фото: Србин.инфо

Закон о емигрантима – последице по Србију

Сада, када административне ћате бриселске колонијалне управе што су нас превариле на свим досадашњим изборима, буду доносили Закон о емигрантима – нико здравог разума у Србији неће поверовати да је то само један од обичних закона. Сви већ знамо да је то оквир по коме ће Србија бити место у које ће се сливати сва она емиграција неприхватљива за друштва у којима је „концепт мултикултурализма умро“.

Ускоро ће донети Закон о емигрантима. То значи да постоје неки људи из неких делова света који Србију сматрају – обећаном земљом. За сада емигранти само прелазе преко Србије, у транзиту су до оног дела света који је био обећана земља и за стотине хиљада наших сународника – Западне Европе. Ипак, почињу да се јављају емигранти којима је у Србији сасвим лепо и који ће желети овде да остану.

Срби нису расисти. Никада то нису ни били. Увек има по неко ко је помодарац, па је из енглеске културне матрице која је стигла на наше медије ветром глобализације извукао и клицу расизма. То су расисти у Србији – увозна роба као и много другог што нема вредност а овде се представља као врло важно. Срби никада нису друге народе и расе доживљавали као мање вредне или ниже од себе и свог народа. Једноставно, Срби нису веровали да таква хијерархија међу народима постоји. Али, као што нису веровали да су други народи „нижи“ од Срба, тако нису веровали да су неки народи „виши“ од Срба и заслужнији да над нама владају. Када су такви странци овде долазили са жељом да нам наметну своју веру, културу и начин живота као бољи и као такав заслужан да над нама влада и да нас мења, тада смо знали да будемо сурови – па и да неке „истраге потурица“ учинимо. То је тада било легитимно као начин отпора окупатору и брисања последица окупационих демографских експеримената. Данас, када Ангела Меркел и Дејвид Камерон изјављују како је „концепт мултикултурализма мртав“ и да сви исламски емигранти морају да се уклопе (читај асимилују) у друштвене вредности Немаца и Енглеза – то је политички коректно и ником од наших невладиних организација што се боре за људска права не пада напамет да их назову фашистима. Међутим, замислимо да је муфтији Зукорлићу неко у Србији рекао да слављење Светог Саве јесте традиција друштва у Србији и да сви који мисле у Србији да живе не треба да се заносе концептом мултикултурализам који је, ето, и у Немачкој и Великој Британији мртав – већ да морају да се уклопе у традиционалне вредности српског друштва – што је и слављење Светог Саве. Такав српски политичар би био окривљен за још један у низу српских „геноцида“ над муслиманима који су у међувремену откирили да се зову „Бошњаци“.

Зашто је политички коректно у Немачкој и В.Британији рећи да је мултикултурализам мртав, а у Србији је то равно фашистичком манифесту и расистичком потстицању геноцида? И то је политички коректно у Немачкој чији су политичари биолошка деца најмонструознијих нацистичких злочинаца, и у Британији чији су политичари биолошки унуци оних британских колонијалних идеолога који су измислили расизам и као такви инспирисали Хитлера да у Европи у кратком периоду спроведе оно што су енглески расисти вековима чинили у својим колонијама ван Европе!

А Србија је земља чији је народ страшно пострадао од фашизма, нацизма и енглеског расизма, народ који се под командом два антифашистичка покрета борио за слободу свих народа и људи без обзира на расу и националну припадност. И у таквој земљи је подсећање муфтије на обавезу поштовање традиције једног антифашистичког народа малтене злочин против човечности – једнако као што би било и подсећање тог муфтије да се велики број његових сународника у Другом светском рату борио на страни Хитлера и учествовао под усташком и СС заставом у најстрашнијим злочинима над ненаоружаним цивилима које је људска историја забележила.

Зашто је то тако? Одговор је једноставан: зато што је Србија колонија под управом Брисела, Вашингтона и Лондона. Србија је земља понижена и обесправљена. Зато су њени грађани проглашени за злочинце ако су патриоте, а социјално обесправљени када крену да живе своје личне свакодневице. И никада колонија неће бити срећна и богата. Ниједна то никада није била. Али, и таква она је обећана земља за понеког ко побегне из горе окупираних и колонијализованих земаља. То нас враћа на два питања: да ли је Србија још увек земља која може да буде обећана и нама – Србима?

Јесте, ако престанемо да верујемо у причу о обећаној земљи – Европској унији. ЕУ је земља утопија – таква каква се нама приказује никада и нигде није постојала, а поготово неће постојати. Та лаж служи само да би се на ланцу фантастичних обећања у ропској покорности држао највећи део народа, да би онда тај део народа давао сагласност корумпираним ЕУподрепашима да одржавају колонијалну управу над Србима и у Србији. Међутим, и ако се пробудимо из ЕУ- хипнозе, то неће бити довољно. Треба се и изборити за то да Србија стварно постане наша обећана земља, да се измени, да је учинимо по мери народа који у њој живи.

Србију треба погледати отворених очију, поверовати у вредности које су нас некада красиле и чиниле смисао живота, заборавити на потрошачке снове увезене из глобалних медија и холивудске продукције – тада ћемо схватити да је ово добро и често лепо место за живот. Али, да би га таквог сачували, одбранили, уредили мораћемо и да се за њега боримо. Дакле, нешто ћемо морати да прихватимо од наше стварности и да томе дамо нови-стари смисао, док ћемо нешто морати да променимо по сваку цену. И онда ће Србија бити сасвим добро место за живот.

А сада, када административне ћате бриселске колонијалне управе што су нас превариле на свим досадашњим изборима, буду доносили Закон о емигрантима – нико здравог разума у Србији неће поверовати да је то само један од обичних закона. Сви већ знамо да је то оквир по коме ће Србија бити место у које ће се сливати сва она емиграција неприхватљива за друштва у којима је „концепт мултикултурализма умро“. Таман ћемо бити добри за нуклеарни отпад, за застареле технологије и идеологије, за наслаге неприхватљиве емиграције и за место са кога сви образовани и способни треба да побегну у друштва у којима је „концепт мултикултурализма умро“. Тамо ће за парче пристојног живота морати да се убрзано асимилују и да своје знање и способност предају на коришћење сународницима Меркелове и Камерона.

Тако долазмо до разлога да се и против Закона о емигрантима боримо као што ћемо се борити и против свих закона који ће нас окивати у колонијалне ланце. Емигрантима је место у Европској унији – нека тамо покушају да оживе тај мултикултурализам који су недавно прогласили мртвим. Србија је наша једина земља и као таква нам је обећана.

Владан Глишић

(Објављено 7. фебруар 2011.)

——-

ПОДСЕТНИК – Владан Глишић 2011.: Коме ће Србија постати обећана земља – Србима или емигрантима

13. 08. 2015. ДВЕРИ, за ФБР приредила Биљана Диковић