фото: radnezene.org

Живим у околини града са најскупљом потрошачком корпом у земљи где грађани и грађанке већ 10 година купују флаширану воду за пиће и кување јер је она из градског водовода затрована арсеном и тешким металима.

Мој град је пре 25 година имао око 150.000 становника и 90.000 запослених.

Сада има 132.000 становника, потпуно уништену индустрију и само 29.500 запослених. Али према подацима Националне службе за запошљавање (НСЗ) у нашем граду има само 8.506 незапослених. Пре 3-4 године та иста служба је објављивала да је незапослено преко 33.000. До толиког смањења незапослених није дошло због наглог напретка, отварања силних нових радних места, већ је већина нас, незапослених, одустала од редовног јављања бироу рада. Схватили смо да нема смисла. Онда су нас на бироу избрисали из евиденције незапослених, а ми смо се окренули раду “на црно” и сезонским пословима у пољопривреди.

За рад на црно потребна “веза”

Имам 51 годину, средњу стручну спрему и само 9 година радног стажа. Незапослена сам већ дуги низ година, а и супруг је пре 4 године остао без посла. У то време ћерка је била студент у Београду. Стипендија од 5 000 динара покривала јој је трошкове смештаја и исхране у студентском дому. Све друго смо морали да јој обезбедимо. Посао у било којој фирми нисмо могли наћи јер послодавци траже млађе раднике, а ми смо обоје већи прешли 45- ту годину. Преостали су сезонски послови, на њиви. Али, испоставило се да ни до тог посла није било лако доћи. Месецима сам покушавала да “упаднем” у неку групу која ради сезонске послове у пољу. Чак и за ту врсту посла морала сам да потражим “везу”, јер је број оних који би да раде те послове већи од потреба послодаваца.
У шестој деценији у надницу преко студентске задруге

Доспела сам у групу у којој је било око 40-ак особа, углавном жена и готово су све биле старије од мене. Биле су то раднице фирми које су после приватизација уништене и затворене па су оне остале без посла, или жене старије од 60 година, са минималним пензијама. Оне су тада имале пензију око 11.000, сада око 13.000 динара, а са тим нису могле да преживе.

Прве године, када сам ја почела да радим сезонске послове, потписивале смо уговоре за сваки посао на сопствено име. И дневнице су биле пристојне: брање трешања и вишања 800 дин. за 8 сати рада, кајсија 1.000 дин/11ч, јабука 720 дин/8ч. Послови на њивама су били напорнији па самим тим и боље плаћени: метлице 1.300 дин/10ч, сађење купусњача и паприке такође 1.300 дин/10ч, а окопавање 1.200 дин/9ч. Рад у хладњачи на сортирању 720 дин/8ч. Међутим, већ пред крај те године, да би смањили сопствене трошкове, послодавци су рекли да убудуће можемо радити само преко омладинских и студентских задруга, под именима особа млађих од 27 година. Ја сам радила под ћеркиним именом, једна бака од 67 година на име унука, средњошколца.

Жене које у породици нису имале рођаке одговарајућих година молиле су комшијску и децу познаника, младе до 27 година старости да им дају своје податке из личних карти. На тај начин смо кршиле закон, и ми и та деца чије смо податке узимале, али то је био једини начин да радимо.

Дешавало се да нису све жене могле да нађу младе до 27 година, да им дају своје податке и онда су исплате за више жена обављане преко – једног имена. Десило се да је због тога син наше колегинице имао проблема. Пошто су његови подаци коришћени за исплаћивање већег броја жена, њега су пре годину дана привели на испитивање, по пријави Пореске управе. Морао је да објасни зашто није платио порез на приход пошто су порезници видели да је на његово име преко студентске задруге исплаћено преко 300.000 динара за три месеца.

Логорски услови рада

Рад под туђим именом и подацима за нас значи да немамо право на одштету ако се повредимо на раду. Када смо одлазиле код лекара због повреда, лагале смо када и где смо се повредиле. Послодавци су нам претили да више нећемо моћи да радимо код њих ако они буду имали проблема зато што смо ми рекле где смо се заиста повредиле. Неки послодавци су тражили да обезбедимо замену, да та особа буде увек доступна када је позову да неког замени на њиви. И да се нада да ће се нека од нас разболети, повредити па ће се тако и њој пружити шанса да заради који динар. Дешавало се понекад и да не добијемо новац који смо зарадиле.

До њиве или воћњака превозили су нас камионима, нагуране као сардине по дрвеним клупама. Лети је испод цераде било и преко 50 степени целзијуса, зими, наравно хладно, па и са већим минусима… Радиле смо по свим временским условима, на подневном сунцу које пржи, без имало заклона, по киши, ветру, мразу, снегу. Поједини послодавци су били коректни па су дозвољавали да на великим врућинама направимо кратке предахе, цистерна са водом је била на крају реда или врсте, имале смо паузу од 30 минута за доручак. Исплата је била 10-ак дана по обављеном послу или једном недељно, ако је вишенедељни рад.

Нису сви били такви. Има оних који жене на њиви третирају као робовску радну снагу.

Код таквих је на њиви био забрањен било какав разговор међу радницама. Ако би нека жена почела да прича или би се насмејала добила је – опомену. Говорили су да сутра не долази уколико још једном направи такав испад. Један послодавац је чак запослио 3- 4 момка, “ко од брега одваљена”. Њихов посао је био да на нас, које у клечећем положају на њиви скупљамо шаргарепу, урлају и прете избацивањем са њиве и одузимањем дневнице, ако би се која радница усправила на тренутак да се мало протегне и ослободи од бола у укоченим ногама и леђима. Вређања жена су код таквих газда и њихових “шефчића” уобичајене па смо стално слушале како вичу на нас: ”краво, алапачо, бабускеро”.

Зараде све мање

Дневнице су већ годинама исте, али у последње време И све мање. На пример, метлице су ове године биле само 1.000, раније 1.300 динара. Газде нам све чешће одузимају један сат рада за трошкове превоза. А жене и даље ћуте јер је то једини начин да зараде нешто новца и прехране породице у овим суровим временима. Део наше групе је хтео да се побуни против малих дневница, мањих и од оних које закон гарантује. А онда је други део групе молио да то не радимо, бојали су се да ће остати и без ових прихода и ми смо одустали од протеста.

Имамо ли избор?

Раднице и радници у надници немају никаква права. Раде под туђим именима, они као да и не постоје. Невидљиви су. У медијима се појаве само као додатак уз вест о смрти или тешком повређивању неког радника или раднице на њиви. Посла нема, пуно је незапослених и сиромашних. Да ли имамо избор? Немамо право ни на социјалну помоћ, жене у мојим годинама су радно способне па им ни то не припада. Али ми и не желимо социјалну помоћ. Само коректан однос послодаваца, право на достојанство и пристојну зараду за свој рад. Да не радимо под туђим именима, да инспекције рада почну да подносе пријаве против несавесних послодаваца, да изађемо из “црне зоне” и да се сезонски рад јасно дефинише у Закону о раду.

29. 015. radnezene.org, за ФБР приредила Биљана Диковић