И НЕБО ПЛАЧЕ НА СЕВЕРУ

– Поводом књиге Душана Ивановића –

Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

Аутор овог дела рођен је 1940. године у Пећи, Космет, у породици средњег сељака. Иако су му родитељи били интелектуалци и учинили све да га васпитају најбоље, као несташан дух он се “васпитавао” у поправним домовима, па је прошао и кроз по злу чувени Голи Оток, али не као политички осуђеник. Осуђен је за крађу новца из једног излога, који је за то разбио каменом.

Пошто је преживео страхоте Голог Отока, заклео се да буде сведок злодела “гамади у униформи” – Титоиста, па је тако, по изласку из затвора, и написао роман СУДБИНА ЈЕ ТАКО ХТЕЛА, за који не знамо да је објављен. У руке имамо његово дело И НЕБО ПЛАЧЕ НА СЕВЕРУ, објављено у Београду 1999, а за које његов издавач Јагош Ђуретић каже да је роман. Сâм аутор се о томе још није изразио.

Пошто сам га прочитао, рекао бих г. Ђуретићу да овде немамо посла са романом, већ са репортажом, јер све је истинито, фактографско, доживљено, па и тако приказано, без уметничког ретуширања. Почев од главне личности до посљедње, најбезначајније. Па и имена сва су истинита, од главног до најбезначајнијег. Нема ништа измишљеног, ништа придодато, што би ово дело учинило уметничким, па и романом.

А заслуга је аутора што нам је тако лепо испричао његов живот да нам још на први изглед личи на роман. А пошто је друго ЛИЧИТИ и сасвим друго БИТИ, ја сам мишљења да имамо посла с једном репортажом овог несумњиво надареног, талентованог човека, који нам је овим делом доказао много шта, па и то – да може писати и романе.

Исповедајући се у првом лицу, сасвим искрено и слободно, без икаковог устезања, он нам каже: “Поправни домови су били све, само не поправни. Биле су то школе за лопове. Мене и мени сличне старији су учили како се ваде новчаници из туђих џепова и ташни. Неки од нас су завршавали школу или занат. Ретко би неко од њих касније постао користан члан друштва како то говоре васпитачи и референти за малолетнике”.

Тако је са непуних 19 година доспео на Голи Оток, у одсеку Жица, где су били криминалци, одељени од политичких осуђеника, тзв. Ибеоваца.

Сочним језиком, који прожима цело дело, он описује свој мукотрпни живот, страдања и патње, као и све што су претрпели други, његове колеге и познаници. Ту и тамо он се осврће и на политичке осуђенике, који се не третирају ништа боље од њих, криминалаца.

Има исправних ставова, али и неисправних. Истине и неистине. Битно је његово мишљење да су сви они, криминалци и политички осуђеници “у истом котлу и да заједно треба да се бране”.

На стр. 71 пише:

“Многи с вишегодишњом робијом малтене су заборавили када су стигли на Голи Оток. Жао ми је те људе, али су мени и моје три године јако дуге. Више од 1 000 дана, а у сваком 24 сата. У сваком од тих сати много је минута. Мајко моја! Само да знаш како је минут дугачак када бију. Проклетници бездушни! Мораћете да одговарате за своја недела. Кад – тад! Гурате нас у безнађе пијући нашу крв. Како да човек воли државу у којој има оваквих звери? Знам да отаџбина није крива, али ко то “у име народа” систематски уништава наше животе? Како сада делује оно: “Смрт фашизму – Слобода народу!” Каква је ово слобода? Коме је она донета? Говорили су да неће бити богатих и сиромашних. Сада увиђам какве су то фразе. Док сам био на слободи није ми падало на памет да размишљам о режиму. У целом свету криминалце кажњавају ако их ухвате због почињених дела. Ко се огрешио о закон буде кажњен. У реду. Али у пресудама наших судова нешто није наведено. Не пише да је кривац тај и тај осуђен и на лагано а сигурно умирање. А са нама управо то раде. Какви су људи те судије?”

Душан се у затвору срео и са Милованом Ђиласом и Џафером Кодром, припадником албанске дијаспоре у Југославији. Ево шта пише о њему овај Србин из Пећи, са Космета, где је својим очима видео и на својој чапри осетио, претрпео албанску неправду, албански тероризам и злочин; овај наш најобичнији Србин, без школе и макаквог образовања, који никада није био ни најобичнији члан Народне омладине:

„Изненада стиже наредба да се сви осуђеници построје испред кухиње, јер ће управник да саопшти нешто важно…
– Другови, сутра нам у посету стиже друг Александар Ранковић, први сарадник друга Тита! За пола сата идите сви у магазин да добијете нова одела, плитке ципеле и, наравно, нове кошуље! Не морам да вас саветујем како да се понашате! Он ће овде бити један дан, а ја остајем и даље са вама! Наредићу свим службеницима и командирима да ми пренесу све о свачијем понашању! Толико и памет у главу! Да не буде после куку-леле, нисам знао!…

Освануо је леп и сунчан дан. Цела Жица испуњена је цвећем. Тачно у један сат сви на звук сирене одлазимо у трпезарију на ручак. Само што нисам пао у несвест. Столњаци се беле као снег. У истом тону су и нови тањири за супу. Нови су и тањири и за главно јело. Све изгледа као у најскупљем ресторану. Знам то јер сам био по таквим ресторанима. Овај инвентар употпуњују сребрне кашике и исто такви ножеви и виљушке. На сваком столу разноврсно воће. Чим смо сели сервираше нам супу. После супе дође густ пасуљ са печеним кобасицама. Дугачке малтене пола метра. Већу кобасицу нисам видео ни дотада нити после тога. И салата дође на ред. Можемо да бирамо. Зелена или парадајз, или краставац. Баш тада отворише се врата и после управника у трпезарији уђе “бог над боговима”.

