Стефан Симић
16 октобар 2014.

Волим Русију…
Руске зиме, руски идеализам, руску душу…
Волим Ану Карењину која се није стидела да буде жена…
Волим Мајаковског, његов шамар јавности и свему што је банално и ниско…
Волим Јесењинову керушу и увек ме срце заболи када се сетим те песме…Волим Љермонтова и његовог сувишног човека…
Волим Пушкинов занос и његову поему “Цигани” која се равна са слободом…
Волим Толстојев пркос свему, и Богу, и науци, и систему, и људима, у име Бога, и људи…
Најежим се када неко помене Достојевског, Чехова, Петровград, Сибир, Лењинову револуцију…
Волим и црвени СССР који није био толико црн као што се прича. И поред жртава, било је ту пуно заноса, лепоте, живота, и идеалиста који су веровали у нови свет.
Волим Стаљинове тенкове у тренутку када заустављају Хитлера…
Волим вотку иако је никада нисам пробао…
Увек заплачем када чујем “Тамна је ноћ”, или “Подмосковске вечери”…

Волим једну Рускињу са којом сам провео ноћ у купеу брзог воза Београд – Бар…
Волим Берђајева и његову књигу о слободи и ропству…
Волим руске боготражитеље који су једини успели да пронађу оно што не постоји…
Волим хор црвене армије и њихову верзију “Каљинке” и “Каћуше”…
Волим руски језик иако ретко коју реч разумем…
Волим генерације које су расле уз романе “Мати”, “Како се калио челик” и непревазиђеног Корчагина…
Волим Макаренкову педагогију иако се не слажем у свему са њом…
Волим Шолохова и његову сумњу из “Тихог дона”, да ли изабрати револуцију или традицију?
Волим поезију Евгенија Јевтушенка и песме Владимира Висоцког.
Волим филм “Варљиво сунце” и Никиту Михалкова у улози команданта Котова.
Волим Тарковског и његовог Рубљова…
Волим Раскољникова, кнеза Мишкина, Мармеладове, старца Зосиму, оца Сергеја, Аљошу и осталу браћу Карамазов…
Волим нашу словенску и православну браћу…
Волим људе који у нама виде културни и историјски народ а не сировински извор и марионету за поткусуривање…
И вероватно се Русија у мом срцу пуно разликује од оне праве Русије али нема везе…
Оно што је у нама увек је јаче од онога што је око нас…
Волим руску душу, отворену и слободну као хоризонт жеља једне младости, каквих је све мање и мање!
Волим душу о којој више нико не прича…
Волим!