Анка Мирковић – име и презиме које већини грађана Србије, али и околних „држава“ не говори ама баш ништа. Њено име се јако ретко помиње у медијима… дневне новине су за протеклих 24 године написали свега три или четири чланка. Нисам чак сигуран, тачније заклео бих се и да ниједна телевизија са националном фреквенцијом није направила неки интервју са њом.

Али, ако кажем да је то жена која је пре 43 године родила јунака новог доба – Стојадина Мирковића Цолета, једва 3% грађана ће имати појма о коме се ради.

Стицајем околности, треће суботе септембра месеца 2015. лета Господњег, када сам се са другарима задесио у Ваљеву паде ми напамет баш она, односно он – Стојадин Мирковић. Међутим, како му наћи гроб и спомен плочу или тако нешто. Сетих се и моје другарице, бивше колегинице да би ми она могла помоћи. Назовем је на телефон, она се обрадовала, а ја кажем шта мене мучи. Каже ми, да зна о коме се ради и да ће учинити све да ми помогне, јер ситуација је била таква да немамо много времена, а и нерадни дан субота нам додатно отежава ситуацију. После двадесетак минута она ми саопштава охрабрујуће вести да је нашла човека који би нам помогао да ступимо у контакт са тета Анком.

У брдима изнад Ваљева, постоји једно мало планинско село Горње Лесковице (типично шумадијско село), неких двадесетак километара од центра северозападне Србије. Долазимо ту у касним поподневним сатима у коме нас мештани наводе до куће у којој се родио Обилић са Повлена, односно наш Цоле.

На вратима руралне куће дочекује нас тета Анка, Стојадинова мајка, са благим осмехом на лицу, али види се у њеним очима да се крије превелика туга. Туга која никада неће престати, јер као што људи кажу: – „Лажу да време лечи све“. Претпоставља она и зашто, тачније због кога смо дошли. Нуди нас са кафом, медом и колачима.

Испричала је тета Анка, Цолетова мама своју исповест. Прича од које би и камен проплакао…

Причала је о његовом детињству, како је био добро и послушно дете. Како је рано остао без оца, у шестој години. Како су га другари волели и поштовали. Имао је и једну девојчицу, којој би увек са екскурзије доносио неку ситницу. Волео је да вози, маштао је о трактору са којим би наставио да ради очево имање. Стојадин има старијег брата Добривоја, који њиховој мајци подарио унучиће. Они јој представљају једини лек и радост у животу.

Читав комшилук се скупио тог децембра 1990. године, када њихов Цоле, понос Горњих Лесковица полазио у армију. Све жеље су биле усмерене на успешно одслужење војног рока и повратак кући. Мајка Анка је највише бринула. То су била времена када су се над Балканом почели мутити облаци најављујући ужасно „невреме и олује“ тј. рат и распад тадашње југославенске државе. Отишла је мајка Анка са сестром и њеном децом у Бања Луку на заклетву свом мезимцу, који се ту обучавао за тенкисту. Већ тада у јануару 1991. видела је да нешто озбиљно не штима и да је Цоле бирао где ће да седне у локал и да не сме да узме ништа од ње. Тада га је последњи пут видела живог.

Јављао се њезин Цоле понекад, на телефон, понекад и писмом. Једној рођаци је чак послао и слику, у војној униформи, тек што се ошишао. Требао је Цоле као најбољи војник у касарни да остане у Бања Луци и да буде асистент новим регрутима за обуку на тенковима, али дошло је до промене плана јер је тако наређено “са врха“. Управо ти, најбољи су послати у Бјеловар, градић који се налази 70-80 километара источно од Загреба.

Ни у најружнијим сновима није Стојадинова мајка могла да сања да ће њен син да погине, да положи живот у одбрани отаџбине. Сам чин Цолетове погибије је био херојски. Није дозволио да касарна коју је чувао падне у руке агресорима. Чак је одбио и наређење свог команданта Милана Тепића, мајора ЈНА, да се повуче и касније преда са осталим војницима. Зналачки је управљао са транспортером и пуцао по нападачима. Његов „оклопњак“ је погођен „зољом“. Одлетео је у ваздух односно легенду! Мађарски цариници су помислили да је пала атомска бомба.

Пуне четири године је требало да прође од Цолетове погибије да би његови посмртни остаци били допремљени у Србију, односно Горње Лесковице, где је сахрањен. Нико од високих државних службеника и официра протекле две деценије није обишао мајку Анку. Пар пута су дошли људи из општине Ваљево, када јој је уручено и неколико захвалница, односно орден за заслуге у одбрани и безбедности. Далеко више су учинили непознати људи, пишући писма и говорећи да мајка Анка може да буде поносна на свог Цолета. Људи у Крушевцу су самоиницијативно успели да покрену једну петицију за улицу по Стојадину Мирковићу.

Све то је испричала тета Анка у камеру, а показала нам је и парцелу где су на месном гробљу покопани остаци њеног сина. Пошто се већ смркавало, њу смо одвезли кући, а ми смо продужили у школу, испред које се налази спомен-биста Стојадина Мирковића. Поклонила нам је теглу меда. Мада је нама највећи поклон што нам је испричала причу о Цолету.

Казала нам је још и како се већ спрема за парастос који ће по 24. пут одржати 29. септембра за своје дете. Најавила се и делегација из Удружења ратника, потомака и поштовалаца 1912-1920 да ће доћи, који су једни од ретких да јој често дођу.

Док смо се враћали кући, размишљао сам о једној невероватној чињеници. А то је: шта би било, да је Цоле погинуо као војник „друге стране“. Вероватно би му био подигнут велики споменик, не само у његовом родном месту, већ и другим градовима. Неколико улица би понело његово име. Пут до његове родне куће би био асфалтиран и обележен путоказима на сваких 200 метара. Његова породица би добијала ударне термине на телевизијама, чак и онда када није годишњица погибије.

Заиста ми је невероватно да овакве ствари занимају мали број људи у Србији. Да ли смо толико постали безосећајни и себични или је у питању само пуко преживљавање у времену Новог светског поретка.
(Пр)оцените сами.

chule80
20.9.2015.

—————

zlocininadsrbima.com: Интервју са Анком Мирковић 19. 9. 2015. (видео, фото)

21. 09. 2015. zlocininadsrbima.com, за ФБР приредила Биљана Диковић