Ненад Милкић из Малог Зворника објавио је ових дана роман „Последња стража“ о последњим месецима живота војника јунске класе извиђачко-диверзантске чете Нишког корпуса, Владимира Радоичића, који је 30. септембра 1998. погинуо у рејону касарне Кошаре у нападу албанских терориста на возило Војске Југославије.

5. 12. 2014. ВЕСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Чува сећање на јунака Владимира: Ненад Микић

Радоичић је један од војника којима је са шест обука скраћена на три месеца и послати су на Кошаре у зони одговорности Приштинског корпуса. Три дана по доласку упућен је на задатак на којем је погинуо са још четири војника, док су теже рањена два припадника Војске Југославије.

Судбине многих

Милкић је кроз причу о овом младићу из Београда испричао судбине многих који су у то време служили војску и нашли се у вртлогу рата којег, иначе, те 1998. званично није било, а буктао је на граници са Албанијом. Милкић каже да се пре неколико година читајући његову песму „Последња стража“ Владимирова мајка Лозанка препознала у њој и указала му поверење да напише књигу о њеном сину.

– Када ми је испричала Владимирову судбину, схватио сам да би се могао написати роман. Она ме је подржавала током писања, а разговарао сам са онима који су били на граници, прикупљао документацију, одлуке команди и војних старешина и показало се да је прича сложенија. Владимир и његови саборци нашли су се у зони другог, а не њиховог корпуса, а тог кобног последњег септембарског дана на задатак су послати мимо утврђене процедуре и мера безбедности. Дуже од годину радио сам на књизи, а новосадски „Прометеј“ је овај наслов уврстио у штампање – прича Миликић.

Аутор каже да о дешавањима на тадашњој југословенско-албанској граници пре ратних сукоба 1999. и догађајима и судбинама војника на караули Кошаре није довољно писано и причано. Ту се земља бранила од албанских терориста, регуларне војске Албаније, а касније и НАТО снага који су преко врлети Проклетија хтели да уђу на Косово. На том терену су са албанске на нашу страну прелазили терористи и кријумчарили оружје, пропагандни материјал, лекове, храну и често нападали наше војнике.

Битка за уџбенике

– Овом књигом сам написао спомен-причу о једном младом човеку и надам се, заувек од заборава сачувао сећање на њега и остале који су били на првој борбеној линији и дали највише што могу. Не зна се много да је тај део граничне линије бранило само 200 војника и да су успели да је одбране, а зашто су на крају остали без муниције и морали да се повуку посебно је питање. Битка на Кошарама је у равни са славним биткама наше историје. Сматрам да јој је место у уџбеницима да нова поколења уче о тим догађајима. На местима као што је караула Кошаре, и уопште том граничном подручју, земљу су неколико месеци бранили углавном деветнаестогодишњаци, војници на редовном служењу војног рока, који су пред надмоћнијим непријатељем показали велико херојство – каже Милкић.

Караула Кошаре била је место страдања, ратног пакла из којег се многи млади, голобради војници Војске Југославије нису вратили. Место на српско-албанској граници на које је немилосрдно насртала терористичка ОВК, а касније га и дивљачки бомбардовала НАТО авијација, бранили су војници упућени на висове Проклетија да зауставе упад у тадашњу Југославију. Бранили су отаџбину која им ни петнаестак година касније још увек није правом мером узвратила за толику жртву, а дали су јој оно највредније – своје животе.

Прича за незаборав

За „Последњу стражу“ рецензију је написао познати новинар Михаило Меденица. Књига ће ускоро бити представљена у Београду, а почетком наредне године и у Лозници, Крушевцу, Малом Зворнику и другим местима Србије која не сме заборавити хероје са границе.

Одликовани

У рејону граничне карауле Кошаре 30. септембра 1998. године живот су изгубили млађи водници по уговору Мирослав Јоцић (1968) из села Доња Трнава, општина Прокупље и Милош Павловић (1967) из Београда као и војници Владимир Радоичић (1979) и Илија Павловић (1979) из Београда, и Миладин Гобељић (1978) из Сјенице, а рањени су капетан прве класе Горан Лозница и десетар по уговору Горан Симић.
Владимиру, као и свим осталим војницима погинулим 1998. и 1999. године, постхумно је додељен Орден за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.

***