Аутор: Димитриј Соколов Митрич
Стање Ствари, Посрбио: Н. Малић

Волели смо Америку. Јасно се сећам да смо волели Америку. Када смо одрастали, раних 90-тих, већина мојих пријатеља није имала сумње како да се односимо према западној цивилизацији. Добро. Зар је могло другачије?

За разлику од наших дедова или чак очева, ми „највећу геополитичку катастрофу ​XX века“ уопште нисмо сматрали катастрофом. За нас је то био почетак великог новог пута. Коначно смо извиривали из своје совјетске чауре у велики, стварни и сјајни свет. Коначно смо могли да утолимо глад својих чула. Родили смо се можда не на правом месту, али сигурно у право време – тако смо мислили.

Данас је тешко поверовати, али тада је и ослобађање Цркве од комунистичког надзора било у истој семантичкој равни са тријумфом западних вредности. Прослава хиљадугодишњице Крштења Русије и први концерт Скорпионса на којем се певало Wind of Change – за нас је то било исто.

Ратови у Ираку и Југославији некако су прошли мимо нас. Не само зато што смо били млади и безбрижни. Ја сам, на пример, већ стажирао у „Комсомолки“ [1], у међународном одељењу. Гледао сам телексе на енглеском који су стално спомињали Изетбеговића, Младића и Караџића, али нисам тим догађајима придавао озбиљан значај. То се дешавало тамо негде, далеко, не у нашем крају. Напослетку, рат на Балкану се мени није уклапао у некакву антизападну логику. Какве везе је то имало са Америком?

Деведесетих смо гласали за Јаблоко, ишли пред Бели дом да подржимо демократске снаге, гледали новостворену НТВ и слушали радио Ехо Москве. [2] У својим првим новинарским задацима сваким поводом смо спомињали некакав „цивилизовани свет“ и веровали како је он заиста цивилизован. Средином 90-тих у нашим редовима су се појавили први евроскептици, али смо их сматрали за дивљаке. Провео сам годину дана у студентском дому са комунистом Петјом и монархистом Арсенијем. Другови из других соба би се опраштали од мене предвече са сажаљењем: „А ти се враћаш у своју лудницу“.

КОСОВО, ПРВИ УДАРАЦ

Први озбиљан ударац нашој прозападној животној оријентацији било је Косово. Био је то шок, који је разбио наше ружичасте наочари. Бомбардовање Београда је мојој генерацији било исто као Американцима напад на куле-близнакиње. Наша спознаја се окренула за 180 степени, скупа са авионом тадашњег премијера Евгенија Примакова, који је, чувши за америчку агресију, док је над Атлантиком летео из Ирске за САД, наредио заокрет и повратак у Русију.

У то време није било никакве антизападне пропаганде. Наша властита НТВ нам је објашњавала свакодневно да, иако је бомбардовање европског града било малчице претерано, Милошевић је био гад каквог у свету нема, и зато је требало да трпимо. Сатирични програм Лутке карикирао је сукоб као обични спор у једној од наших стамбених зграда, где пијани сусед мучи „грађанку Косову“ и нико не може ништа да уради осим њеног љубавника, кршног момка са лицем Била Клинтона.

Гледали смо, али нисмо веровали. Није нам више било смешно. Тада смо већ били свесни да је Југославија демонстрација онога што би и нама могло да се деси у ближој будућности.

Други ирачки рат, Авганистан, завршетак одвајања Косова, Арапско пролеће, Либија, Сирија – све то нас је изненадило, али нас више није шокирало. Илузија више није било: мање-више смо знали с ким живимо на истој планети. Али, упркос томе, све то време ми смо наставили да се крећемо у западној орбити. Наставили смо да верујемо у мит о злој Америци, али доброј Европи, косовски страх је постепено отупео, а наш компромис је звучао некако овако: можда не треба да се с тим момцима дружимо, али, на крају крајева, можемо да играмо исту игру. С ким друго да се играмо?

