Мартовски погром 2004. један је од најтрагичнијих датума у новијој српској историји.

Тај, по мишљењу многих, добро осмишљен сценарио етничког чишћења, добио је повод дан раније када су електронски медији на албанском језику нетачно, непрофесионално и неетично извештавали о погибији тројице албанских дечака који су се утопили у Ибру у албанском селу Чабра. Протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа, као и 35 православних цркава и манастира.

Једанаест година касније са лицем правде се и даље нису среле вође руље која је изазвала 33 појединачна немира, и оружјем, бомбама и паљењем кућа, манастира и цркава обрачунавали се са Србима. Све се свело на неколико судских процеса.

Без имало одговорности, албански медији и политичари су за смрт малишана окривили Србе из суседног села Зупче. Та вест је подигла на ноге више од 51.000 Албанаца, изазивајући дводневне немире у којима је погинуло 28 особа, а 954 је повређено (међу њима 143 Срба и десетине припадника међународних снага) у сукобима са Албанцима. Протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа, као и 35 православних цркава и манастира.

* Место најжешћих сукоба био је мост у подељеном граду – Косовској Митровици. Око 11 часова, тог 17. марта 2004. године, око 200 Албанаца наоружаних ватреним оружјем и бомбама упутило се ка мосту на Ибру, успели су да пробију барикаде Кфора и уђу у северни део града. Том приликом убијено је двоје Срба. Окршаји су трајали два дана, а у последњем налету Албанци су гранатирали северни део града. У селу Свињаре запаљен је велики број српских кућа, а након погрома у село се није вратио нити један Србин.

* У Приштини су 17. марта демонстранти запосели станицу Унмик полиције у насељу Врањевац, запалили више полицијских теренских возила и напали зграду у којој су живели Срби. У српском селу Чаглавица 15. марта 2004. године Албанци су ранили дечака Јовицу Ивића. Два дана касније неколико хиљада Албанаца из правца Приштине је стигло у село, али су их на улазу зауставили припадници Кфора. Молотовљевим коктелима запалили су десетак српских кућа и више аутомобила. У нападима Албанаца рањено је неколико Срба.

* У Обилићу је тада живело више од 50 Срба у насељу у близини Термоелектране Косово Б, као и у згради ЈУ програма. Њихове куће и станови су паљени, а они који су покушали да побегну су премлаћени. У Косово Поље Албанци су аутобусима пристизали из Дренице. Осим кућа, у том месту су спаљене и обе православне цркве – Црква Светог Николе и Црква Свете Катарине. Испред школе у Косовом Пољу убијен је Златибор Трајковић, стар око 60 година.

* У Призрену су 17. марта све православне светиње биле у пламену. Запаљене су и зграда Богословије „Кирило и Методије“ и зграда Епископије, у којој се налазило седиште владике рашко-призренског. У подруму изгореле Богословије пронађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена. Погромом су погођени и Пећ, Гњилане, Косовска Каменица, Штимље, Вучитрн, Ораховац, манастир Девич, Урошевац, Подујево, Штрпце, Грачаница, Лапље Село.

* Портпарол Унмика Нериџ Синг изјавио је да су после трагедије деца била под притиском албанских медија и политичара да оптуже Србе из суседног села Зупче за смрт другара са којима су се играли. Портпарол Унмика Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је албанско насиље било планирано. Командант Сфора генерал Вирџил Пекет потврдио је да су нереди на Косову врло добро организовани. Италијански генерал Алберто Примисери, командант мултинационалне бригаде Југозапад, изјавио је да су Албанци имали спремљен план да опустоше Косово од Срба. Командант јужног крила НАТО-а, адмирал Грегори Џонсон, оценио је да је масовно насиље на Косову – етничко чишћење.

– Говорити о међуетничком конфликту на Косову је велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Косову је погром против једног народа и његове историје – изјавио је тада он.

* Ипак, и поред готово једногласне осуде међународне заједнице везане за догађаје 17. марта приведене су само 143 особе од којих је 67 задржано у притвору. Косовска полицијска служба примила је више од 1.400 жалби у вези са почињеним злочинима, али извештај ОЕБС-а сведочи да је већина тужби ублажена или је погрешно класификован злочин.