Александар Ранковић је имао на себи свечано одело.

– Другови, пријатно!- грмну Ранковић из све снаге.
– Хвала!- проломи се одговор.
– Ала се ви храните! Овако није ни на слободи, у најскупљем ресторану! Треба, другови, то зарадити!
– Што не дођеш, Ацо, ненајављен, па да видиш шта једемо!- зачу се одједном.

Као да је тај глас пресекао ваздух мачем.

– Све је ово због тебе! Да замажу очи!- настави глас доље.
– Види, види, Џафер Кодра лично. Вечити бунтовник,- покуша управник некако да изглади ствар.
– Немој тако, Џафере,- рече и Ранковић.
– Је л да, другови, да ово није тачно?,- брже-боље ће управник.
– Није тачно!- проломи се одговор.
– Ето видиш, Џафере!- настави Ранковић.

Џафер устаде са столице и пође према излазу из трпезарије. Успут презриво добаци:

– Говна полтронска! А овамо кукате! Ви сте стока, а не људи!

Цела свита у тренутку напусти трпезарију. Одмах су изашли и из Жице.
Алал вера Џаферу! Али то је кап у мору. Кажу за њега да је после Другог светског рата био министар културе у првој влади Македоније. Одавно је на Гољаку. После инцидента у трпезарији одмах су га сместили у изолацију, али без масирања (= батина)”. (Стр. 109, 110, 111).

Треба знати да је ово написано и објављено после албанског злочина на Космету, после отцепљења косметске кољевке српског народа од мајке Србије и проглашења за некакву независну мултиетничку републику, после нових злочина Албанаца не само према невиним људима, невиним Србима, већ и према култним местима, према црквама и манастирима српским.

Читајући о Албанцу Џаферу Кодра у делу овог најобичнијег Србина са Космета, не могу да се не сетим Србина, који је као политички емигрант стигао у Албанију, где су га потпуно невиног ухапсили и, у знак захвалности за значајна добра, која је учинио албанском народу, терорисали су га и глађу, да је више пута имао крволиптање из ануса, па је неколико пута, од глади, пао и у несвест, а једном приликом је претрпео и клиничку смрт, јер му нису дозволили ни од својих да прими вест да ли су му деца жива, а камоли и залогај хлеба. После деценија овог терора, позивају га да ради на дограђивању монструозног затвора Бурељи, обећајући му да ће му дати неколико капи уља дневно и парче хлеба, које зрно пасуља или пиринча недељно, нит макарона па и коју пару. Уместо захвалности, коју су сви други изразили властима за своје именовање у ту листу радника, наш Србин каже команданту затвора:

– Скините ме из те листе, јер нисам дошао из Југославије да градим у Албанији затворе. Дајте ми крамп, па ћу вам их срушити све редом и без наплате!

Било је у тој листи и новинара, и књижевника, са високим образовањем, а не као наш Душан, па и оних који су се до дана хапшења бусали у прса за комунизам, а не као наш Душан који искрено изјављује да је био лопов. Изашли су живи и они из затвора, као и наш Душан. Дан-данас нико од њих није ни усмено споменуо нигде гест нашег Србина, Боже сачувај да је о томе писао као наш Душан о “њиховом” Џаферу Кодри! Боже сачувај да је ускликнуо и “Алал вера Србину!”

И после ових неоспорних докумената и чињеница, Албанци настављају да урличу против Срба, а свет их подржава у њиховом мобингу и сатанизирању српског народа, иако и они и свет сасвим добро знају да, до данас, нема тог Албанца који је писао позитивно о било којем Србину. Па ни они Албанци, који су нам се бусали у прса за пролетерски интернационализам! За све Албанце Срби су само негативне личности њихових дела, публицистичких и уметничких.

Став обичног Србина Душана Ивановића нам говори да Срби не само што нису били такви никада, већ нису такви ни након што су Албанци флагрантно демострирали своју историјску и монструозну незахвалност према свим народима на свету и, посебно, према српском народу.

Своју причу Душан Ивановић завршава овим речима, које је сместио на крају књиге, у својој краткој биографији:

“Поштованим читаоцима препоручујем да не крену мојим путем”.

Из читаве његове књиге, његове исповести, избија искреност, безазленост једне покајане душе, која извире и ослања се на гене кроз векове насљеђене хуманости, добродушности, која не пита ни за боју коже, ни за веру нити за националност. Патње су га научиле да на све гледа кроз призму класне диференције и класне борбе, што му је омогућило да се према свему понесе као елеменнат који стреми да постане и конструктиван грађанин, уз то и надарен, несумњив таленат од кога очекујемо и друге још сјајније репортаже, па и роман.