Рођен је 11. 04. 1963. у селу Давидовац и Параћину. Похађао је ваздухопловну гимназију у Мостару, а похађао је и ваздухопловне академије у Задру и Подгорици. Своју каријеру започео је на аеродрому Петровац код Скопља. Од 1992. стациониран је на аеродрому Лађевци, где постаје командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле.

Цитат из књиге С. Смиљанића, о погибији хероја мајора Животе Ђурића.

„У нападу на положаје терориста тзв. ОВК на планини Чичавица, у рејону села Ликовац његов авион је погођен и Живота је погинуо.

Пилот Слободан Димовски, Животин „класић“ (генерација), који га је тада пратио на задатку, прича:

„Летели смо изнад испресецаног терена, у условима отежане навигације на само педесетак метара релативне висине. Сунце је било на заласку. Планине на граници с Албанијом већ су правиле сенке. Ђурић је већ извршио дејство, био је у маневру на горе када је погођен. Видео сам да је пао на положај терориста, који су имали подршку НАТО авијације из ваздуха.“

По оцени и претпоставци пилота из Ђурићеве ескадриле, када није могао да извуче авион, комадант Ђурић није желео жив терористима у руке, већ се заједно са авионом обрушио на непријатеља.“

Командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле потпуковник Живота Ђурић погинуо је 25. марта 1999. године после напада на камп за обуку терористичке тзв. ОВК. У тренутку погибије управљао је борбеним авионом типа Ј-22 “Орао“, евиденцијског броја 25104.

Иза себе је оставио супругу, сина и ћерку. Постхумно је унапређен у чин потпуковника. Никада није проглашен за хероја. Ово је прича о још једном пилоту који није рекао: “Нећу“.

Није се уплашио. 

Одговорио је на позив у помоћ неким другим херојима на земљи.

Морао је да им олакша ситуацију, барем на кратко. Положио је живот, пар тренутака након тог десетина живота вредног ватреног дејства…

25. 03. 2015. ДАН ВЕТЕРАНА-Видовдан/СРБИН.инфо, за ФБР приредила Биљана Диковић