Занимљиво је (посебно на данашњи дан и годишњицу велике народне заблуде од пре 14 година) приметити како је већина нас потпуно различито настројена када је реч о нечему њиховом и сасвим личном – и када се ради о оном заједничком, националном.

Да се зачас подсетимо.

05.10.2014. ФБ Dragoslav Bokan, за ФБР приредила Биљана Диковић

1) Када је реч о нашој деци и најближим сродницима, онда никада не користимо „објективни аргумент“, већ се искључиво поуздајемо у субјективну (крвну и породичну) блискост и све што имамо, без неког посебног размишљања, тестаментом остављамо својим синовима и кћерима, браћи и сестрама – без обзира на то „какви су они“ и „да ли има неких талентованијих, вреднијих и по ма чему бољих него што су они (они НАШИ)“.

2) А када је, опет, реч о националном – е, онда не користимо ова органска и аутоматска, једноставна мерила и аксиоме, већ одмах почиње мучна расправа о томе јесмо ли заиста били бољи, праведнији, више фер и заслужнији од својих противника и непријатеља: да ли смо „ОБЈЕКТИВНО“ заслужнији од оних „са друге стране“ (који, као што све чешће можемо да чујемо – такође „имају своју децу и мајке, своје разлоге и врлине“ и „исто су људи, баш као и ми“).
И скоро увек се наглашава како је национални принцип „недовољно универзалан“ и „мање праведан“ од оног космополитског и наднационалног („неограничавајућег“, „изнад свих подела“, „без граница“). Како је „опасно субјективан“ и „острашћено навијачки“, „племенски примитиван“ и „цивилизацијски анахрон“, „необјективан“ и „непоуздан“, „недостојан XXI века“ и ко зна шта све још…

Дакле, када поступамо по свом личном осећању и доживљају стварности (у наведеном „породичном случају“) – онда користимо искључиво субјективни, а када се бавимо националним темама и потребама – ту смо одмах скроз објективни, онако математички и социолошки настројени, невиђено рационални и ужасно неповерљиви према олаком националистичком прихватању „нашег“ као „једино исправног“ („Не може то баш тако“)…

И тако се овде живи, грађански себично и интернационалистички апстрактно, већ бар стотину година.

Због тога се код нас све и овако доследно и до темеља распало и разрушило.
Не само због НАТО пакта и непријатељски настројене међународне заједнице, политичара-лопова и дугогодишње негативне селекције, већ и због ових и оваквих наших „двоструких стандарда“ по питању (субјективног) личног и (немилосрдно објективно) отаџбинског. Оног само нашег родног и породичног и оног ко-зна-у-ствари-чијег, „братско-националног“.
За оно „СВОЈЕ-ЛИЧНО“ се и гине ако треба, а за оно „своје-национално“ – само (евентуално) уздише.
Лакше се одустаје од стотина хиљада квадратних километара Србије (које нам заједнички непријатељи одузимају неким „мировним споразумом“), него од само пар својих стамбених квадрата или оних неколико ари свог двориштанцета који би да нам узму наши лични непријатељи.
„Није то исто“, рећи ће многи.
„Да ли заиста није?“, одговорићу им ја.

Нико никада није заборавио да нахрани, одене и заштити своје дете, а заборавио је милион пута на туђу (а српску, нашу) децу, исто као и на наше српске хероје, наше српске инвалиде и наше српске невољнике.
Превидео је и чињеницу да борба још увек траје и да је СВАКО ОД НАС (па тако и он) део овог заједничког фронта пореклом и историјом заветованих чувара српске Отаџбине.

И милијарде долара и евра из српске дијаспоре сваке године лете ка Србији – стопроцентно и искључиво према рођацима, комшијама и земљацима из старог завичаја, а скоро ништа не иде онима које дародавци лично не познају, онима који треба да су им блиски по сада очигледно побочној и периферној, „само“ братској и националној, саборачкој и отаџбинској линији.
Евентуално, нешто оде ка Цркви и у зидање личних задужбина (опет и скоро искључиво – у завичају и родном месту великодушног приложника).

Ни у једној земљи света то није (баш) тако.

Свугде постоји макар елементарни и сасвим конкретни осећај за заједничко деловање у националном смислу (а посебно када је реч о народима који су имали и имају судбину попут нас Срба).

Тако мора коначно једном да почне да се ради и осећа – и код нас, данашњих Срба, сада и овде (на свим странама планете, где год нас има).

Све што је НАШЕ, све то треба да се И СВИХ НАС ТИЧЕ.
Јер је све то део нашег ШИРЕГ ПОРОДИЧНОГ (читај: НАЦИОНАЛНОГ) НАСЛЕЂА.

„Српство“ није ексклузивна дужност неке посебне групе „националних фанатика“ и „острашћених младића жељних авантуре“, већ – свих нас ПОДЈЕДНАКО.

Не могу једни да умиру, ризикују живот, трпе последице тешких рањавања, гину као снопље, а да други само седе (тамо далеко) и навијају, улажући искључиво празне речи и залудно тапшање по рамену.
Као да се њих, у ствари, „и тиче и не тиче“ оно што се дешава заједничкој Отаџбини (нимало више нашој него вашој, њиховој него твојој, њеној него његовој, мојој него свих нас).

Само ово када будемо схватили, све ће се одједном и трајно променити у нашој судбини, а Србија ће опет бити онаква као некад. Заслужна наше љубави и дивљења читавог света.

То морамо да схватимо и запамтимо.
Да се нас тиче и само од нас зависи, наша лепа и трагична Отаџбина.

Када будемо били мало мање топло-субјективни кад је реч о нашим крвно и биолошки најближима, а мало мање хладно-објективни када је реч о нашим српским саборцима, духовним „саучесницима“ и националним представницима – све, АЛИ СВЕ ће бити другачије. И боље и нормалније и праведније и успешније и победоносније и поносније и српскије и људскије него што је то данас.

И Бог ће нас онда другачије видети и прихватити, овако промењене, одговорније и конкретније, саосећајније и солидарније. Србе који то заиста јесу, браћу и сестре, а не као апстрактна српско-звучећа имена са списка бирача или као обично слово на папиру бездушних компјутерских, статистичких пописа.

П. С.
А начина за лично учествовање у српској борби има заиста безброј. Довољно је да се искрено запитамо „шта стварно можемо да урадимо“, како и чиме да допринесемо ономе у шта верујемо и што смо решени да конкретно бранимо и реално одбранимо.
Само ће нам се касти.