НЕ БИВА ДОК СИ У NATO ПАКТУ И ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ ДА БУДЕШ ИСТОВРЕМЕНО И СЛОБОДАН

• Само што је Франсоа Оланд затражио укидање санкција Русији – Америка и Енглеска су му преко својих јенки џихадиста одговориле експресно, прецизно и болно те је Париз постао град смрти, ужаса и страха
• Можеш док си у NATO и ЕУ да растуриш Либију и крадеш јој нафту, можеш слободно да упадаш са армијом и убијаш по Африци и такође крадеш ресурсе, можеш да се шепуриш по отетом Космету и Ибарском Колашину, али не и да будеш слободна и независна држава у исто време
• Не сеирим, али не могу ни да се правим блесав и да не разумем

11. 01. 2015. ФАКТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Војне патроле код Ајфеловог торња

Пише: Оливер ВУЛОВИЋ

​        ТАНГО је можда тужна мисао која се плеше и Котиљон јесте француско-карипски веома врцави плес са огромним подсукњама испод којих се на крају игре стављају дарови, али је супротстављање Американцима улазак у оро смрти које се веома брзо врти и игра уз крике и јауке, а дарови који долазе на крају кола се не стављају испод подсукњи већ бацају право у лице и саиграча и посматрача.

То одлично зна госпођа Меркел па се из америчког наредбодавног стискања и стезања Русије извукла тако што је уместо себе потурила мученог Оланда да настави тај посао.

И шта је он онда  урадио? – одмах је јавно позвао и затражио укидање санкција Русији.

Америка и Енглеска су преко својих јенки џихадиста Оланду одговориле експресно, прецизно и болно те је Париз постао град смрти, ужаса и страха, а Меркелова се на основу француских дешавања уби објашњавајући по берлинским куоларима зашто је приморана да према Русима игра тврдо, ма колико то болело немачку привреду, а да не заболи осим у еврима и у животима самих Немаца.

Француску Републику је напала Исламска држава исто онолико колико је Ширак ономад уместо Србије рушио Свазиленд и онолико колико се смерно и усрдно Саркози молио за Гадафијеву душу и живот док су му његови либијски плаћеници черечили тело.

Француску су напали Американци и Енглези преко својих генерала у Исламској држави, том њиховом најновијем глобалистичком хибриду.

Француске обавештајне службе су одавно знале ко су браћа Куаши, где им је база, ко су им јатаци.

Хапсуцкали су их ту и тамо, али на притисак Американаца стално пуштали из затвора јер су забога „били потребнији на слободи да се преко њих лакше прате актвивности Ал Каиде“.

Де Гол није из обести бежао од NATO пакта као од црног ђавола (што тај пакт и јесте), за разлику од свих потоњих француских председника па и кратковидог Оланда који је умислио да коначно може самостално водити политику у интересу своје државе, а њен интерес и јесте био мир са Русијом и прекид свих видова непријатељстава према њој.

Франсоа Оланд

Квазисоцијалиста Оланд, осим што  је мислио да у исто време може бити и у NATO пакту и попустљив према руским праведним интересима, већ је због својих неолибералних економских експеримената и политике стезања каиша добрано био добио по ушима у самој Француској те се после народне побуне, демонстрација и критике представника разочаране левице (Кругман: Оланд је левичар бескичмењак; Жан Клод Мали: Оланд је више привредни либералиста него социјалиста; „Ле Монд“: да ли у том човеку има ичега левичарског?;) одлучио на нагле заокрете у својој политици, па је тако прво почео да се кошка са Бриселом, да се храбро керебечи на Лондон, а у случају Русије и на сам Вашингтон.

Не бива док си у NATO пакту и ЕУ да будеш и слободан.

Можеш док си у NATO и ЕУ да растуриш Либију и крадеш јој нафту, можеш слободно да упадаш са армијом и убијаш по Африци и такође крадеш ресурсе, можеш да се шепуриш по отетом Космету и Ибарском Колашину, али не и да будеш слободна и независна држава у исто време.

Оланд и француска садашњица су резултат онога што се зове „вашингтонски стисак Европе“.

Мученици из француског сатиричног листа и друге невине жртве у Паризу нису пале за слободу своје државе и „слободу изражавања“  него као колатерала америчко-енглеске агресије на Русију и Оландовог политикантског калкулисања уместо јасног политичког одређења које је требало да гласи: не само пад санкција против Русије, него и излазак из NATO пакта који се спрема за напад на Русију, престанак политике светског интервениционизма глобалног капитала и банкстерске олигархије.

У томе свему јесте и највећа туга. Пали су због бескичмењачке француске левице, Шираковог лихварства и крвожедности, Саркозијеве алавости и среброљубља, Левијеве филозофске школе у којој су УЧК и њена посестрима Исламска држава „ослободилачки покрети“ а Срби и Руси православни хегемони, Кушнеровог лекарисања без граница где су душе остајале испред а људски органи заиста „шетали“ без граница.

Пали су као одабране жртве на олтару антицивилизације, антиљудскости и антибога без обзира ко био пуки извршилац и шта извршилац узвикује приликом егзекуције.

Команда увек стиже са истог места.

Не сеирим, али не могу ни да се правим блесав и да не разумем.