Познати српски новинар, Зоран Петровић Пироћанац, умро је јуче у Београду, у 63. години живота.

Зоран Петровић Пироћанац

Пироћанац се новинарством бавио од раних година младости, као тзв слободњак, а сарађивао је са бројним листовима бивше Југославије и неколико иностраних недељника и дневника. Извештавао је из Јужне Америке с Блиског Истока, из Африке, углавном са места револуционарних догађања, грађанских ратова, етничких сукоба. Као сведочанство времена и догађаја остаће његови извештаји, репортаже и путописи из Никарагве, Гватемале, са Кубе, из Либана, Газе, Канаде, САД… Сарађивао је са неколико домаћих телевизијских станица, а за време грађанског рата, деведесетих, био је сарадник француске државне телевизије.

Објавио је неколико књига из области геостратегије и медијских делатности, а последња књига била му је “Избрисати српски вирус”, у којој је на преко 300 страна објавио изјаве, ставове и делове интервјуа светски познатих личности из сфере политике, културе, науке… против Срба и Србије.

Пироћанац је један од оснивача Центра за геополитичке студије “Југоисток”. Последњих година радио је у Институту за политичке студије у Београду.

Дипломирао је француски језик и књижевност на филолошком факултету у Београду а магистрирао и докторирао у Паризу, на ЕНЕСС, главној француској установи за друштвене науке. Говорио је неколико светских језика.

Зоран Петровић Пироћанац биће сахрањен у понедељак, на месном гробљу у Сремчици, код Београда.

***

Др Зоран Петровић био је један од оних правих србских бораца за истину, прочитајте један од његових текстова објављених на СРБском ФБРепортеру:

Др Зоран Петровић: Право на ресурсни суверенитет

***

РАТКО ДМИТРОВИЋ: УМЕСТО НЕКРОЛОГА

Зоран Петровић Пироћанац (1953 – 2015.)

БЕХУ то године кад нам је младост бранила сваку помисао на бригу. Ношени неконтролисаном снагом и вером у штошта, која ће убрзано копнити, убеђени да смо на овај свет послати с великим разлозима, маштали смо о ономе што се касније, редом и без изузетка, претворило у илузију. Тих месеци, обележених смрћу Маршала, ја сам се мотао око загребачког “Полета”, култног омладинског листа бивше Југославије, с продајним тиражима које данас немају сви листови у Хрватској, заједно, а “Старт” је био недељник, непревазиђен до данас, на чије се странице долазило врло тешко. Држали смо да су новинари “Старта”, уз београдски “Нин”, елита југословенске недељне штампе.

Једна од великих звезда тог и таквог “Старта” био је Зоран Петровић Пироћанац. Јављао се из Јужне Америке, с Блиског истока, из Африке, слао путописне репортаже из непрегледних пространстава Америке, снегом завејане Канаде, објављивао интервјуе с Лех Валенсом, Жак Шираком, Шимоном Пересом, Адамом Михњиком, Данијелом Ортегом, Петром Кели… Пола женске публике “Старта” било је заљубљено у Пироћанца. Лепши је, говорила је једна новинарка, од Мела Гибсона, који се некако у то време појавио и освојио свет филмом “Побеснели Макс”.

Зорану су неки замерали надимак – Пироћанац. И мени је то било чудно, без обзира на то што је Зорана Петровића и тада, као и данас, било на хиљаде, па се по нечему човек морао разликовати, али кад неко с двадесет и коју годину живота, са знањем три светска језика у оној великој држави сам себи прилепи надимак Пироћанац тај је, било ми је јасно, ослобођен свих комплекса. Касније ћу сазнати да је то урадио из поштовања према својим коренима, иако је рођен у Београду.

Зорана упознајем почетком деведесетих. Околности тада чудне и помало напете, касније смешне за обојицу. То познанство прераста у пријатељство, искрено без остатка, оплемењујуће, али повремено с тешким темама и тешким разговорима.

Схвативши да све иде у кривом смеру, 1996. године, беше касно лето, после вишесатног дивана у редакцији недељника “Аргумент” закључујемо да су наши текстови, наступи по кафанама и локалним медијима учинили што су могли, али да то није довољно, не мења ствар, па доносимо одлуку да се пређе директно на политички терен. Оснивамо “Државотворни покрет Србије”, с идејом да Србија хитно прогласи самосталност и затражи пријем у чланство УН. Намолимо професора Тому Радојичића, из Ниша, да буде председник, хоћемо да на тај начин избегнемо потпуну београдизацију покрета, с нама је неколико познатих људи из области културе, неколико професора Београдског универзитета, два позната писца… Кренемо по Србији да ширимо ту идеју и после кратког вемена схватамо да је проблем дубљи него што смо и сањали. Не дижемо руке, али без горива и новца, познато је, не можете ни до Ваљева, Чачка, Новог Сада…

Познајем још само двојицу људи уранијумске енергије какву је имао Зоки. Да, имао је и гвоздену вољу. Беше некако у дане по окончању “октобарске револуције” кад смо обојица схватили шта се заиста догодило. – Хајде бар – каже он, а седели смо у једној башти на Савском венцу – да приведемо крају факултете, да дипломирамо. – Таман посла – одговарам – кад нисам на време нећу ни сад. У ствари, био сам лењ. – Ја ћу то да завршим, остало ми осам испита, а после ћу да докторирам – казао је више за себе него мени. И завршио је факултет, француски језик и књижевност. А онда је у Паризу магистрирао и докторирао.

Биографија Зорана Петровића Пироћанца у Србији је потцењена као мало чија. Зоран није знао да се “прода” и то је у оваквом свету била његова највећа мана. Није умео да навуче обрве, ћути, забринуто лупка прстима по столу, као што су знали неупоредиво слабији од њега, у интелектуалном, образовном и сваком смислу. Они су своје ћутање наплатили. Пирке је скупо платио своју отвореност и простодушност. Користили су га разни, често као ледоломца, а он, ношен идејама у које је апсолутно веровао, од свега тога никакву корист није имао. Напротив.

Несрећа је последњих година често залазила у Зоранову кућу, у Сремчици, недалеко од Београда. За кратко време умрли су му отац, мајка и рођена сестра, а онда је болест ударила тамо где родитеља највише боли. То га је, ваљда, и убило.

Зоки, опрости за оне шкембиће које нисмо појели доле на Дорћолу, а хвалио си их месецима. Мени на душу, могао сам да нађем толико времена. Немам шта да кажем за крај, а и не треба, теби је одавно све било јасно.

05. 04. 2015. НОВОСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић