Када је човек несрећан, али стварно несрећан, онда му нико ништа не може! Нема ништа јаче од оптимизма очајника!
Иво Андрић*

02.02.2015. ел. поштом аутор Миланко Шеклер
За ФБР приредила Биљана Диковић

Да ли смо слушали скоро целе прошле године из уста премијера и његових подрепаша како је у Србији највећи проблем јавни сектор, односно превелик број људи, који се налази запослен у њему? Знамо и да је тај проблем један од кључних за решавање ове године.

Како то решити мучи много нашег премијера, и док је шибан ветровима и мећавама, и док иде од немила до недрага, и док се зноји по арапским пустињама, и мрзне по руским степама, и кисне под атлантским кишама… Мучи се, као Христос сами, и пати, у име свих нас! Не да он да ми понесемо свој терет, већ на своја нејака плећа трпа сву нашу заоставштину, традицију и историју, па клеца, посрће и заводи се, притиснут нашим судбинама (иако му ја моју судбину нисам дао и не желим да је дам!), као да му је то посао, и као да му је то неко рекао да треба да ради! Још једном га овако јавно опомињем и молим, да моју судбину остави на миру, а нека упрти и носи само судбину својих партијских другова, ако му то и они сви дозволе, а моје нека се окане! Па како ми буде, нека буде! Али, без обзира на тај проблем који имамо у нашем односу, ја сам размишљао како да помогнем Србији, па самим тим и нашем премијеру, да макар реши проблем јавног сектора. И најзад сам се сетио, и oсмислио како!

Ево једног простог и оригиналног решења за јавни сектор! За то решење проблема чак није потребно ни да будете генијалац, нобеловац или скрушени пожртвовани хришћанин (и протестант!) као што је наш премијер, већ само уобичајено и чак припросто интелигентан човек за српске прилике (да не кажем: само сељачки бистар), као што сам и ја.

Да не дужим, ево решења!
Наиме, мишљења сам, да је за решење превеликог броја запослених људи у јавним предузећима, и планираног смањења броја радника у јавном сектору, за почетак потребно је само да се јавно објави списак свих запослених радника, односно да се истакне списак запослених у том сектору, у задњих 15 година. Списак мора обухватити име и презиме, школску спрему (са датумом дипломирања и именом школе и факултета!), датум запошљавања, односно добијања решења о запослењу и постављењу, као и име и презиме човека, који је то решење о пријему потписао. У последњој колони је потребно написати да ли је запослени био члан неке политичке партије у време запослења или није! И то је све! То ће решити све наше дилеме и наше проблеме!

Након тога, биће потребно само да се тај списак запослених људи, јавно истакне испред сваког седишта јавног предузећа или установе! Да се да на увид целој јавности Србије! А онда, биће лако, да се од стране обичних грађана и њихових представника, исти упореди са датумима избора у Србији, и онима који су тада били „на власти“, односно онима који су у време највећих пријема и запошљавања, били поставили менаџмент у тим истим предузећима!

Јел’ да да то није проблем, господине премијеру!? Јел да да ћемо тако видети најбоље, шта су радили „жуте лоповчине и њихови помагачи“, али можда видимо и шта су радиле ове нове „правоверне“, неорадикалне лоповчине и њихови помагачи! Да видимо ко је колико људи запослио и каквих!? Да видимо број и образовну структуру свих запослених, као и њихову динамику запошљавања!

И ето, кад се то уради квалитетно, и кад јавност види, ко и како уништава наш јавни сектор, мислим да ће и прави вишак бити лако установити и отпустити! Мислим да ће те свачије и ничије страначке „губаре“, бити лако открити, и затим их, као што су и запослени, исто тако и отпустити, уручити им решења о отказу, страначки их отпустити – исто онако, како су и страначки запослени, јер ту материју не регулише Закон о раду!

О, баш ме брига што ће се ти „страначки губари“ љутити на своју политичку странку! Ако су незадовољни решењем о отказу, нека туже политичку странку за то, а не јавно предузеће или јавни сектор!

На овај начин ће се јавни сектор ослободити вишка запослених, који нису продуктивни, који ништа не раде, и који реално и не требају јавном сектору! У супротном, ако политичке странке буду бирале ко ће остати, а ко бити отпуштен, јасно је да ће остати само другови „страначки“ чланови, а да ће на улици завршити, они који су били заиста неопходни тим предузећима и установама, да би могли функционисати!

Можда је некоме био циљ да јавна предузећа и јавни сектор што више обезвреди и уништи пре продаје!? Можда баш неки водовод треба оставити без сјајних инжењера и људи који познају свој посао!? Можда треба тако уништити и ЕПС, и Телеком и Аеродром!? Можда је нечији циљ, да у управним органима јавних предузећа остану само они који ће се лако (у договору са представницима партија на власти које су их поставиле на те позиције), и за мали новац предати те ресурсе „новим власницима“ (странцима и домаћим тајкунима – спонзорима политичких партија, које тада буду на власти!).

Ето, господине премијеру, све је веома просто! Ако заиста нисте демагог или, како неки кажу – лажов (а што ја апсолутно не верујем!), ако вам је Србија и добро решење за Србију и њен народ, испред свих ваших страначких интереса, онда само објавите списак новозапослених људи у јавним предузећима и установама Србије, и то онако како сам предложио: име презиме, школска спрема, датум запошљавања, чланство у политичкој партији!

И да се одмах зна: већина тих „партијских губара“ ће вероватно негирати чланство у партијама, али то ни у ком случају, неће моћи да аболира или ослободи кривице партијски постављен менаџмент у тим јавним предузећима и установама који су вршили такво запошљавање из само „њима знаних разлога“! И треба да лично одговарају за то! Сем, ако им неко из политичких странака то није наредио, у шта чисто сумњам, јер у том случају, и као такви инокосни и независни, треба да одговарају!

Такве људе, који су примали људе у јавни сектор без икакве стратегије и смисла, требају и морају одговарати пред Законом!

Вероватно ће Ваш одговор бити да то није могуће по тренутно важећем Закону у Србији! А ја ћу Вам рећи, немојмо се лагати и правити будалама, када и сами сви видимо, да држава може све, само ако хоће!

Па држава донесе Статуте и Споразуме који су против Устава Републике Србије, и још спречи Уставни суд да се изјасни и то спречи, а не може да донесе бедни Закон који би само штитио њену сопствену имовину, од свакојаких вагабунда и страначких манијака!

Ако не може другачије, а ви распишите референдум на државном нивоу. Слободно.
Са само једним питањем: Да ли сте за то да се казне сви они који су партијски запошљавали људе у јавном сектору Републике Србије, и тиме уништавали буџет и будућност Србије?
Србија је жељна правде, верујте ми! Зато би овај предлог Закона прошао без икаквих проблема! Чак и референдум!

Али коме је данас на политичкој сцени Србије циљ оздрављење и снага Србије? Чини ми се, никоме! Пре би се могло рећи да је циљ данашњих властодржаца само један: имати преко 50% гласова од оних изашлих великомученика на то наше грдно страдалиште које се у Србији зове избориште!

Мени је само циљ јака и здрава Србија, јер немам никакав други интерес, ни лични ни окололични!
Много мојих савременика, сигурно разумеју ову сјајну идеју. Штета што ви нисте међу њима, међу тим мојим савременицима, са којима делим време, простор и делање у овој држави!

Не разумете, како то да нисте мој савременик?
Немојте се чудити што нисте мој савременик, јер и зато има објашњење!

Прво сте живели у далекој прошлости, затрпани давно прошлим временима и идејама, а онда су вас, белосветски моћници, када су проценили да би вас могли одлично за своје интересе искористити, снажно катапултирали, методом – ударца тврде ноге у меку стражњицу, чиме сте завршили у опет мени, веома далекој и веома сјајној, и готово ружичастој, мени потпуно и даље непознатој, сада будућности! А ја сам, ипак, увек живео, само у садашњости, каква год да је, као што живи и огромна већина становника Србије!

Тако, иако привидно живимо у исто време, и у истој земљи Србији, ја и ви нисмо, нити ћемо икада бити савременици.
___________

* према књизи „Писма без адресе“ од Милована Данојлића, Службени гласник, 2012., Београд