Сви учесници Дејтонског споразума
(Из разговора Председника Београдског форума за свет равноправних Живадина Јовановића, са новинарком Новинске агенције СРНА Миленом Гачевић, 5. августа 2015.)
фото: ceopom-istina
Необично је да препоруке о уређењу БиХ и уставној реформи, као услову ЕУ, саопштава амерички амбасадор. Правно посматрано то личи на «неовлашћено обављање туђих послова», а политички на мешање у унутрашње послове ЕУ и БиХ – оцјењује бивши министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић.
Дејтонски мировни споразум је нормативни међународни правни акт трајног значаја и није временски ограничен, па су покушаји његовог омаловажавања неосновани и опасни.
Кормакова је у ауторском тексту за „Независне новине“ навела да је првобитни циљ Дејтона био да се оконча рат и да се сада поставља питање његове улоге. Она је, у име евроинтеграција, писала како би требало да буде уређена БиХ, а поједини аналитичари у Србији њено писање протумачили су као признање да Америка никада није жељела Дејтонски споразум какав је постигнут компромисом и потписан, већ су га сматрали само фазом у наметању онога за што је по вољи Сарајева.
фото: ceopom-istina
Коментаришући недавну колумну америчког амбасадора у БиХ Морин Кормак, Јовановић оцјењује да су „покушаји омаловажавања тог споразума опасни и не доприносе стибилности нити учвршћивању мира на Балкану. На једној, бошњачкој страни, то подгрејава тежњу за унитарном БиХ, на другој, српској, подстиче страховања од укидања равноправности и стечених права„.
Живадин Јовановић за Срну напомиње да „Дејтонски споразум није дело једне земље, макар она била иницијатор, посредник, или домаћин преговора који су довели до његовог прихватања. У Дејтону где је парафиран 21. новембра 1995., а потом и у Паризу где је потписан 14. децембра 1995., овај Споразум су потврдиле све чланице Контакт групе, сталне чланице Савјета безбједности УН (изузев Кине), као и сама Европска унија. Посебан значај има чињеница да је Савет безбедности УН једногласно прихватио и потврдио Дејтонски споразум својом резолуцијом број 1031, од 15. децембра 1995. Нема, дакле, никакве сумње да је тај међународни уговор, вољом уговорних страна, великих сила и Савета безбедности УН, постао трајни интегрални део међународног правног поретка заснованог на Повељи УН.
У погледу трајности и правне снаге Дејтонски споразум се не разликује од сличних споразума у систему међународног права. Свако ко би тај Споразум релативизовао, омаловажавао или накнадно временски ограничавао доводио би у питање кредибилитет међународног преговарања, међународног права и правног поретка у целини. У конкретном случају, то би озбиљно угрожавало мир и стабилност на Балкану и у Европи.
Када је ријеч о притисцима на Српску, треба их такође посматрати у светлу заоштравања глобалних односа Истока и Запада. САД не желе да у Европи, па ни на Балкану, постоји ни једна самостална држава или ентитет изван њихове пуне контроле. Када је реч о притисцима за унитаризацију Босне и Херцеговине уз обезбеђивање доминације Бошњака, треба имати у виду и сталну потребу САД да се конзервативним режимима муслиманских земаља покажу као «принципијелни» заштитници муслимана на Балкану не би их придобили у сузбијању антиамеричког расположења на Блиском Истоку и у муслиманском свету уопште.
Јовановић сматра да је необично да препоруке о уређењу БиХ и уставној реформи, као услову ЕУ, саопштава амерички амбасадор.
„Ако постоје неки услови за чланство у ЕУ нормално је да их саопшти легитимно тело Европске уније – Савет, Комисија, или њихов представник, а не амбасадор земље нечланице“ – примећује Јовановић.
Притисци изван БиХ, а пре свега, из Вашингтона, да се промени уставни поредак у БиХ, да се наруше основни принципи Дејтонско-париског споразума, као што су равноправност три конститутивна народа и два ентитета, као и принцип консенсуса, обично се образлажу тезом да је улога Дејтона била «само» да оконча рат, да успостави мир. А шта су циљеви притисака да се омаловажава и напушта Дејтон? Зар поштовање и доследна примена тог споразума не чува мир и безбедност данас и у будуће? Може ли се мир очувати рушењем темеља на коме почива? У свету апсурда у коме живимо, вероватно би се нашао неко коме би користила још једна «контролисана» дестабилизација дела Европе? У таквом свету, можда, неко верује да се Срби, Република Српска и Србија, морају данас одрећи статуса и права стечених пре 20 година? Ако су притисци били делотворни да се Србија практично одрекне резолуције СБ УН 1244 да би се удовољило Албанцима на Косову и Метохији, Ердутског споразума да би се задовољила Хрватска, зашто је непритиснути да сарађује у у збацивању Милорада Додига и развлашћивању Републике Српске у корист Бошњака? То је и тако практично проглашено као «европски» стандард.
Када се добро размисли ко и шта све захтева од Србије, Републике Српске, српског народа уопште, шта су стварни циљеви уставних промена у БиХ, (па и у Србији), онда није далеко од памети да се човек упита – да ли Империја уопште жели Србију и српски народ као политички фактор на Балкану, или чини све да се он раздроби, утопи и претвори у пуку монету за поткусуривање у исцртавању увек нове «просторне ситуације»? Ако слаби и разара географску осу и центар Балкана, да ли уопште има интереса за напретком, миром и стабилношћу, или њеним геостратешким нацртима, можда, више одговара продужена дестабилизација овог дела Балкана и држање Србије на још краћем поводцу?
Империја има све сложеније проблеме у односима са Русијом, Кином, Латинском Америком… На Блиском Истоку и Северу Африке даље се распламсавају сукоби, хаос, убијање. Масовне миграције избеглица и азиланата произведених њеним агресивним ратовима све више притискају Европу и Балкан, а воље за стварно решавање нема на видику. Да ли би нова дестабилизација Балкана могла да скрене пажњу са свега тога?
Захваљујући недавном руском вету у Савету безбедности, Република Српска, Србија и српски народ нису жигосани као геноцидни. Неће ли, ако већ није почела, англо-саксонска осовина ненавикнута на праштање, тражити «асиметричне» одговоре? Порука од априла 2000. да Србију треба трајно држати изван европског развоја није орочена!
———-
Живадин Јовановић: ОПАСНО ОМАЛОВАЖАВАЊЕ ДЕЈTОНСКОГ СПОРАЗУМА
9. 08. 2015. beoforum, за ФБР приредила Биљана Диковић
Категорије:АКТУЕЛНО, ВЕСТИ ИЗ СВЕТА, Влада, ГЛОБАЛИЗАМ, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Други пишу, Европа, Мишљење, Национално питање, Новости, ПОЛИТИКА, РЕГИОН, Република Српска, САД, СВЕТ, СРБИЈА, Сатанизација Срба, Страдање Срба, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Довољно је осврнути се на Кенонов сценарио за Србију, што би нашу србску трагедију најбоље могло да осветли. Зато ћемо цитирати Кенона, који се 90-их годнина XX столећа залагао у западно-европском и америчком империјалистичком и тријалистичком естаблишменту за “ограничени сувернитет за Србију”. Имајући на уму да је Кенон био познат и као један од извесних режисера, ментора и пројектаната југословенске интермариумске, фабијанске и бундистичко-бољшевичке политике западно-европског и америчког империјалистичког и фашистичког лакеја Јосипа Броза Тита, који се угледао на шпанског диктатора генерала Франка, јер су обојица конкурисали за капиталистичке кредите и туристе из извесних капиталистичких земаља. Такође, обојица су били робовласници, продавали своје раднике „гастарбајтере“ извесним капиталистичким и колонијалним државама.
У познатом тексту којег је Кенон објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993,” дословно је рекао:
“Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…
Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…
Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…
Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно нагласено у Carnegie известају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…
У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…”( Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).
Кенонов сценарио за Србију се у потпуности поклапао са сценаријом краљице Викоририје, одлукама Берлинског конгреса и програмом Коминтерне и Комунистичке Партије Југославије.
Имајући на уму да је у време Берлинског конгреса краљица Викторија писала да „Србе треба задржати у границама пашалука, не дозволити им да се шире и да треба их генетски ослабити… “ (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје! „Печат“, Београд, бр. 109, 9. април 2010, стр. 28).
Берлински конгрес којег су одржале велике силе европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. године успоставио је „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа. Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Беконсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских тријалиста и империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку да би „решили Источно питање“ по извесном програму краљице Викторије ( Види: Arthur Christopher and Viscount Esher, The letters of queen Victoria – A selection from her Мajesty’s correspondence between the years 1837-1861, Vol. II, 1844-1853, London, 1908, стр. 431-472).
На овом месту допуштамо себи слободу да цитирамо само две-три странице из „Организационог питања Комунистичке парије Југославије“, које се чува у Брозовој архиви у Београду… На стр. 6, 46 и 47, дословно стоји:
„… шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну целију… На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије… Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…“
„…Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.
Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:
Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Партије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:
За Словенију: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеније.
За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.
Дајући Централне Комитете Словенији, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словенија, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“
Комунисти су у Србији 1941. године покренули диверзантске акције против немачких национал-социјалистичких окупатора и у исто веме покренули су и точак тз. “буржоаско-демократске” револуције, која је била само нагли прелаз у Брозову интермариумску, фабијанску, бундистичко-бољшевичку, великохрватску и итроцкистичко-пролетерску. Покренули су и грађански рат међу Србима за рачун мрачних сила, које су у XIX столећу решиле да збришу српски народ са географске карте из групе слободних европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un Gouvernement Mondial? – Une super et counter-eglise, Paris, France, 1967, стр 129 – Ускоро једна Светска влада ? – једна супер, над или против-Црква ).
Свиђа ми сеСвиђа ми се