Последњих дана много се догађаја намножило око Србије, али без праве реакције, ни народа, ни Владе. Народ, што рекао Његош „Мртвијем сном спава“, Влада луфтерише, уосталом она ретко кад нешто и ради, сем што се неколико њених министара редовно слика и даје изјаве, које, наравно, ништа не значе.

Битно је шта ради премијер, који је, у ствари, једини и задужен да нешто ради, с тим чим би нешто урадио, сазнао или му наређено, трчи пред камере да то саопшти грађанима. Биће да нема премијера у Европи који се више појављује пред камерама, а овај наш се тиме поноси, јер тиме уверава свој народ, како га не испушта из вида. Стално су заједно!

О таквим људима, писао је Андрић у „Знацима крај пута“, где на једном месту каже:

„Знатан број неспоразума, сукоба и незгода у духовном животу једног народа долази отуда, што многи непозвани и неспособни људи осећају потребу да брину народну бригу. Да „стрепе“ за будућност народа, да га бране од опасности коју само они виде. То су људи који велику и незајажљиву сујету своје ситне и уске личности, преносе на општи план, у јаловој нади да би је ту могли задовољити. А са њом преносе и своје кратке мере и бедне рачуне. Од таквих, духом малих људи, постају често велики гониоци нових истина и мучитељи људи“.

Шта се може? Народ, оних 50% који су изашли на изборе, гласали су га и сад има да га трпе и трпе га, и он се њима служи. И он и онај чопор које је произвео у министре, око њега. Гора ситуација није се могла замислити. И њом се без ограничења и приговора, користи западна алијанса. Што год зажеле то се и спроведе.

Ето, око те злогласне енглеске Резолуције у погледу обележавања 20. годишњице измишљеног геноцида. Наравно, то и није само енглеска, већ и америчка и немачка Резолуција, и свих оних који су у том наводном геноциду учествовали.

Док је Николић писао Путину молећи га да Русија гласа у Савету Безбедности против те Резолуције и тиме је онемогући, дотле се Вучић овде нећка: те неће, па хоће, па ићи ће ако Србија одлучи да иде (!), те неће ићи, и кад је дошло близу до Меркел, он ноћ пре њеног доласка заказује хитан састанак Владе, која, наравно, једногласно одлучује да иде, и тако се спасе од пребацивања да му је Меркел наредила да иде.

И најзад, дошао је тај 11.јули, и Вучић са три џипа стиже пред Поточаре, и пошто је обављен церемонијал, између осталог пошто га је председница „Мајки Сребренице“, загрлила и пољубила и закачила му цвет на ревер, који ће он, али свој, ставити на споменик, обрушио се напад на њега, за који је он, још при поласку, био спреман, и због кога је и дошао и који је једва дочекао, искрено речено. Јер он се увек и на сваком месту бави предизборном кампањом.

Сад настају интерпретације.

Додуше, биле су ТВ екипе, и могло се лепо све натенане снимити, али није се снимило. То јест, ако је снимљено, чинило се то раштркано и не концентрисано на сам „објекат догађања“. Није чак ни снимљен, или бар није дошло до публике, бег Вучића и његове пратње, узбрдо, до џипова. Тек, навелико се причало да је било каменовања, па чак и ципеловања, да га један камен погодио у главу и поломио му наочаре, ал после се чуло да је наочаре оборио један од телохранитеља, својом ташном којом је штитио Вучићеву главу. Нигде полиције БиХ, ни униформисане, ни у цивилу… Као да се чекао завршно успешни финале, који је, на срамоту нападача, изостао.

Кажемо на – срамоту нападача, јер се после свега навелико писало, и по Европи и Западу, да је то био атентат на живот српског премијера! Међутим, ако их је било, како се сад тврди, 20 који су кидисали на премијера, чак да се на ТВ снимку виделе набрекле жиле на њиховим вратовима што би значило да су крајњом снагом бацали речено камење – тешко је претпоставити да су те делије били такви дилетанти да је само један њихов камен погодио Вучића! А куд су отишли остали кад не погодише ни Вучићеву секретарицу, нит и једног његовог телохранитеља, који су машући ташнама и отвореним кишобранима, штитили премијера?

Па чак и кад се призна да је тај један камен погодио премијера у главу, и тад је тешко прихватити да је тај ударац био безопасан и нерањив, поготову кад се узме у обзир каквом је силином бачен.

Уз то, речено је како је камен разбио премијерове наочаре, али шта је са стаклом наочара, оно је морало, бар један његов делић, доспети и у очи!

Међутим, ни те сломљене наочаре нису позирале камерама, и тако је сав тај криминални скандал био више описиван него што је показан и доказан, свеједно што се он збиља десио, али изгледа више као претња и демонстрација, а мање као убојити догађај.

Ипак, неколико су новина добиле насловну страну! Једне су се чак досетиле па написале да је целом нападу руководио Орићев син! Ако је то истина, тешко том сину, јер је осрамотио славног и убојитог оца једним таквим дилетантским наступом, без очекиваног и планираног резултата.

На свечаној комеморацији били су и лични Обамини изасланици. Бивши председник Клинтон и бивши државни секретар Олбрајт, дакле они који су били главни узрочници рата у Босни. Клинтон је и говорио и два пута похвалио Вучића, за коју је похвалу, током ТВ преноса, спикерка Едина Бећировић рекла, да је у најмању руку била непристојна, и тиме јасно назначила шта мисли о Вучићевој миротворној мисији, подсећајући ТВ гледаоце на његово, како они кажу и још увек говоре, „ратнохушкачке“ наступе током његове радикалске ере.

Знано је већ да је Вучић у Поточарама, одмах после напада, изјавио да његова рука мирења и даље остаје испружена према пријатељима Бошњацима. Шта више, позвао је Србе: „да поносна и уздигнута чела корачају, онако како сам и ја данас чинио у Поточарама, одајујући почаст жртвама, да никад и нигде не покажу мржњу према нашим комшијама и пријатељима Бошњацима, да нико не дигне руку на њих, јер са њима морамо да живимо у будућности, и они ће ту подигнуту руку помирења прихватити. Доста је било мржње и беса. Позвао сам Бакира да дође у Београд. Дочекаћемо га у народној ношњи, са погачом и сољу. Достојанствено!“

Фантазија!

Тешко је рећи да ово говори човек чисте свести и чисте савести! И слободне воље. Поготову кад се узме у обзир да је Кирби изјавио да још има наде да ће Вучић отићи у Поточаре.

Да би проевропска ствар била чиста, пре него што је отишао у Сребреницу, Вучић се јавио телефоном енглеском министру иностраних дела да му каже „Моја је обавеза да идем у Сребреницу. Не као премијер, већ као човек који је обећавао муслиманима помирење“.

Наравно, то је и последица једног оптерећења, глиб прошлости из ког никако да изађе, јер где год оде увек се нађе неко у јавности да га подсети на ту његову политичку прошлост. И уместо да се њом поноси, јер је био на правој српској страни, он жели да је се реши, како би се одржао на власти.

Једном речју, власт га је прогутала!

У часу кад се спасао од напада, кад је на брду изнад Поточара, стигао до џипа, уместо да крене путем којим је дошао, крај Братунца, и да се заустави на тамошњем гробљу и ода почаст побијеним Србима и Српкињама и њиховој деци, чиме би се опрао пред целим српским народом, он је наредио да се иде другим, околним путем, до Београда и до Немањине 11, где га је чекао чопор његових министара за ванредну седницу Владе, како би их обавестио шта се збило, то јест да је све почело из Србије. „Наиме група навијача једног фудбалског клуба из Србије (Н. Пазар), почела је организовано да узвикује погрде, а онда сам положио цвет на споменик, кад су са свих страна кренули узвици „Четниче, иди кући!“ Треба рећи да навијачка група из Србије тада није директно учествовала“ итд. итд..итд… да би на крају рекао како Влада Србије жели да „живимо заједно са Бошњацима, да заједно радимо и да почнемо да верујемо једни другима… “ Што се вековима није десило, нити ће се икада десити.

Ипак, нама је све то заједништво у живљењу, као идеја, врло сумњиво. Јер ми Срби, у Србији, којима су те речи упућене, немамо границу са федерацијом БиХ, коју бисмо стекли тек кад би се Република Српска укинукла и утопила у БиХ, што се енглеском Резолуцијом – коју су усвојили и Европски парламенат и амерички Представнички дом – и предвиђа!

Тек, свим овим, неки су, уобичајени гласноговорници из Владе, добили шансу да се опет подастру Вучићу.

Зорана Михајловић: „Напад на Вучића покушај је заустављања помирења. Напад на европску будућност грађана Србије“?!

Дачић: „Напад на Вучића, напад на Србију! Напад на политику мира!“

Вулин: „Вучића су желели мртвог!“

Бог зна колико ће дана бити прежвакавана ова сребреничка епизода, чак и ако искрсне нека нова. Погубнија по нас. Биће да се она крије у навали миграната, којих су се решили или решавају Бугари, Македонци, Албанци, Румуни, док им Мађари војском дижу ограду. Једино се Србија тиме не бави, чак и по цену банктрота!

Одиста, док је неколико дана раније, у Врњцима и на Опленцу, тврдио да је Србија „далеко од банкрота, бићемо финансијски здрава земља“, већ 19. јула, уобичајеног, смркнутог лица на ТВ, „упозорава да је банкрот могућ због – миграната“.

Кога он то упозорава?

Зар није могао да тиме самог себе упозори, по угледу на суседе, да је мигранте нужно упућивати на пут у Европу, а не да им чак у Прешеву организује прихватни центар, да се у њему настане, на рачун српског буџета!

Ми не сумњамо да је премијер, да би се омилио Европи, пристао на такав „аранжман“, чак верујемо да је то био главни циљ посете Меркелове како би отклонила ту најезду од Немачке и њеног буџета!

И коме се Вучић сад то жали да наш буџет не може да издржи ту навалу, зар народу, који нема ни посла, ни пара да се исхрани?

Уместо да призна своју неодговорност, да бар каже да је то још један услов за улазак у Европу, он, крајње сулудо изражава наду „да ће се грађани Србије коректно односити према мигрантима, који беже од рата у потрази за бољим животом“.

А где Срби да га нађу?

Толстој је у свом „Дневнику“, 27. јуна 1910, четири и по месеца пред смрт, записао :

„Луди, увек лакше од здравих, постижу своје циљеве, јер за њих нема моралних препрека, ни стида, ни правичности, ни савести, па чак ни страха.“

Ко зна да ли се ове Толстојеве мисли могу односити и на нашег премијера, али биће да се далеко више односе на наш народ, који није у стању да оцени ко га и где води, у какву провалилију, ради сопствене промоције. Јер, ма шта да се деси и дешава народу, он остаје на врху и тамо ће остати у оном благостању које је за тај и такав положај предвиђено.

У општем метежу, који ако се не види са њим се по медијима барата, јавили су се неки благотворни знаци који указују на то да има још активних Срба.

Међу првима, директорка „Оксфорд центра“, проф. др Јелена Радојковић, која се обратила писмом британском амбасадору, поводом Енглеског предлога Резолуције о Сребрници, подсећајући га, у уводу писма: „Ваша земља нема морално право и кредибилитет да буде Judge und the Jury, колико је геноцида и отимања националних добара учињено у име и на рачун В. Британије, на свих 5 континената, где се број жртава мери на стотине милиона.“

Даље, професорка прецизно, по тачкама, оповргава ту Резолуцију

„1. Жртве страдале у грађ. рату у Сребреници, нису биле жене и деца, већ наоружани војно способни мушкарци, што у основи дисквалификује термин геноцид.

2. Број жртава никад није утврђен. 2006 речено је 1.180, да би 2014 тај број био 6.400, а ове године дошло се до броја 8.000! Колико ће жртава бити 2020?

3. Цео немио догађај одвијао се у заштићеној зони УН, која је подразумевала демилитаризацију.

4. Познато је да су по уласку српских снага у Сребреницу, евакуисани жене и деца на муслиманску територију. Апсолутно је нејасно како су се у тој демилитаризованој зони изненада затекли наоружани војници Насера Орића?

5. Велики број светских и српских аналитичара тврди да је цео догађај у Сребреници био намерно инсцениран како би се створио повод за бомбардовање Срба од НАТО авиона, без одобрења Савета Безбедности.

6. Парадоксално је да се прави геноцид над 3.500 српских цивила у тој истој Сребреници, не само не подводи под геноцид, него се не спомиње ни као ратни злочин. Да не говоримо о осталим страдањима српских цивила широм бивше Југославије, убијани од стране Албанаца, Муџахедина, хрватско-америчке војске и савезничко бомбардовање Србије“.

Ко год је мало образован и у исто време национално свестан, мора помислити како је могуће да једно овакво писмо Влада Србије није преузела као свој званични став и то не само зато што она није способна да га састави, већ најпре као она која хоће да представља Србију, званично и законски.

Срећом, писмо проф. Радојковић су неке новине, али не и „Политика“!, објавиле, па и портал „Интермагазин“, којима су сви они који су га благодарећи њима, прочитали, благодарни, као и самој професорки, која је показала да и међу правом интелектуалном елитом има још активних Срба.

Лошије среће била је група од 35 српских интелектуалаца, можда и зато што су свој текст назвали „Апел српских интелектуалаца“, јер га сем портала „Правде“, нико други није објавио, па се тако није ни знало да се тим Апелом позивају интелектуалци да 11. јула дођу пред Скупштину, и, наравно, нико се није ни појавио.

За нас је важно да се око проф. Чавошког, својим потписима на Апелу појавио читав букет високих интелектуалаца, оних који чине елиту, и гајимо жарку наду да ће се та скупина одржати и проширивати, налазећи начине да рашире глас о себи и својим српским намерама.

Ипак, нек се чује бар нешто од тог „Апела“:

„Случај Сребренице једно је од кључних питања на коме ће се у приступном европском пургаторијуму (чистилишту) проверавати степен српског самооптуживања, самоодрицања, самопонижења.

Циљ коначног утамничења Србије и уништења Републике Српске.

Наши „европски пријатељи“, по ко зна који пут, показали су своје право лице и шта мисле и желе српском народу. Сада је још остало на нама Србима, да ових дана покажемо ко смо и шта смо.

Да ли ћемо као стари европски хришћански народ часно и усправно стајати пред силом и неправдом овог света?

Боже спаси Србију од европских пријатеља и фаустовских уговора са ЕУ!“

Појавио се још један активни Србин, који је учинио оно што је требало тзв, српска Влада да учини. Али она ништа не чини, већ и зато што није српска, већ хоће силом удворишта да буде европска.

Додуше, Миодраг Линта, председник Савеза српских избеглица, који се и раније појављивао својим тражењима, али и једним несмотреним и наивним пристанком, да подржи СНС на изборима са најмање 100 хиљада гласова, уз лажна обећања бољег и брижнијег живота избеглица.

Овог пута Линта се појавио апелом упућеном гостујућем председнику Европског парламента, Шулцу, ког су окупили молбама и Николић и Вучић да учини оно што он као председавајући ЕП може да учини за убрзање пријема Србије у ЕУ.

Наравно, узалудно.

Србија никад неће бити примљена у ЕУ, јер су три главна њена експонента, САД, Немачка и Енглеска, увек и у свакој прилици били на супротној страни, иако су се српски издајници од 5. октобра заваравали и чинили све што су могли најгоре по српске националне и државне интересе.

Међутим, Линта се обратио Шулцу посве другачије, апелујући на њега да подржи иницијативу Савеза српских избеглица, тиме што ће ЕП усвојити њихову Резолуцију којом би се осудили злочини хрватских оружаних снага, потпомогнутих америчким, над српским цивилима и заробљеницима у акцији тзв. „Олуја“, када су 5. августра 1995. за „24 сата протерали из Книнске крајине 250.000 Срба, уз 930 до сада сахрањених и 922 који се воде као нестали“.

Уместо да тај став Савеза српских избеглица буде и став званичних српских власти, премијер и председник СНС–а изјавио је: „Време је да се смире страсти из прошлости.“

Ваљда ће Линта и сам Савез ово запамтити, и на будућим изборима потражити поштеније и искреније партнере.

И тако смо у овим данима који су обележавали узбурканост атмосфере око Сребренице, дошли до благословене ванпартијске, чисте српске иницијативе, која је потврдила да још има српских активиста, са надом и жељом да се тај број и такве активности умноже, на чистоој српској, националној основи.

Десило се да се у исто време појавио један интервју, страног човека који је умео да се покаже да је наш стварни пријатељ. Из тог интервјуа узели смо и наслов овом нашем тексту, чије речи нам много и судбински казују.

Реч је о Русу, Леониду Решетњикову, директору Руског института за стратешка истраживања. Дакле, о човеку који са тог положаја има шта да каже, и то је већ на почетку рекао:

„Мапа Балкана је привремена, јер су границе вештачке“. А одмах потом „Запад се неће смирити, све док Србија показује и мали елеменат самосталности. А смириће се кад је поделе, што у суштини желе и са Русијом, само што смо ми исувише велики, да би у томе успели.“

Читајући тај интервју у „Новостима“ све време смо мислили ко је саветник и наредбодавац данашњој Влади, и шта им они могу рећи, саветовати и наредити. И шта чека у Вучићевој будућности, о којој он непрестано дроби, нашу децу. То су криминалне и незаобилазне ствари али он, по Толстоју, нема страх да их саопшти, па тако да му је Меркелова рекла да је: „на нама да се понашамо најодговорније у погледу Сребренице, да не треба да улазимо у сукобе, да морамо да истрпимо и понеку увреду, по неку тешку реч, јер је то добро за наш народ, за нашу земљу, а добро је и за друге које желимо за пријатеље! Њен долазак велика је част, велики дан за Србију а за мене лично најважнији дан у досадшњој политичкој каријери. Немачка и данас води бригу о Србији и ми смо јој на томе захвални!“

У овим отужним и трагичним трабуњањима није изостао ни Николић, уверавајући Меркелову да је „Србија искрени и отворени партнер Немачке“.

Вучић се хвали да има само два немачка саветника, за које очигледно само он зна. Наравно, уз Кирбија, који је више наредбодавац но саветник.

И у таквом односу ствари, руски директор нам отворено каже: „Ми бранимо интересе српског народа до оне границе до које их српски народ и сам брани. Ако их не буде бранио, то нећемо радити ни ми!“

Пошто српски народ није у позицији да било шта брани, јер он, такорећи, и не постоји, Решетњиков нам је отворено рекао да ћемо остати усамљени и напуштени.

„Како је несумњиво да су они који су на власти, под америчким утицајем, види се да је Србија принуђена на компромисе и на одступања. Поготову што Американци добро знају да је више од 50% српског народа оријентисано према Русији.

Запад је створио псеудодржаву на Косову, што је урађено да би се Србија ослабила. Ризикујући да то прихвати, Србија би села у воз који јури у провалију.“

Ми смо већ много пута писали о томе како Вучић-Николић хрле Западу у страху да им се он не освети, као Шешељу.

Да их је управо обећање да ће бити до крајности послушни, што су и били, чак и више од онога што је од њих тражено, они су се везали за Запад, за ЕУ, која нема цену и двоумљење.

Решетњиков то не прихвата или не схвата.

„Уопште не разумем тежњу да се по сваку цену уђе у ЕУ и сада када је она у дубокој кризи. Питање је одговорности просвећених људи у свакој нацији да на то укажу.“

У погледу претњи исламиста, које нам, са разних страна упуђују, Решетњиков каже да су оне реалне, мада исламска држава има друге приоритете, тамо где ратује. Србија им у овом часу није толико битна. Неко их је, међутим, сигурно усмерио и рекао им – „упутите тамо неку претњу, то нам одговара“.

И на крају, да се послужимо још једном Андрићем

„Никад бољих времена, ни подеснијег тла за обману и самообману!“