Реци не ЕУ, 27.6.2015.

Представници Покрета Реци не ЕУ заједно са браћом из Чешке посетили су Скелане у Републици Српској, где су положили цвеће на спомен обележје српским жртвама у отаџбинском рату од 1992-1995 на подручју општине Скелани. У питању су жртве јединица под командом Насера Орића, који су у походе кретали из Сребренице, „Заштићене зоне УН“ која је требало да буде демилитаризована.

Коначни списак жртава садржи 3262 имена, од којих је 880 страдалих из редова војске и полиције, док су 2382 жртве били цивили.

Натпис на споменику српским жртвама у Скеланима: Да праштате морате. Бога ради зло нисмо радили, од зла смо се бранили страдајући на својим огњиштима. Немојте нас заборавити!

И ова деца су жртве јединица под командом Насера Орића, који су у походе кретали из Сребренице – “Заштићене зоне УН“.

Александар – Ацо Димитријевић (1988 – 1993)
Радисав – Рашо Димитријевић (1981 – 1993)

*

Дана 16.07.93. у Скеланима снајперским хитцима од стране муслиманских фанатика угашена су два млада живота, два најдивнија цвета најлепших боја и своје латице преселили у нека нама далека анђеоска пространства да тамо светле и блистају.

*

Драги Ацика и Рале,

Време пролази а рана за вама је све већа. Остајете заувек у нашим срцима као наша велика радост, као нерасцветали пупољци.

Заувек ваши
Мама, Тата и брат Славиша

Фотографије: Реци не ЕУ

***

Милица и Томо Димитријевић, Фото Игор Маринковић, Новости

– Раши је, сад, 14. био рођендан. Ишли смо да га посетимо, као и свих ових година. И Ацу посећујемо у дану рођења. Нећу да кажем: посећујемо им гробове. Моја су деца у мени жива. Њиховом душом ја дишем. И њихов, срећом, преживели брат…

Димитријевићима су 16. јануара 1993. године у нападу на Скелане сребреничких муслимана под командом Орића, убијена деца. Александар је имао четири и по године. Радиша, тек напунио једанаест, тог јануарског дана је тешко рањен. Подлегао је повредама на Војномедицинској академији, после пола године борбе за живот. У нападу је повређен и најстарији Миличин и Томин син, Славиша. Имао је 14 година. Лекари су једва успели да га спасу.

– Само ми је ово остало од Раше – показује Милица дечји рукопис у свесци. А од Аце… само ова фотографија. Само ову, његову фотографију имам.

Метком заустављено детињство. А, остао осмех на фотографијама уз које се буде и иду у ноћ Милица и Томо.

– Кажем им сваког јутра: “Добро јутро.” Сваке вечери: “Лака вам ноћ, моја децо, и лака вам земља, мученици моји малени. Мајка вас не заборавља и никада неће.”

Милица грли фотографије. Томо окреће главу.

(Део текста из: Новости)