Када српски пријатељи и они који нам нису пријатељи, али не пристају на насиље у међународним односима, у глобалној арени буду јачи од оних који подржавају Хрватску и злочин који је она извршила над крајишким Србима.

* Какав значај има постојање владе РСК у прогонству, чији сте ви министар?

– То је политичко тијело које својим трајањем и радом данас показује да још постоји дугорочна национална свијест. Њиме се чува државно-политички континуитет РСК, којег се ми протјерани Крајишници никад нећемо одрећи.

* Колики је стварни број протјераних Срба из Хрватске?

– Око 800.000.

* Зашто се онда у јавности најчешће помиње број од 250.000?

– Толико је протјерано у злочиначкој акцији „Олуја“. Међутим, највећи прогон Срба из Хрватске извршен је 1991. и 1992. године, а односи се на Србе из Загреба, Карловца и других хрватских градова. Па, Карловац је био већински српски град. Стотине хиљада људи у тишини су избачени из својих кућа и станова и присиљени да напусте Хрватску.

* Имате ли конкретније податке?

– Према извјештају који је за тадашњег генералног секретара УН Бутроса Галија урадио његов специјални изасланик Кофи Анан, из тзв. урбаних дијелова Хрватске до 1993. прогнано је 243.000 Срба. И то само у Србију и Републику Српску. Кад на овај број додамо 50.000 Срба и из западне Славоније, око 150.000 Срба који су напустили подручје источне Славоније, Барање и западног Срема, 250.000 протјераних у „Олуји“ и Србе који су отишли у треће земље, долазимо до бројке од 800.000 протјераних.

* Њих нико не помиње.

– Хрватској то не одговара да се не би виђеле размјере етничког чишћења, њој је циљ да умањи злочин који је извршила над српским народом.

* А Србији?

– Србија је издала Србе у Хрватској, посебно у РСК. Што је број протјераних Срба којим се барата у јавности мањи, Србији је лакше, јер сматра да се тиме смањује и њена морална одговорност што није заштитила свој народ, иако се као потписник Венсовог плана обавезала да ће то чинити.

* Зашто су се крајишки Срби побунили 1990. године?

– Зато што им је Хрватска 1990. одузела статус конститутивног народа на противуставан начин. Наиме, према до тада важећем уставу, сва питања из домена равноправности народа морала су бити размотрена и консензусом усвојена у саборској Комисији за равноправност народа и народности. Туђманов режим је то избјегао тако што овај саборски орган није формирао, па ове измјене нису имале сагласност легитимних представника српског народа.

* Да ли тај проблем морао бити ријешен ратом?

– Наравно да није. Али, сам Туђман је на митингу у Загребу изјавио да је њему и Хрватској рат био потребан. И они су га изазвали.

* Зашто потребан?

– Да би испали жртве и добили повод да прогласе независност. И да би њихови спонзори, прије свега из Берлина и Ватикана, имали покриће да признају ту независност, узурпирану супротно међународном праву.

* Који је концепт био бољи – Рашковићев модел аутономије за Србе на цијелом простору авнојске Хрватске или Бабићева опција територијалног омеђивања већинског српског простора?

– Ближе је истини да су се ови различити концепти односили на организовање СДС-а, а не на аутономију. Милан Бабић је имао снажнији утицај у одборима на подручју тадашње САО Крајине, односно општина сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, дакле у срединама гђе је СДС вршио власт. Утицај Јована Рашковића био је јачи у областима гђе су Срби били мањина.

* Чији је концепт био реалнији?

– Бабићев. Уз све разумијевање за демократски концепт професора Рашковића, хрватско друштво то није било, а уз сву политичку лакировку није ни данас демократски зрело друштво, тако да је наивно вјеровање да ту постоји демократски потенцијал.

* Под којим условима је РСК могла да опстане?

– Само у јединственој српској држави. Она је и замишљена као етапа ка уједињењу.

* Ко је РСК замислио на такав начин?

– Ми, политички представници крајишког народа.

* Шта мислите о плану З-4?

– Његово данашње „афирмисање“ представља комбинацију глупости и лоше намјере.

* Зашто?

– Тај план је и пласиран да не буде прихваћен и да унесе неслогу и злу крв у РСК. Прво, овај план први пут се појавио као императиван у предвечерје продужавања рока мисије УНПРОФОР-а. Било каквим његовим узимањем у разматрање била би прејудицирана одлука о редефинисању мисије УН. Друго, Хрватска није ни жељела да овај план прихвати и само је чекала да га РСК одбије да би свалила кривицу на РСК.

* Зашто га онда нисте прихватили?

– Прво, он није одбијен него је затражено да Савјет безбједности дефинише статус дотадашње мисије УНПРОФОР-а, а да тек онда улазимо у било каква политичка редефинисања. Иначе, тај план се односио само на 11 од 27 општина тадашње РСК и на трећину територије. Није постојала реална могућност да већина тадашњих посланика РСК такав документ прихвати, јер би он значио жртвовање двије трећине тадашње РСК. То би било нељудски. Да поједноставим – претпоставимо да данашњи хипотетички заговорник плана З-4 има троје ђеце и да им онда неко дође с понудом да ће убити двоје ђеце, а да му гарантује да ће треће остати живо. Ко би нормалан и частан такво нешто прихватио? У таквој ситуацији план З-4 био је неприхватљив.

* Неки тврде да је требало прибјећи дипломатском лукавству и прихватити план, знајући да је он за Хрвате неприхватљив?

– И да смо план прихватили, нити би он био примијењен, нити би Хрватска одустала од војне акције на РСК. Уосталом, зашто није испоштован и примојењен Венсов план у смислу кажњавања Хрватске због његовог кршења? Зашто у БиХ није извршен притисак да муслиманска страна прихвати Кутиљеров план? Ништа нема од таквог лукавства, с тим причама се само пере прљава политичка савјест.

* РСК је пала за само два дана?

– Суштински пад Крајине десио се када, након окупације Миљевачког платоа, та територија није враћена под њену јурисдикцију. Након тога имали смо само нове и нове агресије, а образац је био исти. И на Масленици и у Равним Котарима у јануару 1993. и у Медачком џепу у септембру исте године. И у западној Славонији у мају 1995. Ниједан пут УН и СРЈ нису реаговале, а камоли вратиле окупиране територије. Зато је у августу 1995. свако у РСК знао да смо остављени, зато су се народ и војска повукли.

* Једни тврде да је Милошевић издао РСК, односно да је Крајином трговао од самог почетка, док други сматрају да боље није могло и да су Милошевићу руке биле везане због међународне изолације и санкција?

– Милошевић се показао као сјајан тактичар за остајање на власти, али с друге стране и као катастрофалан национални стратег. Кооперативношћу у случају РСК и препуштањем Крајине Хрватима он је дугорочно себи ископао рупу, у коју је на крају и сам упао. Издаја Крајине данас ођекује на Косову и Метохији, а Републику Српску коштала је Босанске Крајине, Купреса и Сарајева.

———

Загреб је имао само један, а РСК три фактора државности!

Саговорник Пресса сматра да, ако нека држава жели да буде призната у пуном капацитету, мора имати територију, становништво, ефикасно вршење власти и међународно признање.

– Хрватска је од ова четири фактора имала само један – сумњиво међународно признање. Према тим мјерилима, РСК је више била држава од Хрватске. Имала је територију коју контролише, становништво које је признаје и ефикасно је вршила власт – каже Личина.
——–

Разговарао Душан Марић

——–

Личина за Пресс: Из Хрватске протјерано укупно 800.000 Срба!

27. 09. 2015. pressrs.ba, за ФБР приредила Биљана Диковић