Потписивање ИПАП-а са НАТО пактом од стране Србије и коментар који је потом уследио од стране шефа спољнополитичког ресора Србија Ивице Дачића, како се земља тим самим није “ни за корак” примакла чланству у Свероатланској алијанси, оставља утисак добро изрежираног медијског спектакла. Тим пре што је и сам Дачић поменуо спектакл – истина, он је оптужио оне који задају неразумна питања у вези документа који су потписали Србија и НАТО пакт и оптужио их да теже стварању спектакла. “Ми смо неутрални у војним питањима и немамо намеру да постанемо члан НАТО пакта” – уверавао је све сумњичаве министар иностраних послова Србије.[1]

Међутим, ово питање је исувише сложено да би се могло сводити на политичке технологије и позоришне манире. Ради се о покушају садашњих власти Србије да са једне стране избегавају конфликт са евроатланским структурама, а са друге стране да максимално умање негативну резонансу од преговора са Бриселом на унутрашњој политичкој сцени.

Каква је унутрашња логика произашлог? Посета српске војно-политичке делегације седишту НАТО пакта у Бриселу, која је организована са великом помпом, важна је за обе стране. Руководство НАТО пакта види у јачању веза са Србијом важан елемент у сопственој антируској геополитичкој игри која је усмерена на максималну међународну изолацију Русије и њено “истискивање” из стратешки важних региона. Са те тачке гледишта, Бриселу је важно не само перспективно “попуњавање” потписаног документа са Србијом, него и распиривање пропаганде “овде и сада”. Управо тим – а никако изненадном љубављу у руководству НАТО пакта према Србима – може се објаснити тако висок ниво протеклих преговора, који су укључили чак и учешће српске делегације у заседању Североатланског савета.

Интереси са стране Србије су “приземљенији” и о њима је веома отворено говорио тај исти министар Дачић. Главни смисао ИПАП-а са НАТО пактом, шеф српског спољнополитичког ресора види у у добијању “додатних гаранција” од стране Североатланског пакта да такозване “Безбедносне снаге Косова” не могу без сагласности Брисела ући на север Космета који је насељен локалним српским становништвом. Није случајно – према речима Ивице Дачића – управо “актуелна ситуација на Косову и Метохији” представљала кључну тачку свих преговора који су вођени у Бриселу – па тако и са Генералним секретаром НАТО пакта Јенсом Столтенбергом.[2]

Чини се да су мотиви потпуно прагматични и да не стављају под сумњу принципе државне неутралности коју је 2007. године прогласила Скупштина Србије у односу на све војне савезе. Међутим, као што знамо, враг се скрива у ситницама. А са те тачке гледишта обраћање власти Србије према НАТО пакту као главном заштитнику Срба на Космету, представља колико тужну толико и наивну чињеницу, пошто сведочи о крајње опасној ерозији читавог система европске безбедности. Тај сами систем чији су темељи заложени у оквирима преговора антихитлеровске коалиције из периода Другог светског рата и утврђени у одлукама Хелсиншке конференције о безбедности и сарадњи у Европи из 1975. године – у јеку “Хладног рата” и истовремено у “Покрету несврстаних” чији је оснивач у “вуненим годинама” између осталих била и Југославија.

У складу са наведеним темељима – које не могу у једностраном поретку укинути ни Брисел ни Вашингтон, а поготово не Београд – кључну одговорност за безбедност у Европи сносе ОУН и ОЕБС (као наследник КЕБС-а). Ни НАТО, а тим пре ни “специјални односи” Североатланске алијансе са земљама-партнерима, нема међународно-правну пуномоћ за самостално обезбеђење безбедности држава и народа. Развој ситуације по читавом широком периметру ЕУ – од Либије и Сирије и Ирака, до Украјине – очигледно сведочи о потпуној погубности натовског “миротворства” и наивности рачуница оних који желе да извуку реалну корист од “заступништва” Брисела. Управо ОЕБС у лицу актуелног председавајућег Србије, данас жање горке плодове украјинске стратегије Запада. Поготово се не сме заборављати да су САД и НАТО спремни да својевољно жртвују интересе не само Срба на Космету него и саме Србије, уколико то буде захтевала логика прекомпоновања Укрјаине и других територија постсовјетског пространства по западним обрасцима и у интересу архитекти “Новог светског поретка”.

Тешко је у коментарима који су се чули од стране Ивице Дачића не приметити и обилан део лукавства. Он покушава да српску јавност убеди у то да се земља, без обзира на потписане документе “ни за корак није приближила” чланству у НАТО пакт. Међутим, у званичним документима српског спољнополитичког ресора, тема “корака” је третирана са принципијелно другачијим тоналитетом. У њима се саопштава да су Србија и НАТО размотрили “даљи поступни напредак сарадње РС и НАТО пакта”. А у оваквој формулацији тешко је уочити “стајање на месту” које је осликао министар Дачић. Поред тога, не може се не приметити одсуство Русије у списку “кључних спољнополитичких приоритета” Србије које је обзнанио Ивица Дачић у бриселском седишту НАТО пакта – за разлику од “чланства у ЕУ”, “развоја регионалне сарадње и председавања ОЕБС-ом” које је он поменуо.

Због тога уопште није случајна толико жестока реакција на потписани од стране Београда Индивидуални план за партнерство са НАТО пактом, коју су испољиле оне друштвено-политичке снаге у Србији које натовцима заслужено отказују право да се сматрају гарантима и поборницима српских националних интереса. Учесници протестних акција сматрају потписивање докумената са НАТО пактом као основу за тражење оставке владе Александра Вучића.[3] О томе кога заправо патриотске снаге Србије сматрају за истинског пријатеља своје земље, сведочи симболика протестног митинга у Београду који је организовао покрет “Двери”. Тамо су биле заставе Русије, Доњецке и Луганске Народне Републике и портрети руског председника Владимира Путина.

——-

[1] http://argumenti.ru/politics/2015/03/393038

[2] http://www.mfa.rs/sr/index.php/pres-servis/saopstenja/14973-2015-03-18-16-07-21?lang=cyr

[3] http://www.novorosinform.org/news/id/25515

26. 03. 2015. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић