Владимир Стоиљковић
22.2.2015. InSerbia News 

Пре сада већ скоро 7 година, фирма из Београда названа по митолошкој птици која се рађа из пепела имала је троје запослених: газду, једног мушкарца и једну девојку која се тек удала и остала у другом стању. Газда је једног дана одлучио да узме кредит од банке, позамашне суме, и уместо да га улози у развој фирме, покупио је ствари и нестао.

Фирма је већ наредних дана престала са радом, а двоје радника су остали без уплаћених накнада за социјално и пензијско, без здравствене заштите и без могућности да дају или добију отказ и пређу на биро јер нема газде да исте потпише.

Мушкарац са почетка приче се лако снашао – брзо је нашао (лошији) посао у другој фирми, и на тај начин се спасао од фирме која постоји само на папиру и држи раднике заробљенима.

Са друге стране, трудна девојка је имала велики проблем јер у Србији нико не жели да запосли зену у другом стању. Она није могла да иде код лекара јер јој фирма у којој је још увек била запослена – бар на папиру – није плаћала здравствену заштиту већ неколико месеци, и једини излаз из те ситуације је да се некако пријави на биро рада.

У то време у Србији, сви који су пријављени као незапослени на бироу за незапослене могли су да овере књижицу о трошку државе. Међутим, да би се пријавила на биро и на тај начин остварила право на здравствену заштиту, морала је некако прво да се правно „откачи“ од фирме.

По савету правника, она је поднела тужбу окружном тужилштву, тужбу инспекторату за рад, покренула процес у пореском против фирме, све са циљем да држава препозна ситуацију и дозволи јој да да отказ у фирми у којој исти нема ко да потпише.

Чак је успела и да пронађе одбеглог газду који се скривао у БиХ – али авај, тужилаштво је рекло да њеном газди не могу ништа докле год не уђе поново у Србију (под условом да то уради док случај не застари). У инспекторату за рад су схватили о чему се ради – и никад се више нису јавили. Слично се десило и у пореском.

Цела трудноћа је прошла у нади да ће држава нешто да уради поводом њеног случаја, међутим решење се није назирало, а како ће се испоставити, неће никад ни бити завршен случај.

У исто време, тадашњи министар у Влади Србије, Млађан Динкић, желећи да се реши великог процента незапослених, дошао је на идеју да на свим медијима у Србији рекламира програме за „конвертовање“ незапослених у запослене на тај начин што ће их убедити да је најпаметнија солуција да сами себе запосле тако што ће отворити сопствену фирму.

Дан порођаја се ближио, трудница без здравствене заштите, држава није заинтересована за њен проблем, и једино решење које се сада назирало је оно што је господин Динкић рекламирао: да отвори сопствену фирму, сама себи уплаћује здравствено и без брига дочека порођај.

Тако је и урадила. Отворила је веб агенцију и коначно успела да се отргне од мртве фирме за коју је била правно везана.

Немогућа мисија

Порођај је прошао како треба и она, сада већ мајка, је успела да нађе први посао после неколико месеци од отварања агенције. Уз помоћ мужа успела је ценом и понуђеним услугама да се наметне као фирма која ће радити на новом сајту за једну јапанску компанију у Београду.

За разлику од других земаља, у Србији је практично немогуће радити за фирме ако немаш регистровану сопствену, јер су трошкови ауторских и сличних уговора између фирме и физичког лица баснословни по фирму која ангажује «фрилансера», и тиме потпуно неисплативи по обе стране.

Посао са јапанском фирмом је био вредан тачно онолико колико је она већ платила из свог џепа држави Србији како би имала здравствену заштиту – 1000 евра. Без искуства о условима пословања у Србији, овај успех ју је охрабрио да можда може и сама да зарађује, као што је то слуцај у великој већини земаља у свету.

Међутим, да скратим веома дугачку причу, веома брзо је схватила да у Србији 99% послова добијају „подобни“ – чланови политичке странке на власти, кумови, стрине и остала фамилија. Небитна је понуђена цена, небитан је квалитет рада.

За оних 1%, иначе вредносно неважних послова, се такмичи огромна популација оних који су пошли њеним стопама и ризиковали да напусте биро како би отворили сопствену фирму.

Њена фирма је пропала после годину дана. Од фирме су остала само дуговања према држави, јер су прописане дажбине 10 пута веће од онога колико је успела да заради. Проклињала је „жуте“ (Демократску странку) која је у то време била на власти за све што јој се десило.

Али, ако је за утеху, сада је могла да се пријави на биро.

***

Године су прошле. „Жути“ више нису на власти. На власти је СНС који је у време предизборне кампање нудио потпуно другачији приступ стварима од оног који је практиковао ДС, укратко – функционалну модерну државу и социјалну правду. Због тог приступа је на последњим изборима добио велику већину гласова: од 6.7 милиона гласаца, 1.7 милиона је гласало за њих што је било више од половине изашлих на изборе.

Обећане социјалне карте нису направљене, бољи закон о раду је постао још лошији, уместо обећаног гашења „Бус Плус“ система увели су „Комуналну полицију“ да кажњава неплатише, а од обећаног смањења цене струје наравно нема ништа.

Како се испоставило, већина обећања је на крају просло неиспуњено са „Нисте нас добро разумели, ми на то не можемо да утичемо, неко други је крив“, и сличним изговорима.

