У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ Бориса Тадића, „патриотске“ владе Вучић-Дачић и осталих перјаница „демократије“ и „људских права“ – од Чеде Јовановића до Соње Бисерко – који Србији већ, ево, 14 година наживо ваде душу.

06.10.2014. Сиви Соко, за ФБР приредила Биљана Диковић

Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани – и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска Империја, при чему жеље народа Србије нису имале ама баш никакав утицај.

Живи ли ико од обичних „жутих октобараца“ данас боље? Тешко. Али зато свако ко је од преврата наовамо био близак квислиншком култу сада има „легитимни иметак“, док су организатори самог преврата касније од једне „задовољне муштерије“ добили чак и сопствено острво.

Што се тиче „изборне воље грађана“, никад нећемо сазнати ко је добио фамозне изборе за председника СР Југославије. Листићи су, гле случајности, изгорели у селективној паљевини Скупштине. Уосталом, то је постало беспредметно већ 2002, када је Зоран Ђинђић – за кога нико никад није гласао – уз посредовање НАТО бомбардера Хавијера Солане укинуо Југославију.

Је ли можда некоме од учесника Жутог Октобра било непријатно када је видео снимке из Кијева и Тбилисија, или Либана, Киргизије и Узбекистана, на којима су се виделе песнице Отпора (који се, успут речено, убрзо утопио у владајућу ДС) а све скупа подсећало на репризу Београда? Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС уствари створила америчка влада, кроз НЕД и друге фондације. Али, ето, то је био знак неизмерног америчког пријатељства и подршке демократији у Србији, после чијег доласка је све требало да се промени. А не само да се није променило него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него за време „диктатора Милошевића“. Литанија понижења и уцена предугачка је да би се наводила овде. Уосталом, сами сте их проживели – и још проживљавате – нема потребе да их препричавам.

После преврата у Тунису и Египту – тзв. Арапског пролећа – почетком 2011. појавио се један занимљив документарни филм: Револуција као бизнис. Његови аутори су разговарали отворено не само са невладницима у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини већ и са Срђом Поповићем, некадашњим лидером Отпора који се после Жутог Октобра професионално посветио револуционарном раду.

„’ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину…“