Кажу да је ксенофобија ирационална мржња и неповерење према странцима. Та тешка, стра(ш)на реч врло је популарна у последње време, нарочито међу тзв. грађанском Србијом. Ова се толико извештила у препознавању «странцостраха», да би на основу те њене ишлифованости дефиниција овог појма могла комотно да се прошири. Поред неразумне мржње према странцима, ваљало би додати да се под ксенофобијом има сматрати и свако рационално и критичко помињање странаца, ма у ком контексту.

Одавно је познато да српска елита љуби странце, нарочито оне богате, и нарочито ако су западног порекла. Понекад љуби и оне сиромашне, али само ако ће јој та љубав, уколико се то љубављу може назвати, донети поене код ових првих. Ни «обичан» народ, пак, није оперисан од ирационалне љубави према свему што је страно.

Колико се овде много и доследно поштују странци, говори податак да је Србија годинама уназад земља са највише избеглица и интерно расељених лица у Европи, али авај, будући да ти људи нису странци, њиховим проблемима се нико не бави. Ово неславно прво место Србија држи још од ратова из деведесетих, када је у њу ушло више од пола милиона избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, као и око 220.000 интерно расељених лица са Космета. Многи од ових несрећника и данас живе у избегличким камповима у којима немају основне услове за живот. И они су људи који су преко ноћи остали без свега, међутим, ни једна аутентична или мање аутентична Београђанка за ових деценију или две није написала чланак о коме би причала цела Србија, а који би говорио о томе где ти људи спавају, од чега живе, шта једу или како се греју кад зазими.

Очигледно лицемерје и двоструки стандарди дела јавности који је, по правилу, најгласнији, намећу закључак да причу о српској ксенофобичности (која се сјајно надовезала на тек утихнулу причу о геноцидним Србима), покрећу невладине организације, како би том причом страним финансијерима оправдале своје постојање. Замислите само да добијате силне новце освешћујући заостале Србе, имате пуну земљу избеглица, притом су те избеглице у већини још и муслимани, а нико их не дира, не гледа попреко и не фали им длака с главе. Па зар не бисте и сами на ту баксузну ситуацију одговорили причом о вечито нарогушеним Србима, који само што се не лате зарђалих кашика?

Истина је, наравно, сасвим другачија. Ако је у овој земљи ишта извесно, онда је извесно да овде, не само да нема ксенофобије, него се пре може говорити о ксенофилији, макар када је о већинском расположењу према странцима реч. Примера за то је безброј, а о томе најбоље сведоче управо сами странци. Ипак, то не спречава професионалне ловце на непоштовање људских права да у последње време у свему виде расизам, шовинизам, фашизам и примитивизам, нарочито тамо где тих изама нема.

Примера ради, ако неко постави легитимно питање крију ли се и терористи међу мигрантима, избеглицама или азилантима (елита још разматра који је од ових назива најприкладнији), одмах ће неки душебрижник да га поклопи речима да то што су неки од њих у пуној снази илити војно способни, без породице и са прилично новца у џепу, не мора да значи да су терористи Исламске државе. И дабоме да не мора да значи, али шта са тим што може да значи? Ако неко постави питање каква је то и чија политика довела до тога да је стотине хиљада људи приморано да напусти, не само своје домове, градове и државе, него чак и свој континент, таквог ће одмах поклопити неком флоскулом о неопходној демократизацији друштва. Ако неко пита хоће ли имигранти икада емигрирати из Србије, с обзиром да је ЕУ најавила пројекат вредан осам милиона евра, као помоћ Србији и Македонији, одмах ће га нека НВО гласноговорница прогласити теоретичарем завере.

Да зло буде веће, тренутно највећи проблем није то што међу избеглицама вероватно има и терориста, па чак ни то што је Србија и без кризе са мигрантима довољно забављена о свом јаду. Прави проблем је што долази зима, дуга и хладна. А кад она дође, избеглицама неће бити довољна флашица воде и сендвич. Биће им потребан капут и чизме, као и кров над главом, а под њим и грејање.

Због свега тога са сигурношћу се може рећи, уз одсуство и трага ксенофобичности, да Србији прети права хуманитарна катастрофа. Хоће ли кад захладни дежурни борци за људска права позвати ове несрећнике у свој дом, напојити их, нахранити и обући? Хоће ли то учинити хумани Запад, који их је и довео у ситуацију у којој су данас? Према свему што смо до сада научили и од првих и од других, одговор је јамачно одричан. Србија је, по ко зна који пут, поред толиких „савезника“, у најтежој ситуацији препуштена сама себи.

———

Драгана Миљанић: Долази зима, дуга и хладна

21. 08. 2015. novinenovosadske, за ФБР приредила Биљана Диковић