Тачније, тврди се од стране једног, не малог броја (убеђен сам да је то чак значајна већина) врхунских интелектуалаца, јавних личности, професора универзитета, угледних српских имена, као и од стране лидера скоро свих странака, да је Милошевић имао договор са тадашњим изасланицима америчке администрације за Балкан и, подразумева се, са хрватским поглавником Фрањом Туђманом, да се проблем трајно реши у корист српске штете, трагедије и понижења.

Појављивали су се разноразни очевици (наравно, из друге и треће руке), сви могући аналитичари, историчари, експерти, дипломате, министри српских земаља, написане су многобројне књиге, мемоари, текстови, колумне, пристиже из дана у дан накнадна памет, избијају на површину „ексклузивни“ подаци из личних архива, али, до сада, не видесмо ни један прави доказ. Доказ у виду необоривих чињеница. И, наравно,  не упознасмо сведока који је том чину непосредно присуствовао, односно, био укључен директно или индиректно у посао издаје. А нема ни тајних снимака, рецимо, састанака на којима се о издаји одлучивало, или макар једне пресретнуте телефонске комуникације.

Чак се и недавно активирани, ваљда најмеродавнији сведок (и један од организатора) пада Крајине, бивши амерички амбасадор у Хрватској, Питер Галбрајт, о томе није изјашњавао. Или, боље рећи, ни једним словом у ауторском тексту, а затим и у интервју хрватским медијима, није поменуо тако нешто. Макар у назнакама, макар и између редова. Напротив.

И покојни Ричард Холбрук је све тајне у вези са тим однео са собом у гроб. А имао је времена да их саопшти. И дебеле разлоге за то, свакако.

Такође, у чувеним и много пута емитованим Брионским транскриптима, нема ни помена о Милошевићевој издаји. Ко је бар мало користио логику могао је да закључи истог оног тренутка када се појавио тај, најоригиналнији доказ о геноцидном затирању Крајине, како је просто невероватно да Фрањо Туђман, у обраћању својим генералима, ни једном речју није поменуо евентуални договор са српским лидером и, подразумева се, пренео им гаранције које је, следствено, морао да добије од Милошевића. Тим пре што хрватски председник том приликом није држао само мотивациону беседу, већ се добрано удубио у скоро све детаље испланиране борбене операције. Чак до тога, да је присутнима диктирао и садржај летка којим се Срби позивају да остану на својим огњиштима те како им се „тобож ништа неће догодити“.

Уз све то, Милошевић је испоручен Хашком трибуналу где је провео, као на стрелишту, скоро пет пуних година. Многа утицајна имена са ових простора али и из најважнијих држава света, су продефиловала на монтираном и понижавајућем суђењу и, као што је познато, трудили се да му загорчају живот и окриве за све и свашта. Борио се као лав. Очи у очи са онима који му свакако нису мислили ништа добро. Пред телевизијским камерама и пред бројним извештачима.

И, поново ништа. Ни једне макар назнаке да је плански, индивидуално или у дослуху са још неким српским изродом, починио, како поједини угледници кажу, кривично дело издаје (иако тако нешто никада није постојало у кривичном законодавству Србије и Југославије, зато што је издаја (не) морални чин, својеврсно последично стање, и не постоји формално као кривично дело; постоје неке друге инкриминације која третирају наведену проблематику).

Но, да баталимо кулоарска и остала нагађања према познатом рецепту рекла-казала и да овај пута игноришемо пророчке способности појединих српских и осталих интелектуалних перјаница (којима се благовремено „приказало“ да ће се издаја догодити), па да ово најмучније српско питање размотримо из једне друге визуре. Из реалног и рационалног угла, коме до сада није посвећена одговарајућа пажња.

Дакле, дилема не би требало да буде (1) шта је то Милошевић урадио да би организовао и спровео наводну издају, јер, за тако нешто, сложиће се сви,  било је довољно да ћути, да не предузима ништа и да се, српски речено, прави луд, да буде пасиван, лукав, искварен. Права дилема је (2) шта је и колико је заиста могао свих тих година, а посебно 1995., да као председник Србије конкретно и стварно учини – дипломатски, на међународном плану, с једне, и као члан Врховног савета одбране СРЈ, с друге стране. Односно, чиме је располагао, како би спречио војнички пад Републике Српске Крајине и масовни егзодус српског народа.

У вези, прве (1) дилеме намећу се логична питања – ако је био издајник, шта је чекао пуне четири године? Зашто није раније кренуо у обрачун са крајишким Србима и одрекао их се – издао, продао, предао… Рецимо, у првој, другој или трећој години рата (или је издајник постао тек ’95), већ их је помагао колико год је могао, свим силама и средствима?

Најчешће тумачење је (јер валидних објашњења засад нема) – па добро, издају је чинио у више корака, како се не би правовремено уочила и била изведена наивно.

Напред наведено тим пре, што је за издају имао небројено прилика и реално покриће пред српском јавношћу и бирачким телом – од чувене конференције којом је септембра 1991.године председавао лорд Карингтон, до разноразних планова тзв. међународне заједнице, затим Бадинтерових тумачења распада земље и сличних антисрпских активности иза којих је, својим неприкосновеним ауторитетом, стајао тадашњи Савет безбедности ОУН. И то у условима невиђених притисака на СР Југославију и српски фактор у целини на простору бивше СФРЈ – од бруталних санкција, ембарга, блокаде и сваковрсног исцрпљивања, до отворених оружаних претњи. Без савезника у међународној арени и пријатеља који су имали моћ да помогну.

Помињање чувеног Венсовог плана који је усвојен под притиском запада још у време СФРЈ, с краја 91. и почетка 92. (дакле, у то време не одлучује Милошевић, већ целокупна политичка булумента савезне државе и свих република), те у вези са тим стављати у исту раван као гаранта постигнутог споразума и изједначавати одговорност тадашњег СБ ОУН, с једне, и ону велику (и већ обезглављену) Југославију, с друге стране, заиста је плитко и у најмању руку малициозно. Особито што се упорно, више од две деценије, натура теза како је ЈНА, која је већ била у потпуном расулу и практично без врховног команданта (паралисано Председништво СФРЈ), могла да интервенише. Рецимо, на Миљевачком платоу, као једном од пресудних догађаја у вези са тим.

А затим, по инерцији, пребацивати такву одговорност на тек створену и неконсолидовану Војску Југославије (случај Медачки џеп и многи друге злочиначке операције Хрватске војске), која, услед немилосрдних резолуција СБ, није могла ни главу да промоли преко граница нове државе, заиста је некоректно. И неистинито.

И управо зато да поменемо најважније резолуције (и кратко их прокоментаришемо), којима су, корак по корак, перфидно и унапред прорачунато од стране западних сила, које су тада потуно доминирале светом, везиване руке српском фактору не само у Крајини, већ и у свим осталим деловима бивше заједничке државе.

Почело је са Резолуцијом 713. од 25. 11. 1991. где је истакнуто да се територијални добици и промене (републичких) граница наметнутих силом, унутар Југославије (дакле, спољна граница СФРЈ се више не третира), неће признавати.

Затим је уследила Резолуција 724. којом је верификован Венсов план из новембра 1991. године (поред осталог регулисао повлачење и ускладиштење тешког српског наоружања), да би већ Резолуцијом 762. из јуна 1992. почела деградација наведеног документа-плана, којом је, у пракси, легализована оружана операција Хрватске војске на Миљевачком платоу. Иако је Хрватској војсци наложено да се повуче, истовремено је омогућено да се нагомилају огромне снаге њихове полиције.

А онда су уследиле резолуције 752. и 769. и недвосмислена најава шта следи и како ће проћи српски народ преко реке Дрине. Тим резолуцијама, оно што је најбитније, налаже се да и последње јединице ЈНА напусте територију Хрватске и БиХ.

Резолуцијама из 1993. године 802. и посебно Резолуцијом 815. где се у тачки 5. утврђује да су зоне под заштитом УН интегрални део Републике Хрватске, се апсолутно прејудицира политичко решење и Република Српска Крајина (не) формално укида.

И након свега, следи печат на својеврсно убиство са предумишљајем – 17. априла 1993. године усваја се Резолуција 820. која максимално пооштрава санкције против СР Југославије, којој је (обратимо пажњу ово је од посебне важности), поред бројних казнених и осталих мера, забрањена свака врста саобраћаја ван своје територије, па чак и пловидба међународним водама и реком Дунавом. Чланом 12. наведене Резолуције уведене су тоталне санкције, које су се односиле чак и на забрану упућивања хуманитарне помоћи према Републици Српској Крајини и Републици Српској.

Врхунац претходног, слободно се може констатовати, организованог злочиначког подухвата СБ ОУН, долази са Резолуцијом 871. од октобра 1993. године када се брише валидност РСК као стране у процесу, и коначно, са Резолуцијом 981. од 31. марта 1995. године (месец дана пред операцију „Бљесак“) тачком 2. се укида УНПРОФОР и оснива „Операција за повратак поверења у УН“, што је била суштинска измена улоге плавих шлемова и сигнал Хрватској да, практично, крене са етничким чишћењем Срба.

Поред наведених резолуција, које су недвосмислено и систематски темпиране противу српске стране и са основним циљем да се Р. Српска Крајина неутралише са карте света, не сме се заборавити дуготрајна, мучна и злокобна медијска сатанизација Срба, која је вођена у правом психолошко-пропагандном (информативном) рату. Операција која се, како је време одмицало, интензивирала достижући врхунац бешчашћа, лажи и организоване преваре библијских размера. Нешто до тада незабележено у светској историји.

И питање свих питања – шта је и на који начин у тим условима, у правој катаклизми која нас је снашла, Милошевић могао да уради на дипломатском и политичком плану, заједно са руководствима СР Југославије, Србије, Р. Српске и Р. Српске Крајине? Без савезника у свету којих није било ни на видику и са суспендованом столицом СРЈ у Уједињеним нацијама.

Шта је могао да уради као први човек Србије, условно, противу Хрватске и Босне и Херцеговине, које су увелико биле међународно признате државе? Иза којих је, дакле, стајала комплетна међународна заједница – ОУН, ЕЕЗ, ОЕБС, НАТО, Ватикан, и бројне друге организације и заједнице, као и све земље света појединачно. Али, не симболично, већ строго формално и уз ангажовање свих могућих капацитета – политичких, дипломатских, економских, финансијских и пре свега, војних.

Уколико је одговор – требао је да поднесе оставку на све функције и да се склони са политичке сцене – то је и могло да пије воду 90-тих, онако како су са српских тргова одапињане досманлијске стреле и вршено испирање српских мозгова. Али, управо су „демократске“ промене петог октобра (организоване и вођене управно од оних који су нас брутално оружано напали 1999. године) показале, и то и даље траје, ево, пуних 15 година, да западни силници нису прогањали и уништавали „Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије“. А ја бих додао и Српства у целини.

Што се тиче оне друге (2) дилеме – шта је могао Милошевић да учини као председник Србије и посебно као члан ВСО (под условом да су му намере биле часне), дакле, војнички, у одбрани Крајине, е, то је оно поље око кога се ломе главна копља. Поље на којем су избрушене све могуће оштрице и где је плански (али и из незнања) извршена главна замена теза и створена потпуно лажна и накарадна слика. Утисак који је, највероватније, окупирао огромну већину Срба. И с ове и с оне стране Дрине. Пример дефетизам за уџбенике.

О чему се заправо ради, где се крију заблуде, предрасуде и како се упорно, намерно или не, обмањује широка јавност?

Најчешће питање и свеопшта срџба своди се на следеће – зашто Војска Југославије није ангажована након операције „Бљесак“, а затим и превентивно пре „Олује“ и, подразумева се, у току те операције, односно у првих неколико дана њеног трајања?

Уколико занемаримо све напред наведено – срамне резолуције СБ ОУН, санкције, блокаде, забране, претње, притиске, надзирано небо, плаве шлемове на терену (а то значи, између осталог, и стотине агената и информатора усмерених противу српске стране), тадашње руско руководство у истом западном колу, уколико занемаримо чак и постојање НАТО-а (тих година на врхунцу политичке и војне моћи, чије су се трупе налазиле на границама бивше СФРЈ, као и у Јадранском мору), доћи ћемо до недвосмислене, унутрашње препреке. А она се зове – Устав СР Југославије, који је врло прецизно регулисао употребу Војске и њено евентуално ангажовање ван граница земље. И то према међународним, општеприхваћеним демократским стандардима.

Дакле, Војску није могао да ангажује један члан Врховног савета одбране, макар имао такав ауторитет и макар се звао Слободна Милошевић. Нису могла да то учине ни јединственом одлуком сва три члана, већ је таква, најважнија супозиција, искључиво била у надлежности Савезне скупштине. И то тако што би морало, уколико би се држали строге форме, да се прогласи ратно стање. Значи, објава рата Хрватској као независној држави.

Када кажем Војска не мислим на тадашњи 30. Кадровски центар организован у Генералштабу ВЈ, којим смо регулисали појединачна упућивања бројних припадника Војске Југославије (углавном рођених на тим просторима, као и бројне добровољце) у Војску Р. Српске Крајине (онај други, 40. Кадровски центар је био резервисан за Војску РС) за све време трајања рата, већ мислим на борбене и адекватно наоружане саставе – лично наоружање, опрема, тешка техника, моторна и остала возила, припадајућа логистика, пратећи системи за разне видове обезбеђења и друго.

