Тек што је у УН завршен избор судија Међународног суда Уједињених Нација. До почетка следеће године постаће доступно одједном пет судијских фотеља које је било потребно попунити. Избор судија Међународног суда УН је веома сложен. Прво неке “националне групе” истичу своје кандидате а затим протичу истовремени избори одједном у два органа УН – Савету Безбедности и Генералној скупштини, а за избор кандидата неопходно је скупити апсолутну већину гласова оба органа!

24. 11. 2014. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Без обзира на сложеност поступка, раније су судије биране без посебних проблема. Међутим, ове године ситуација се искомпликовала. Брзо су изабрана четворица судија. То су поново изабрани Мухамед Бенуна из Марока и Џоан Донахју из САД, као и нове судије Џоејмс Крафорд из Аустралије и Кирил Геворгјан из Руске Федерације.[1]Али већ код последњег, петог конкурента, појавили су се проблеми. У СБ УН већину је добила Сузана Рјуиз, кандидат из Аргентине, бивши министар иностраних послова те земље, а у Генералној Скупштини – кандидат из Јамајке, садашњи судија МТБЈ Патрик Робинсон. После два дана током којих је спроведено неколико рунди гласања, резултати су били као и раније. Тек пошто је Аргентина повукла своју кандидатуру, Робинсон је изабран за судију главног судског органа УН.[2]

Ко је тај нови судија који је са таквом шкрипом изабран у састав Међународног суда УН?

Патрик Липтон Робинсон родио се у јануару 1944. године на Јамајци. Школовао се за наставника енглеског језика, међутим, потом је прешао на рад у тужилаштву. Током четврт века Робинсон је служио у својству правног саветника у министарству иностраних послова, као директор међународно-правног одељења у министарству правде Јамајке. Био је представник Јамајке у Шестом (правном) комитету Генералне Скупштине УН, потом је (1991-1996) био члан Комисије УН за међународно право. Робинсон је 1998. године изабран за судију МТБЈ. Управо он је био у саставу судског већа које је судило Слободану Милошевићу (а од 2004 до 2006. године био председник тог већа). Од 2008 до 2011. године П. Робинсон је био председник МТБЈ.

Према званичној биографији могло би се закључити да је П. Робинсон стручњак за међународно право крупног калибра. Међутим, поставља се питање какву земљу и какав правни систем он представља? То питање уопште није формално, јер у складу са Статутом МТБЈ судије не представљају државе него географске регионе света и главне правне системе. На први поглед је очигледно да Робинсон, будући да је грађанин Јамајке и будући да је кандидован од стране Латинске Америке и Карипског басена, представља управо тај регион. Међутим, већи део свог свесног живота Робинсон је проживео у Европи и верно је служио интересима Запада. Веома је сумњиво то што га у Хагу доживљавају управо као представник Кариба.[3]Пре Кариби могу доживети њега (и то уз велике резерве) као “нашег човека у Европи”. Питање какав правни систем он представља је још проблематичније. Логика формулације која је прописана у Статуту Међународног суда УН, значи да различити региони света треба да одсликавају различите правне системе. Латиноамерички правни систем несумњиво није англосаксонски. Међутим, “представник Латинске Америке П. Робинсон је добио и своје прво[4]и друго[5]и треће[6]образовање … у Енглеској. На тај начин он представља продукт англосаксонског права.

Уз ово треба посебно нагласити да у складу са Статутом Међународног суда УН чланови суда представљају и регионе и правне системе на праведан начин. То значи да је повлачење кандидатуре Аргентине било озбиљна грешка Генералне Скупштине којом се нарушава принцип правичне заступљености у Међународном суду, изабравши тамо више од половине представника једног правног система – англо-саксонског.

Поставља се још једно питање: да ли Патрик Робинсон уопште одговара критеријумима суда? Члан 2 Статута Међународног суда УН каже да се “суд састоји из колегије независних судија… из реда лица високих моралних квалитета…”. Ипак, о високим моралним квалитетима у званичној биографији судије Робинсона није речено ни речи. Да ли то значи да се такви квалитети морају претпоставити? Сумњиво. Међутим, морални квалитети Робинсона уопште нису непознати.

Ево само неколико цртица о његовом “моралном портрету”. Цео процес Слободану Милошевићу представља добар пример душевних и духовних квалитета Робинсона. Непостојање жеље – и то без навођења разлога! – да се Слободану Милошевићу омогући неопходно хитно лечење, јесте поуздан тест не само за право, него и за морал. Да то уопште није случајност уверио нас је Робинсон директно у тексту: када је Слободан Милошевић неколико дана пре своје смрти замолио да се прекине заседање у вези са тим да се осећа веома лоше, Робинсон му је одговорио “да се уморио од слушања таквих речи”. Зар се управо на ово не мисли када се говори у Статуту МС УН о “високим моралним квалитетима”.

Активност Робинсона на месту судије МТБЈ представља одличан лакмус папир и за његову правну квалификацију и за моралне квалитете. Његова одлука у предмету Војислава Шешеља (о одбијању да се истраже злочини Карле дел Понте по питању вршења притиска на сведоке у Србији) говори о томе да га је Запад разматрао само у виду «evolue», а никако као независног правника – представника Карипског региона, Робинсон се показао као потпуно непринципијелан и окрутан. И због тога је унапређен. То да се судије различитих међународних судова мешају попут шпила карата, није ништа ново. Та чињеница је тужна сама по себи, јер показује да се у реално правосуђе на међународном нивоу пропушта само уска група изабраних лица. Но, још већа невоља је у томе што је то шпил обележених карата, што значи да је предвиђен за варалице.

Не смемо заборавити да је главни задатака МТБЈ рушење међународног права. Приликом руковођења П. Робинсона Међународним Трибуналом за Бившу Југославију, пружен је огроман допринос решавању тог задатка. Управо с тим циљем Робинсон се и пребацује на нешто важнији задатак – у Међународни суд УН који представља главни судски орган ОУН – ради рушења међународног права на глобалном нивоу.