* У Еулексу, који је наследило Унмиково правосуђе, „Вестима“ је речено да се Специјално тужилаштво није бавило случајем везаним за догађаје 17. марта 2004, већ да су од Унмика добили 11 случајева од којих је шест случајева одбачено услед недостатка доказа.

* Од тога је три случаја Еулекс пребацио локалним тужилаштвима, од којих се два налазе у Призрену. Један је 3. јула 2014. године предат локалном тужилаштву у Приштини и он чека суђење, док им статус случајева који су почели фебруара 2010. године и септембра 2014. у Приштини није познат. За детаљније информације су нас вратили на Унмик који није одговорио на наша питања.

* Да није било неодговорног и сензационалистичког извештавања косовских медија, догађаји су могли кренути другим током и не би достигли толики интензитет и тај ниво бруталности – оценио је званичник Оебса задужен за слободу медија Миклош Харасти. Та мисија је саставила посебну медијску анализу извештавања медија на албанском језику 16. и 17. марта, али нико ни за такво извештавање није кривично одговарао. Портпаролку европског комесара за суседску политику и проширење Мају Коцијанчић питали смо да ли тако оцењена улога медија повлачи за собом кривичну одговорност и да ли би тиме Еулекс требало да се бави, али ни на тој адреси нисмо успели да добијемо одговор.

* Саговорници „Вести“ истичу да тај 17. март није успео да разбије медијску стигму која је прилепљена Србима. Момчило Трајковић, лидер СПОТ-а, каже да су ти догађаји имали одређену улогу:

– Циљ је био да се заташка да је од 1999. године, после доласка НАТО снага, са Косова протерано 250.000 Срба, Рома и других неалбанаца, да је више од 150 цркава спаљено, 1.300 људи киднаповано, 1.000 људи убијено и да за то нико није одговарао. Од 17. марта наовамо нико те бројке више не помиње, већ се само говори о више од 4.000 протераних Срба.

Гости на свом огњишту

Срби се не враћају, а и тамо где се врате, бивају изложени нападима, пљачкама и паљевинама, као што је то случај у Клини

Пожар у Приштини 2004.

Србима је требало дати до знања да могу да нестану са ових простора преко ноћи. Требало им је ставити до знања да су након 17. марта само гости на Косову и Метохији, и да је њихов физички опстанак несигуран. Штавише, расељенима из 1998. и 1999. године је послата порука да се не надају никаквом повратку, а нарочито због тога што међународна заједница није ништа учинила да обезбеди основне услове за повратак расељених, сматра Александар Ђикић, председник Српског националног форума и професор на Универзитету у Приштини, измештеном у Косовску Митровицу.

Истичући да су догађаји и последице 17. марта 2004. године захтевали много више анализе него што је уследило у српској јавности након тог датума, Ђикић оцењује да су збивања везана за тај дан наставак етничког чишћења Срба које је почело 1998. године.

– Коначно, последица 17. марта је и једнострано проглашење независности 2008. године, као и напад РОСУ (специјалне јединице косовске полиције) на север Косова јула 2011, након чега су уследили преговори у Бриселу. У преговорима који и даље трају и који континуирано воде губитку сваког суверенитета Србије на овим просторима, тада је успостављена граница између Србије и „независног Косова“ – сматра Ђикић.

Београд се у овоме уопште није снашао.

– Жртву 17. марта није искористио да успостави чвршће разграничење на Ибру, након кога би имао много повољнију позицију за догађаје који су уследили. Друго, Београд се нимало није потрудио да на терену ангажује Србе који немају путера на глави, а који имају људског, политичког и интелектуалног кредибилитета да се одупру притисцима и учине много више за свој народ и државу. Уместо тога, на терену су били људи сумњивих каријера и сумњиве прошлости, што никако није могло довести до успешног развоја положаја Срба и Србије – закључује Ђикић, дугогодишњи новинар и аналитичар.

Дамоклов мач

– Тог 17. марта 2004. заштиту Србима су пружили војници Кфора и Унмик полиција из различитих земаља. Данас тих снага нема. Уместо тога најављује се формирање оружаних снага Косова. Можете мислити у случају понављања напада какав се десио пре 11 година да ли би оне и како штитиле и заштитиле Србе. Коначно, опасност над Србима увек лебди као Дамоклов мач. Ових дана и неки званичници Приштине генеришу хушкачке тонове, који би у постојећој економској ситуацији могли бити окидач за понављање насиља од пре 11 година – закључује Александар Ђикић.

Од тог немилог догађаја прошло је 11 година, међутим, Александар Ђикић, рођени Ђаковчанин, сматра да су се међуетнички односи само привидно променили.

Одговорни у Београду

За све што се дешава са Србима на Косову и са Србијом на Косову, највећу одговорност сносе власти у Београду, без обзира на то ко их чини, сматра саговорник „Вести“.
– Положај Срба на Косову је директно завистан од одлучности власти у Београду. Од ње директно зависи и однос међународне заједнице према питању Срба на Косову. Што више Београд буде давао уступака, положај Срба ће бити све тежи. Београд је данас питање Косова и Срба на Косову препустио партијским кадровима потпуно некомпетентним, неспособним и незаинтересованим. На тај начин се не може постићи ништа добро. У случају да овом питању приђе озбиљније и међународна заједница ће умногоме променити понашање. Докле год је Београд овако снисходљив, међународна заједница нема обавезу да се конфронтира са Албанцима и да себи отежава положај.

– Дошло је до смиривања међуетничких односа, дошло је до релативно слободнијег кретања Срба путевима по Косову, али суштински се ништа није изменило. Процес повратка избеглица је и даље табу тема, а напади на Србе не јењавају у појединим деловима, као што је то Ђаковица. Срби се не враћају, а и тамо где се врате, бивају изложени нападима, пљачкама и паљевинама, као што је то случај у Клини. Дакле, стање је непромењено, лоше и без назнака да ће се побољшати.

Чудан пожар на стратишту

За породице које трагају за својим најмилијима, 17. март је један од ретких дана када могу да скрену пажњу целокупне домаће и међународне јавности, политичара и медија на проблем страдања косметских Срба и неалбанаца, на 16-годишњу патњу и безнађе оних који су изгубили своје најрођеније.

Удружења и породице страдалих годинама препуштени себи самима: Гордана Ђикановић

Зато ће се и ове године Удружење породица страдалих на Косову и Метохији од 1998. до 2000. године у Грачаници обратити целом свету и подсетити да је током сукоба на Косову више од 3.500 киднапованих и убијених Срба и неалбанаца, а да до дан-данас није позната судбина више од 520 отетих.

– Ми ћемо поново подсетити на наше најмилије за којима годинама безуспешно трагамо, покушаћемо да наметнемо ту тему, мада смо и сами скептици да сада заиста може нешто да се уради. Ми никада нисмо делили ни жртве ни злочинце по верској или националној припадности, али када би се неко потрудио да погледа проценат страдања Срба у односу на број страдалих до 1999. године и упоредио са чињеницом колико је мало урађено да се сазна истина о њиховим убиствима и нестанцима, схватио би стварну размеру страдања косметских Срба. Ни наша држава, а ни представници међународне заједнице, никада нису искрено стали иза српских жртава. Због постојања двоструких аршина, српске жртве су другог реда – каже Гордана Ђикановић.

Породице страдалих и њихова удружења годинама су препуштени себи самима.

– Наша држава је, углавном, глува и слепа, да ли намерно или ненамерно за нагомилане проблеме породица страдалих, од којих већина живи на егзистенцијалном минимуму. Свих ових 16 година нико се озбиљно није позабавио трагањем за несталима и процесуирањем злочинаца.

Пример за то је и случај локације Жиливоде где су, каже, породице добиле уверавања и од Унмика и других међународних и домаћих институција и званичника да се на том месту крију земни остаци неких од њих. Месецима су породицама потхрањивали наду и продубљивали ране. А онда је све добило невероватан епилог.

Локација Жиливоде је затворена, и у кратком саопштењу Еулекса јавност је обавештена да на тој локацији нису пронађени трагови остатака људских тела. И, нико ни за ово, као ни у свим осталим случајевима присилних отмица и убистава Срба и неалбанаца, није одговоран, каже Гордана Ђикановић.

– Јасно је као дан да не постоји воља да се истина о страдању Срба, сазна. Уверавали су нас да су сателитски снимци показали да на дубини од око 25 метара постоје остаци најмање 26 тела. И они и ми смо веровали да се ту налазе тела киднапованих рудара са копа Белаћевац и других. Међутим, када се дошло до те дубине, на делу локације Жиливоде који је претраживан, избио је пожар. Горело је два дана, док неко није отишао да га угаси. И после тога ништа – истиче она.

Истрагу о несталима на Косову од Унмика је преузео Еулекс, а Гордана Ђикановић каже да је сарадња са њима добра. Сви ти састанци, поновна преживљавања траума чланова породица су и ту дали слабе резултате.

– Еулекс је неупоредиво отворенији за сарадњу према нама као удружењу и са њима смо успоставили одличне контакте. У почетку је изгледало да има већег елана да се трага за истином, и ми смо као породице уложили напор да им сву документацију поново доставимо. И заиста, неки од тих случајева су добили и судски епилог. Али, све се завршавало са симболичним казнама или ослобађајућим пресудама, док су чланови породица у судницама трпели страшна понижења и увреде – каже Гордана Ђикановић.

У удружењу се надају да ће сада суд за ратне злочине који би требало да се оформи помоћи да се дође до истине и правде. Породице су спремне да учине нови напор, али многи од сведока су у међувремену преминули, а многи су због катастрофалног третмана изгубили наду и нису спремни да поново сведоче о страхотама које су преживели.

– Све што су људи који су се одважили да сведоче о почињеним злочинима и злочинцима поименице, преживели и претрпели током сведочења, избило нам је аргументе из руку да сведоке поново уверавамо и убедимо их да поново пред судом преживљавају своје трауме.

Ломљење копља

– На састанцима са међународним и албанским представницама породица жртава, ми често добијамо врло кратак одговор: „Десило се оно што сте заслужили. То је Милошевић радио нама, па се на вама сломило копље.“ А заправо су страдали невини људи, само зато што су били Срби. Никада нису направљене озбиљне анализе како би се осветлило велико страдање српског народа, и то је велика неправда и пропуст. Али не и наша грешка, јер удружење нема ни кадровских ни материјалних могућности да се тиме бави. Оно што ми можемо јесте да све одговорне, свакога дана, па и 17. марта, подсећамо да истина и правда за српске жртве не постоје – закључује Гордана Ђикановић.

Без споменика

Осим уметничке инсталације „Миссинг“ у Грачаници, у Србији не постоји нити један споменик посвећен српским жртвама на Косову.
– Годинама уназад пишемо и граду Београду, председнику Републике, премијеру, посланичким клубовима у Скупштини, тражећи да се направи жртвама достојно спомен-обележје, где би била забележена имена страдалих. Али, нико не мари. Једини споменик страдалим Србима и неалбанцима на Космету је у Великој Хочи, али то је само за људе из Суве Реке и околине – каже Гордана Ђикановић.

——————-

ПОВЕЗАНО:
* Уништавање српске националне баштине крајем 20. и почетком 21. века на простору Косова и Метохије
* (ПРО)ЗАПАДНИ ЗЛОЧИН 32: БЕРЛИН ИЗА МАРТОВСКОГ ПРОГРАМА- УКЛАЊАЊЕ ДОКАЗА УЧК УБИСТВА НОВИНАРА ЛОТОНА
* ЕКСКЛУЗИВНО: ИНТЕРВЈУ ФБР УРЕДНИКА М. НОВАКОВИЋА ЗА ЛИСТ „ГЕОПОЛИТИКА“ (бр.77,авг.2014)
* (ПРО)ЗАПАДНИ ЗЛОЧИН 29: КУШНЕР ЗАБРАЊИВАО ИСТРАГЕ ПРОТИВ УЧК ЛИДЕРА И ПРЕТРЕСЕ ЊИХОВИХ КУЋА..
* (ПРО)ЗАПАДНИ ЗЛОЧИН 24: ЗА ЗАПАД ЈЕ УБИЈАЊЕ СРБА БИЛО ПРИХВАТЉИВО- Марти о тајним УЧК затворима
* (Про)Западни Злочин представља један од најзначајнијих доприноса истини о погрому над Србима… Б. Ђоровић

17. 03. 2015. Ј. Л. Петковић – Вести, КМ Новине, за ФБР приредила Биљана Диковић