Све у свему, да би се Крајина која је имала, према званичним подацима непуних 30.000 бораца, одбранила од противника који је бројао преко 130.000 припадника Хрватске војске (непосредно борбено ангажовани у операцији „Олуја“), што је било далеко изнад односа снага који предвиђа успешну одбрану, а то је  3 : 1 у корист нападача, СРЈ је морала да упути најмање 10-так до 15-так хиљада бораца, распоређених у одговарајуће компактне борбене саставе тадашње тзв.  „А“ класификације.

Значи, еквивалент 5 до 10 бригада (моторизоване, оклопно-механизоване, специјалне снаге и бар једна артиљеријска јединица тог ранга). Све испод тога била би незнатна сила и не би донела скоро никакве ефекте. Дакле, јединице које би морале да под борбом марширају 500 до 700 километара преко територије БиХ, у амбијенту апсолутне превласти ваздухопловства НАТО-а, који се тада (бар што се тиче Савезничке команде у Напуљу), налазио у пуној борбеној готовости.

И да буду спремне за заустављање нападне операције Хрватске војске, затим, на одсутну одбрану и у готовости да, након наношења губитака непријатељу, крену у противудар  у садејству са снагама Војске РСК и поврате изгубљену територију. А затим и да је држе под пуном контролом.

Да ли је такво борбено ангажовање значајних ефектива Војске Југославије реално било могуће? У наведеним условима и у створеном међународном амбијенту. У времену када смо унутар Србије били развучени на бар два својеврсна фронта – Косово и Метохија и Рашка област, због чега су нам бројне јединице непрестано биле истурене у простору.

Напред наведене, пресудно важне чињенице, најчешће нису узимане у обзир, нити је након толико година другачије. Мало ко је размишљао и тада и сада (од оних с почетка овог текста), шта би значило да се мимо Устава, Закона о одбрани и Закона о Војсци, као и мимо бројних подзаконских аката – прописа, борбених и осталих правила, упућују рочни војници, старешине, војници по уговору и цивилна лица, држављани Србије и Ц.Горе, наравно, у склопу својих борбених јединица, на територију тада независне државе Хрватске.

Ко би преузео одговорност за погибије, рањавања и друге тешке последице, којих би неминовно било? Шта би о свему томе саопштавала бројна и изузетно организована пета колона? Који би били ставови тадашње опозиције, која је Милошевића доживљавала као диктатора?

И, тако смо имали невиђени парадокс, који је до данас актуелан – оштро је критикован тзв. недемократски председник, аутократа, узурпатор власти, који није, гле чуда, у случају Српске Крајине (као и Републике Српске) наступио управо супротно, а то значи, баш онако диктаторски и апсолутистички – безглавим слањем јединица Војске, мимо Устава и противно одлукама СБ ОУН и суштине међународног права.

У таквом амбијенту прилепљена му је етикета издајника. Белег који се, како време одмиче, све дубље урезује не само на лик и дело Слободана Милошевића, већ и на савести свих нас, колективно.

На крају још неколико питања – да ли је Милошевић, ако се све околности пажљиво процене и вреднују, имао уопште потребе да било кога издаје (продаје, предаје) и да, следствено томе, симболично капитулира? Да ли је могао било шта озбиљније, од онога што је чинио, да предузима, у атмосфери потпуне изолације и перманентних притисака и претњи? Да ли је уопште постојао било какав маневарски простор? Да ли је постојало национално јединство у Србији и да ли смо дисали једним плућима?

Да ли је, у коначном, срамота бити поражен, не од Хрватске у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“, већ од оних који су стајали иза ње, годинама је припремајући и отворено садејствујући, а то су најаче чланице империјалног и злокобног НАТО савеза?

Јер, забога, није Милошевић напао ни Хрватску, ни Босну, нити се усмерио да руши НАТО, већ је све било супротно. Баш онако, како се, скоро па идентично, одиграло и ’99-те на Космету. И њега и све нас су брутално напале западне силе, неколико стотина пута војно и економски јаче, одавно решене да мењају карту Балкана. И да нас, једноставно, затру.

Тај напад и даље траје, само неоружаним облицима.

За сада.

Горан Јевтовић

——-

Горан Јевтовић: Да ли је Слободан Милошевић издао Српску Крајину?

12. 08. 2015. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић