Бранко Драгаш
25.9.2014.

Морам да проговорим о LGBT групацији.

Тако они сами себе називају. Сам назив мене подсећа на неку тајанствену организацију, која има велику моћ.

Зато онај који треба да пише о њима мора бити опрезан. Можда му је чак боље и да избегава да пише о њима. Шта ће му та невоља?

Ко зна које силе стоје иза тих мистичних слова?

Али, LGBT постају друштвени феномен.

О њима се онда мора писати.

Слободно и без предрасуда.

У оквиру сексуалних слобода пунолетних особа сам потпуно либералан.

Свако нека слободно бира. Слободна воља да неко ступа у појединачне или групне односе, одређена је слободном вољом тих других.

Ако је постигнута та слобода у избору, онда актери у својим односима могу да се понашају слободно и да крше све границе које су пред њих постављене.

То је њихов однос и нико нема права да ограничава њихову слободну вољу.

Нико нема права да улази непозван у њихов однос.

Слободна воља да бира исти пол, заштићена је општим појмом слободе избора. Нико нема права да негира или забрани слободу избора. То је искључиво однос оних који учествују у том слободном избору.

То је поставка од које не смемо да одступимо.

Простачка питања типа: а зашто је одабран исти пол? Да ли је то нормално? Да ли је то поремећај? Болест? Настраност? Перверзија? Фолирање? Да ли је урођено? Сва та питања су излишна.

Запамтите, немате права да постављате та питања.

То није ваша ствар. Нико ни вас не пита о вашим сексуалним опредељењима. Слободни сте да радите шта хоћете.

Моја искуства са хомосексуалцима су позитивна. Осим у једном случају.

Позитивна су јер у нашим пословним односима нисам придавао значај томе. Када би се у разговору дотакли те теме, заступао сам становиште да је то лично опредељење и слобода избора.

Мени је тај избор истог пола неприхватљив. Стран ми је и противан мојој природи. Крај све лепоте жене, изабрати мушкарца је за мене прилично лош избор. Помисао сексуалног односа два мушкарца изазива код мене гађење. У великим светским градовима био сам у ноћним баровима и имао сам прилике да видим како се мушкарци љубе. Нисам могао то да гледам. Нарочито ако су брадати мушкарци. Искрен да будем, мени се повраћа када то видим.

Али, то је мој проблем. Изнео сам га у овој отвореној расправи.

Мислим да је важно да слободно и отворено расправљамо.

Тако ћемо решити проблем.

Мој однос, дакле, према хомосексуализму не значи да негирам хомосексуалност. Мени мушкарци нису интересантни.

Непријатно искуство сам имао далеке 1988. године, када ми се у Београду удварао један хомосексуалац. Лекар. У првом тренутку, нисам на то обратио пажњу. Пристао сам да изађем на пиће и да разговарамо. У току разговора сам схватио о чему се ради.

Разговор је трајао преко четри сата. То је био мој први сусрет са хомосексуалцем. Причали смо отворено о свему. Када сам му изнео свој поглед на хомосексуалност и ставове које до данас нисам променио, он је почео да ме убеђује да грешим и да то није тако. Убеђивао ме је да мушкарци могу боље осетити једни друге, боље се разумеју, него мушкарац што осећа жену и наговарао ме је да треба да се ослободим примитивног балканског менталитета, предрасуда и да пробам једно ново искуство.

Објаснио сам му да су наше позиције у основи различите и да се моја природа буни против тога, да не могу да идем против себе, да ми се све то гади и да је то мој властити избор, моја слобода да бирам и да то нема никакве везе са балканским менталитетом. Он је све то негирао и настављао је упорно да ме обрађује.

Волео сам полемике и могао сам сатима да полемишем. Међутим, овде се радило о директном нападу на моју слободу и моје лично опредељење. Наш разговор је постајао све непријатнији. Он је постајао све нападнији, искључивији и безобразнији. Нисам могао да верујем. То више није био разговора два интелектуалца, који се не слажу у мишљењима, већ је то био разговор између напаљеног и нетолерантног мушкарца, који је брутално газио све пред собом и који је почео да ме вређа.

То нисам могао да поднесем. Безобразлук мушкараца сам лако решавао. Устао сам и отишао. Било ме је срамота да му звекнем шамар. Толико је вулгаран, прост и насилан био да је заслужио да га завалим преко брбљиве њушке. Суздржао сам се и то је било најбоље решење.

Више никада нисам имао такве непријатности са хомосекцуалцима.

Поштовали смо наше слободе избора и дружили се без икаквих проблема.

У чему је проблем са LGBT организацијом?

