– Не, ја сам апсолутни конзервативац! Свако ко држи до културе и ко је заиста познаје, мора бити конзервативац. Може бити да сам статус умеренијег брата стекао политичким изјавама, али, политика је далеко мање важна од културе. Она се троши, а култура је постојана, неуништива. Гледано кроз ту призму, мора бити да смо веома слични.

Овог важног госта „Кустендорфа“, овогодишњег добитника награде за животно дело, срећемо у тренутку у коме се, како каже, „мрак упалио“ у Украјини, свет се дели и не зна се како ће изгледати сутра. Жељу да говоримо о уметности потискују вести о мртвима у Доњецку…

– Бесни рат. Доњецка Народна Република жели федералну независност, украјинске снаге безбедности је не прихватају. Разлике и поделе међу људима на две обале Дњепра су велике, непремостиве. Ово за нас у Русији није новина, исто се дешавало раније у Чеченији, Литванији, Летонији, у Бакуу. Дуги низ година посматрамо дезинтеграцију и ово је само њен наставак. Мира нема на видику, далеко смо од смиривања ситуације. Пуно је добровољаца који из Русије свакодневно одлазе да се боре, а нико и ништа их не може зауставити у тој намери.

* Да ли је реакција председника Путина добро одмерена?

– Путин слуша своју земљу, он поседује тај таленат да у једној тако разноврсној и великој земљи, ослушне и чује свакога. Русија га у овом тренутку подржава у огромној мери. Међутим, та чињеница што Путин као веома интелигентан човек чује и разуме све, не значи да ће и послушати неке савете, као што то неће учинити ни многи други светски лидери, кинески, јапански… Мислим да Путин не жели да дође у ситуацију да своју државу учини потпуно зависном од САД, а то је оно што се Европи догодило. Мислим да је он у једном тренутку постао превелики терет за САД, због своје намере да независност своје земље сачува заувек. Путин је Америци рекао – не.

* Подсећају ли вас нове поделе на хладноратовске, из руске и америчке перспективе?

– После дугог периода живота проведеног у САД, ја сада живим у Русији јер ми је ту најбоље. Додуше, отићи ћу у САД са својим филмом. Мислим да Американци, пре свих, сукоб великих сила не доживљавају као нови хладни рат. Тамо је једноставно: масовни медији диктирају начин размишљања, одређују степен тензије као вагом, а шта ће људи мислити и осећати зависи од оних који контролишу медије. Какав ће тон дати кризи, зависи од великог новца. Власници тог новца су веома опрезни, па не видим да у САД ствари посматрају као нови хладни рат. А обичан Американац нема појма ни где се Украјина налази на мапи.

* Како се обичан Рус носи са теретом санкција и притисака у свакодневном животу?

– Боље живети, значи имати времена за размишљање, бити способан да васпитате и подигнете децу у моралне људе. Ако ипак морамо говорити о богатству, овако ћемо: један проценат светског становништва власник је 50 одсто светског богатства. Тако кажу у Давосу. То је прави проблем, тај један одсто човечанства. Ако говоримо о финансијском бољитку Руса, Русија је веома богата земља и она га може остварити. Такође, Русија може преживети све, и из сваког рата може изаћи као победник и не може бити уништена.

* Преноси ли се политичко и војно непријатељство на културу?

– Култура је веома стабилан ентитет. Политичке и војне идеје ту мало ствари мењају. Да бисте заиста променили културне вредности, то би подразумевало векове насиља, индоктринације, а озбиљна држава то себи неће дозволити, тако дуго…. Могућа су само индивидуална посрнућа, јер морал појединца може бити уништен за три часа. За трен човек може постати звер, а култура и наука, ту се акумулирају вековне вредности које не могу бити уништене.

* После многобројних награда за филмове, последња је венецијански „Сребрни лав“ за „Поштареве беле ноћи“. Зашто сте филм повукли из трке за „Оскара“?

– Нисам више желео да учествујем у „тркама“, нећу да „трчим“ брже него што желим, једноставно ме то више не занима.

* „Поштареве беле ноћи“ прича је о заједници изолованој на острву, а једина веза са светом је поштар који чамцем долази до тих људи. Како се родила и развијала идеја за овај филм?

– Желео сам да функционишем на начин као „у стара добра времена“ када сам радио са Тарковским. Увек смо се питали, како испратити један људски живот, како све то преточити у филм? Када сам постао сигуран да би то био филм због кога људи можда баш и неће похрлити у биоскопе, да им се можда неће свидети, помислио сам: каква слобода! Е тек тада сам почео да снимам.

* Међународни успех постигли сте филмовима снимљеним и у Русији и у САД. Под каквим сте околностима почетком осамдесетих отишли у Холивуд?

– Као и сваки млади редитељ желео сам да одем у Холивуд и да направим тамо велику каријеру. Холивуд је тада још био фабрика снова, велика интернационална заједница, јединствена на свету. Данас, Холивуд је само фабрика за прављење пара. У тренутку када се Холивуд променио, ја сам се вратио у Русију, једноставно је.

* Поменули сте Тарковског, косценариста сте „Андреја Рубљова“ и „Ивановог детињства“. Сарађивали сте и друговали са Брандом, Куросавом… Ко је од уметника у вашим сећањима данас најживљи?

– Истина је да се најчешће, на сваком кораку, на сваком ћошку „срећем“ са Рахмањиновом и Чеховом. То су двојица уметника који су највише утицали на мене, то су моји највећи пријатељи, а то што су живели у једној другој епохи нема никаквог значаја, не либим се да сваког дана „попричам“ са њима.

ЏОРЏ БУШ ЈЕ БИО ПРАВИ БОЉШЕВИК

* Изгледало је да живимо у униполарном свету, а нови сукоби подстичу поделе које подсећају на хладноратовске. У ком правцу ће се ствари одвијати?

– Идеологија такозваних западних вредности, демократије, слободе, људских права… није универзална. Погледајте Џорџа Буша. Прави бољшевик. Лењин. Мислио је, узећу власт, па ћу онда потчињенима наметати своја правила. То је радио у државама које нису биле спремне за демократију. У Либији, Ираку, Ирану, Авганистану, у државама где идеја туђе доминације не пролази. Како ће се завршити не знам јер се неће скоро, а вероватно никада ни окончати, али је једно сигурно – америчка идеологија је у великој кризи.

РУС ЗНА ДА ЖИВИ НИ ОД ЧЕГА

* Колико криза на границама и санкције могу да угрозе економски напредак Русије?

– Видите, Русима можете заврнути гас, искључити струју, телевизију, чак и воду. И шта ће се догодити? Баш ништа! Русија има ту врсту отпорности и издржљивости, а људи у основи имају веома мале потребе. Рус зна да живи ни од чега. Илузија је да ће санкције осиромашити Русију, а још већа заблуда је да ће сви ови притисци променити политику Русије.

КАЖЊАВАЊЕ „МАЛИХ“ НАРОДА

*Утисак је да политика САД производи сукобе, даљим војним ширењем НАТО на руским границама. Европска унија је пристала на ову опасну игру…

– Рат је повела Америка, а Европска унија је присиљена да кроз своје НАТО савезништво ратује. Унија, нажалост, чини апсолутно све што јој се из Америке нареди. Унија сада кажњава индивидуалност „малих“ народа, а обећавала је да ће то штитити. Прво је изневерила себе, а затим и земље које јој хрле у загрљај.