Па да ли се несто променило у односу на време владавине „жутих“?

Једна ствар јесте – више не морате бити на бироу да би сте имали оверену здравствену књижицу. Биро за запошљавање у Србији одавно нема капацитете да налази послове за своје чланове, јер послова у Србији има веома мало, и они су, као и добро плаћени уговори за фирме, резервисани за горе поменуте „повлашћене“.

Свеједно, укидањем обавезе пријављивања на биро барем зарад здравствене заштите, велики број незапослених више нема интереса да иде свака три месеца да оверава картон пријављивања на биро. Незапослени су свакако, њима је тотално небитно да ли ће улазити у званичну статистику незапослености.

Број незапослених у Србији у мају 2014. године је износио 778,577, чиме је проценат незапослених износио 29.52%, по подацима Националног бироа за запошљавање.

У Децембру 2014. министар у влади Србије, Александар Вулин, рекао је да након доношења новог закона о раду да је број незапослених у Србији пао на 17.6%.

Е сад, да ли су тачне цифре о којима говори Вулин, остављам на Вама да процените после свега написаног.

Да ствар буде гора, српске новине Блиц су пре пар дана објавиле информацију да је почетком фебруара почело пријављивање за акцију „Знањем до циља“ – програм едукације намењен незапосленим Београђанима који желе да започну сопствени посао и стекну нова знања, а радионице ће бити организоване од 2. марта.

Из „Беоком сервиса“ позвали су све грађане који желе да боље упознају област предузетништва или да започну посао да се до среде, 25. фебруара пријаве за први круг радионица „Знањем до циља“, како би могле да буду формиране адекватне групе за обуку.

У преводу, оно што је пропагирао Млађан Динкић у време владе „ДС“-а наставља се и у време владавине „СНС“-а. На сваки начин смањити број људи на бироу, јер ако не морају да се пријаве ради здравствене заштите, посао свакако не могу да нађу преко бироа, и ако их отерате у предузетнике без будућности, држава добија две ствари: лепше бројке у статистици којима ће да маше на конференцијама за штампу а и дужнике који ће на крају морати и стан да продају како би исплатили државне намете који су из године у годину све већи.

Подобни у Србији 

Поменуо сам већ „подобне“ фирме и појединце у Србији. Пример подобних фирми које добијају 99% послова у Србији се најбоље може илустровати прегледом обима посла маркетинг агенција у време владавине ДС-а и сада у време владавине СНС-а.

Погађате, оне агенције које су биле „најбоље“ и са највише клијената у време ДС-а данас су пред затварањем, јер су сви клијенти пресли код нових „најбољих“ и „најутицајнијих“ – у власништву чланова СНС-а.

Симптоматично је и то да поједине велике фирме у Србији после сваких избора и промене власти – промене и интернет презентацију, што се најбоље види на примеру једне српске банке.

Исто тако, једна владина организација која је задужена за туризам има крајње „интересантан“ начин за одабир фирми које ће реализовати њихове пројекте. Кажем интересантан јер је довољно да се погледа колико је плаћено за неки пројекат, а како је реализован и да буде све јасно.

Нажалост, има небројено много примера.

Што се тиче повлашћених појединаца, према незваничним информацијама, близу 800 000 људи у Србији прима плату из буџета. Добар део њих је запослен у разним владиним агенцијама, углавном отворених са само једном сврхом: да се запосле партијски другови, ујне, стричеви, сурњаје, сестра, кумови… Како се недавно чуло од извора блиског Влади Србије, нико не зна тачан број колико агенција Влада Србије има, али је процењено да их има „око 100“.

Ово најбоље објашњава како доћи до посла у Србији. Са друге стране, ако имате фирму и нисте члан владајуће партије, имате велике шансе да постанете велики дужник држави и продате све што имате како би тај дуг исплатили.

Па колики су то намети?

Рецимо то овако: Трудница са почетка текста, сада мајка, коју је небрига државе свесно отерала у дужничко ропство, пре неких пар месеци је обавештена да на име давно затворене фирме дугује скоро 5 000 евра пореза и да јој камата расте са сваким даном који пролази.

Срећом па је сада запослена и ради 10 сати дневно за плату од 250 евра, која је иначе стандард у Србији ма шта завод за статистику објављивао, па ће за једно десетак година моћи да плати порез и припадајуће камате док јој деца буду јела со и хлеб на води.

А опет неки „подобни“ са великим фирмама, који дугују пар милиона евра пореза немају проблем са таквим обавештењима. Из неког разлога они не страхују да ће морати да продају све што имају како би платили дуг држави. Они и чланови њихових породица немају проблем чак ни са кривичним законом. И када убију неког, суд увек некако нађе начин да их прогласи невиним. То је нажалост свакодневница у Србији.

А да вас подсетим и ово: Сваке године Србија изгуби 30 000 људи због негативног природног прираштаја. Исто толико напусти Србију да се никада више не врати. У исто време јавни дуг Србије се повећава за 7 965 000 евра дневно, па ви сад видите ко ће то на крају да плати.

И? Да ли сте и даље заинтересовани да отворите фирму у Србији?

__________

Teкст је изворно објављен на енглеском језику на сајту InSerbia News