Чак и парада обојених револуција донедавно се чинила као ред малих пакости. Али онда је дошао Евромајдан и за њим жестоки грађански рат, који су на очиглед свих показали: кршење свих процедура и правила и употреба „демократског процеса“ на територији противника – то више нису биле геополитичке игре, већ право оружје масовног уништења. Једини облик оружја које може да се примени против државе са нуклеарним штитом.

Све је врло просто: кад притиснете дугме и пошаљете ракету преко мора, добијете исту ракету као одговор. Али, кад на територији противника изазовете ланчану реакцију хаоса, не морате ништа да доказујете или се правдате. Агресија? Каква агресија? То је само природни демократски процес. Вековно стремљење народа слободи.

Ми видимо крв и ратне злочине, видимо лешеве жена и деце, видимо целу земљу како се враћа у 1940-те, а западни свет, који смо волели од детињства, говори нам да све то измишљамо. Не виде то људи који су свету дали Џима Морисона, Марка Нофлера и разнобојне Битлсе. Не желе да то виде деца учесника Вудстока или сами учесници Вудстока, стари хипици који су хиљаду пута певали All you need is love. Не виде то ни замишљени Немци из генерације послератног бејби-бума, који су разбијали главе да окају грехе својих очева.

КРАЈ МИТА О „ЦИВИЛИЗОВАНОМ СВЕТУ“

Ово је шок већи од косовског. За мене и многе хиљаде 30-годишњака који су у свет пошли са америчким сном мит о „цивилизованом свету“ је заувек нестао. Од ужаса ми звони у ушима. Нема више никаквог „цивилизованог света“. Није ово само тренутак самосажаљења, већ озбиљна опасност. Изгубивши своје вредности, човечанство се претвара у чопор грабљиваца. Велики рат је само питање времена.

Пре двадесет година нисмо били побеђени, већ освојени. Победили су нас не у рату, већ у култури. Просто смо хтели да будемо као они. Рокенрол је успео тамо где нуклеарне бојеве главе нису. Холивуд је био моћнији од претњи и ултиматума. Грмљавима харли-дејвидсона током Хладног рата показала се моћнијом од грмљавине ловаца и бомбардера.

Америко, како си глупа! Да си сачекала двадесет година, били бисмо бесповратно твоји. Двадесет година вегетаријанства – и наши политичари би ти сами предали наше нуклеарно оружје и дуго ти љубили руке што пристајеш да га примиш. Какав је благослов то што си се показала тако глупом, Америко!

Ти нас више не познајеш! То су, између осталог, речи које смо пре две године узвикивали под Кремљом. Од тада, и због тебе, Америко, све мање нас излази на тргове. Ти о нама говориш глупости, мислиш глупости, и као резултат правиш грешку за грешком. Некада си била кул, Америко. После Првог светског рата морално си се уздигла изнад Европе, а после Другог још више ојачала.

Јесте да си имала Хирошиму, Вијетнам, Кју-клукс-клан и пун ормар костура, као и свака империја. Али све то није достизало критичну масу која би вино претворила у сирће. Показала си целом свету како је могуће живети ради стваралаштва и креативне слободе. Створила си на планети много чуда развоја: СР Немачку, Јапан, Јужну Кореју, Сингапур.

Али веома си се од тад променила. Одавно не пишеш више песме које би певао цео свет. Протраћила си свој главни капитал – морални. А он има једну веома лошу карактеристику: кад се потроши, тешко се враћа.

Ти почињеш полако да умиреш, Америко. И, ако мислиш да сам злурад, грешиш. Велике промене сваког доба прати велико крвопролиће, а ја крв не волим.

Ми, који смо сами прошли кроз пропаст своје империје, могли бисмо да ти објаснимо у чему грешиш – али нећемо.

Снађи се сама.
______________

[1] Прим. НМ: Новине Комсомолскаја правда.

[2] Прим. НМ: Све агентуре Запада.

[3] Прим. НМ: У оригиналу: „Куклы”.

Извор: Православие.ру, 8. 9. 2014.