Законом морају да се заштите сва њихова мањинска права и да се спречи њихово злостављање, малтретирање и понижавање од стране оних појединаца и организација, који насилно хоће да LGBT популацију држи изоловану у неком новом гету. Закон то мора да санкционише.

Слажем се да им се омогући да могу да скапају бракове, да наслеђују имовину и сва друга права из грађанског корпуса права.

Не слажем се да им се дозволи да усвајају децу. Њихова деца, њихова ствар. Не могу да усвајају децу која нису њихова.

Шта још траже?

О свему може да се разговара. Све треба ставити на сто и о свему треба да се разговара. Друштво треба да изађе у сусрет LGBT популацији, треба да им омогући нормалан живот, попут свих других грађана, мора да заштити њихова мањинска права, али да се не угрожавају основни темељи тога друштва.

LGBT популација је мањина у друштву.

И тако треба да се понашају.

Е, ту настаје главни проблем.

Мањина хоће да малтретира већину и да јој намеће своје ставове. Мањина се понаша као да је већина и диктира правила у друштву.

Понашају се као онај лекар.

Насилан однос је насиље.

Силовање је убијање слободе.

Зашто то раде?

Сам назив Парада поноса је провокативан.

Какав је то понос истицати своје слободно сексуално опредељење?

Зар то није приватна ствар?

Зар то није део интиме?

Зашто би неко требало да зна шта два мушкарца раде у кревету? Или две жене? Потпуно је свеједно.

Кога то уопште занима?

Зашто сва та машкарада на улицама?

Коме то треба?

Имао сам прилике у развијеним градовима по свету то да видим.

Мене је било срамота да гледам.

То што сам видео није био грађански протест за угрожена мањинска права, то је иживљавање перверзних ликова, који имају неки проблем у глави и који све остале у друштву малтретирају својим агресивним понашањем.

Ја такве хомосексуалце не познајем.

Хомосексуалност је стара колико је старо човечанству.

У свим друштвима и цивилизацијама је било хомосексуалаца.

На Истоку више него на Западу.

Тврдим да је доминантнија хомосексуалност код источних народа, него у западном свету. Хомосексуалност на Истоку је део њихове културе и традиције.

Нико на Истоку не прави представу о томе.

Нико од хомосексуалности не прави хомосексуализам.

Нико не одржава Параде поноса.

Нико не прави циркус вулгарности и перверзије.

Исток живи са хомосексуалцима и хомосексуалци уживају у својим освојеним слободама.

Зашто је то на Западу тако огољено и нападно?

Ништа није случајно.

Све је детаљно испланирано.

Разлоге треба тражити у тоталитаризму савремене цивилизације.

На врху пирамиде моћи се налази Фамилија, која све контролише преко Великог Брата.

Фамилија јавно говори да је седам милијарди људи много на планети и да треба на планети живи само 1,5 милијарди људи. Радикалнији чланови Фамилије сматрају да је и то много. Они се залажу да се смањи човечанство на свега 500 милиона људи.

То је пројекат Новог светског поретка.

Пројекат шизофрених управљача света.

Како ће се доћи до те програмиране цифре?

Светским ратовима, локалним ратовима, епидемијама, изазивањем природних катастрофа, изазивањем криза, уништавањем држава, нација и потпуним уништавањем породице.

Уништавање држава и народа врши се изнутра.

На власт се доводе уцењени политичари, који раде према плану Великог Брата. Они спроводе наметнути неолиберални концепт. Тим концептом се уништава економски национална држава, распродају се национални ресурси мултинационалним компанијама, задужује се држава, привреда и грађани, сви се претварају у дужничке робове, ствара се велика незапосленост, социјални криминал у друштву и уништава породица.

Уништавање породице се одвија кроз губитак посла, велику незапосленост, чиме се угрожава економска моћ породице да опстане, кроз велико задуживање и немогућност да се месечно сервисирају узети кредити. То је све економско уништавање савремене породице.

Духовно и психичко разарање породице остварује се кроз идиотску пропаганду о грађанским слободама и мањинским правима. Мада у развијеним друштвима нема грађанских слобода и права мањина, Велики Брат намеће самосталним државама да морају у оквиру своје политике да усвоје све мере које воде даљем растакању друштва, институција и породице.

Као што су економске убице признале да су обучавани, школовани и тренирани у ЦИА камповима како да економски униште привреду суверених држава, предлажући им пакете мера које ће довести те државе до економског колапса и финансијског банкрота; тако постоје и, хајде да их тако назовемо, Убице душа, чији је једини задатак да потпуно униште национални идентитет, културу, веру, традицију и све што није под контролом Великог Брата.

Породица је последње уточиште за разочараног човека. А деца, као једини смисао, човековог постојања, борбе за опстанак и наде да се цивилизација једнога дана, ипак, може променити, постају највећи непријатељи тоталитарног режима у болесној декаденцији. Зато се све смишља да се униште породица и деца.

Тако Велики Брат оснива програмиране невладине организације, финансира их и они морају да спроводе налоге како би се уништиле породица и деца и како би постала зависна од Великог Брата. Све је у тој служби : интернет, ФБ, игрице, телевизија, ријалити шоу, гранд параде, манекенке, силиконске певаљке, водитељи, мода, спорт, медији и политичари.

Естрадни невладин сектор је плаћен да то ради и ликове, које скоро две деценије гледамо на нашој јавној сцени, су обичне слуге, полтрони, психопате и лопови, који никада на тржишту не би зарадили један једини евро, него морају да спроводе наредбе својих газда. Ти скотови презиру Србе и Србију, мада су српског порекла, беспоговорно извршавају све наредбе и примају новац за добро извршење посла.

Величају најгоре вредности западне цивилизације у распаду и уништавају биолошки нашу нацију.

Тако се доноси закон да деца до 14 година могу сама да одлучују о свом здрављу, родитељи немају права увида у здравствени картон свога детета. Деца се штите законом од родитеља, наводно због насиља, па се на тај начин показује да деца не припадају родитељима, него Великом Брату, који постаје њихов истински господар од колевке до пензије.

Отац и мајка нису више отац и мајка, него родитељ један и родитељ два.

То је само прелазна фаза ка потпуном укидању оца и мајке.

Развојем нових технологија, отац и мајка неће бити потребни, јер ће се деца програмирано производити из епрувета.

Помера се и граница пунолетности на 12 година, како би педофилима отворило тржиште за нове сексуалне апетите.

У односу полова, пропагира се хомосексуализам.

LGBT се организује као секта, која је финансирана да сруши односе између полова. Тако хомосексуалци модни креатори руше појам лепоте код жене и лансирају анорексичне младе жене, како би младим мушкарцима огадили појам жене и приближили их мушком полу.

Зашто се у медијима ствара таква слика да су сви модни креатори хомосексуалци? Познајем доста модних креатора по свету који нису хомосексуалци. Познајем оне који су хомосексуалци, али то се уопште у њиховом понашању не види.

Да ли хомосексуалци могу бити националисти?

Да ли хомосексуалци могу бити традиционалисти?

Зашто је створена погрешна слика о хомосексуалцима као мултикулти идиотима?

Све је испланирано.

Екстремни хомосексуализам се наслања на екстризам хулигана. Једни друге допуњују. Једни од других живе. Хране се истим лудилом. Одвлаче пажњу друштва са важнијих проблема.

Шта је важније, како ће вечина становника да преживи ово намерно уништавање државе или да ли ће LGBT да прошетају градом? Шта је важније здравље нације коју плански убијају или мањинска права LGBT? Тако могу да набрајам у бескрај.

На крају, изворно значење демократије је владавина већине. Мањина мора да се прилагођава већинском ставу у друштву. Мањине не могу да силују већинско мишљење у друштву, само зато што су професионални активисти плаћени да то раде по задатку.

Идиотизам накарадног поимања грађанских слобода прочитао сам у хрватским новинама, где је дала интервју једна њихова професорица права на државном факултету у Загребу. Та поборница мањинских права и слобода говори како држава мора да обезбеди сва грађанска права и слободе припадницима мањинске популације.

Например, инцест. Уколико отац и кћерка желе да живе у инцесту или мајка и син, онда је то њихово право и њихова слобода. Грађанско друштво то опредељење мора да поштује и да заштити њихова права и слободе.

Та логика може да се прошири даље.

Рецимо, има мушкараца који воле да опште са козом или неком другом животињом. Они желе да се њихова сексуална слобода поштује и њихова мањинска права. Удруже се неколико стотина таквих перверзњака и желе да организују Параду поноса. Поведу своје партнерке у шетњу. Траже да могу да склапају бракове. Ко је козе и остале животиње питао да ли се оне слажу? Да ли су се оне изјасниле? Шта ако је то злостављање јадних животиња?

Шта ћемо са онима људима који се заљубе у неки предмет?

Каква су њихова права?

О осталим сексуалним слободама не желим да пишем.

Мислим да је јасна суштина извитопереног поимања слободе и грађанских права.

На крају, каква су права и слободе већине? Ко штити права већине да их мањинске групације не злостављају?

Поручујем мањинским организацијама, уместо вођења политике, водите љубав.

Београд, 25.09.2014