У Републици Србији је 2004. донет Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. У чл. 2, ст.1 Закон дефинише информацију од јавног значаја као информацију којом располаже орган јавне власти, која је садржана у одређеном документу, а која се односи на све оно о чему јавност има оправдан интерес да зна.

Начелно, то се односи на скоро сваку информацију којом располаже орган власти. Законодавац је био свестан да је нужно да ближе одреди правни стандард „оправдани интерес“, што је и учинио у чл. 4: „Сматра се да оправдани интерес јавности да зна, из члана 2. овог закона, постоји увек када се ради о информацијама којима располаже орган власти које се односе на угрожавање, односно заштиту здравља становништва и животне средине, а ако се ради о другим информацијама којима располаже орган власти, сматра се да оправдани интерес јавности да зна, из члана 2. овог закона постоји, осим ако орган власти докаже супротно“.

12. 02. 2015. НСПМ, НОВОСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Дакле, Закон установљава обориву претпоставку да увек постоји оправдани интерес јавности и мимо правне логике и елементарног вековног правног принципа пребацује терет доказивања негативне чињенице на орган власти који треба да пружи информацију, а не на тражиоца информације (коме би, по природи ствари, било далеко лакше да докаже свој интерес). Такође, Закон у чл. 5 дефинише да „свако“ има право да му се информација од јавног значаја учини доступном (дакле, чак и малолетна лица, странци). А у чл. 15. ст. 4 Закона стоји да тражилац информација не мора навести разлоге за захтев. Орган власти, дакле, није овлашћен да од тражиоца захтева навођење разлога за подношење захтева. За шта све информацију тражилац може користити, то је његова ствар. То државни орган не сме да зна. Ствари су доведене до апсурда.

Према томе, свако лице, без било каквог правног интереса, из забаве, доколице, из личне користи или саопштавања статистичких података у оквирима неких пројеката за које се узима накнада, може затражити најразличитије информације (од набавке тоалет папира, кадровске структуре, па до финансијских извештаја) од било ког државног органа у сваком тренутку. И све то бесплатно. При томе су побркани појмови „интерес“ и „интересовање“ (свесно или несвесно, рекли би наивни). На тај начин државни орган постаје сервис који обавља аналитику и истраживања за рачун група или појединаца који, можда због вишка времена, из радозналости, због чисте злурадости, личних анимозитета или било којих других приземних интереса, захтевају своје законско право.

Али, при томе се игнорише основна максима римског права Uti, non abuti, коју је записао Богишић као народну правну сентенцу: „Ни својим се правом служит немош, тек другом на штету ил досаду“. Граница права на доступност информација од јавног значаја и злоупотребе права је веома танана. Част изузецима, али примери злоупотреба надмашују примере оправданих захтева. Вероватно је најбољи пример извесни „Рејтинг центар“, који је пред више стотина установа постављао тешко оствариве захтеве, а потом, када информације не би добио на време, покретао прекршајни поступак. У њему би се – све у складу са прописима – одговорном лицу и установи изрекла минимална казна због неизвршавања законске обавезе на време, али би трошкови адвоката који заступају тражиоца износили више десетина хиљада динара. Колику је вишемилионску материјалну корист на лак начин остварила група од неколико људи лако је израчунати. А када су медији о томе почели да пишу, Повереник за информације од јавног значаја, без трунке осуде такве ноторне злоупотребе, истиче да је то све у складу са законом. Наравно да јесте, јер закон игнорише и друго основно, већ поменуто правно начело о терету доказивања негативне чињенице. Тако ствари постају крајње деликатне и право се лако претвара у злоупотребу права.

Држава, државни органи, односно јавни сектор у целости, јесу често стављени у потпуно инфериорну позицију, па морају да се бране пред захтевима, да доведемо ствар до апсурда, злонамерних, па и неурачунљивих појединаца. У ствари, тај апсурд више није само теоријска могућност, он се дешава свакодневно. Установе морају угрожавати редовни процес рада, ангажовати додатни број извршилаца не би ли се изашло у сусрет захтеву да се у кратком року (само 15 дана) доставе подаци о којима државни орган не води и није дужан да води редовну евиденцију. Тако се стварају озбиљни материјални трошкови за многе не баш богате институције које потпадају под удар овог Закона.

Наиме, његов чл. 3 предвиђа да се под органом јавне власти подразумева државни орган, орган територијалне аутономије, орган локалне самоуправе, као и организација којој је поверено вршење јавних овлашћења (у даљем тексту: државни орган), али и свако правно лице које оснива или финансира у целини, односно у претежном делу државни орган (дакле, медицинске установе, основне и средње школе, универзитет, војска, органи безбедности и ко све не). Идеална мета за нове насртаје оних који би могли проширити свој бизнис. А над остваривањем овог „темељног“ људског права даноноћно бди Повереник који се, попут римског бога Јануса, до подне стара о заштити података о личности, често доводећи својим тумачењем замисао законодавца до апсурда, а од подне брине о доступности јавних информација, бранећи још веће апсурде, заводећи тако страховладу регулаторног тела.

Корист од свега тога имају бројни појединци и организације, невладине или створене ad hoc, које живе од међународних пројеката на којима пласирају прикупљене информације, обезбеђене о трошку већ изнурене државе.

(Аутор је доцент на Правном факултету Универзитета у Новом Саду)

***

„Рејтинг центар“ тужио више од стотину факултета: Праве бизнис од тужби

„Рејтинг центар“ тужио више од стотину факултета, позивајући се на Закон о доступности информација. Сумње како НВО намерно покреће спорове да би наплатила трошкове (03. март 2014.)

ФАКУЛТЕТИМА и школама у Србији последњих месеци главобољу задају тужбе „Рејтинг центра Србије“, који их редом тужи, позивајући се на Закон о доступности информација од јавног значаја. У десетинама захтева који им пристижу, на понеки не одговоре, па заврше на суду, плаћајући казну, али и трошкове адвоката „Рејтинг центра“.

Незванично се процењује да је утужено више од сто институција, које, када изгубе спор, осим казне која износи од 5.000 до 50.000 динара, адвокатима „Центра“ плате бар по неколико стотина евра. Било је случајева и накнадне тужбе за нанете материјалне трошкове, што факултет или школу кошта још неколико стотина, па и хиљаду евра. Зато челни људи ових образовних институција сумњају да је реч о „бизнису“ који је неко организовао само ради наплаћивања трошкова, а не због тога што су им подаци потребни.

– Стигла нам је тужба и било је прво рочиште, а да претходно нисмо добили никакав захтев за достављање информација – кажу на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду. – Зато сматрамо да не постоји никакав основ да платимо казну и надамо се да ће суд пресудити у нашу корист.

Богословски факултет већ је добио пресуду. Казна је 5.000, а трошкови адвоката „Рејтинг центра“ 25.500 динара. Потврђено нам је да су их тужили иако су на велики број захтева одговорили. Тражили су им, између осталог, и просечну оцену у средњој школи њихових студената.

Захтевима за најразличитије информације затрпане су установе из целе Србије. Тужене су, сазнајемо, и све приватне школе из Новог Сада. Њима су тражили да одговоре и на питања на која немају одговор – попут структуре породице ученика и њиховог материјалног положаја. Тражили су и читав низ информација о професорима, настави, ученицима…

– Чуо сам за те тужбе, али нашој школи нису се обраћали – каже за „Новости“ Радивоје Стојковић, директор Гимназије „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду. – Школе су лак плен, али требало би ипак да знају да морају да одговоре било како, како не би добили тужбу. Овде јесте законски све чисто, али се неко досетио да злоупотреби могућности које закон даје. Да је њима заиста потребна информација, па ваљда би некада позвали, послали додатни захтев, а не би одмах ишли на суд.

Са друге стране, оснивач „Рејтинг центра“ Боривоје Катић каже да њихови захтеви нису прекомерни и да су им потребни за пројекат рангирања факултета. Потврђује нам да су захтеве послали државним факултетима свих универзитетских центара, а да су тужили око 40 одсто. На питање због чега су за истраживање о факултетима потребни и подаци о ученицима основних школа и њиховим породицама, објашњава нам да је реч о „дубинском истраживању и да се у Америци тражи још већи број података“.

– Ми само тражимо податке да бисмо измерили рејтинг факултета, да би и привреда и будући студенти знали ко је како рангиран – каже Катић. – Иза нас стоје одређени људи који су подржали наш пројекат, али нам је посао сада у застоју јер не можемо да добијемо све информације. Наставићемо с радом чим будемо добили нове податке. Нема рокова у којима би требало да завршимо овај посао, али намера нам је била да то урадимо до маја, како би будући бруцоши имали податке на време.

ШАБИЋ: СВЕ ЈЕ ЧИСТО

МОЖЕМО лично сумњати у мотиве ових захтева, али све што раде је у складу са законом. Нико није дужан да објашњава своје мотиве због чега тражи неки податак – објашњава Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја.

– Они туже школе и факултете, које су прекршиле Закон о доступности информација од јавног значаја, успут траже трошкове, и ако је тужба основана, суд пресуђује у њихову корист. Требало би се запитати и зашто држава никога већ три године не гони због кршења овог закона.