Упркос закључку америчких обавештајних служби да нема доказа да је Русија умешана у уништавање малезијског авиона и живота путника, Вашингтон ескалира кризу претварајући је у рат.

25.07.2014. paulcraigroberts, за ФБР приредила Биљана Диковић

Двадесет два америчка сенатора су увела у 113. Конгрес, друго заседање, предлог закона С.2277 (S.2277): „Да би се спречила даља руска агресија према Украјини и другим сувереним државама у Европи и Евроазији, а и у друге сврхе.“ (1) Предлог закона је пред Комитетом за спољне послове.

Обратите пажњу – пре било каквог доказа о било каквој руској агресији, већ су 22 сенатора стала у строј да спрече даљу руску агресију.

Следећи овај припремни пропагандни потез да се створи оквир за рат, прави или хладни али са Русијом, командант НАТО-а генерал Филип Бридлав је најавио свој план за размештање великих војних средстава у Источној Европи, које ће омогућити муњевит одговор против Русије а у циљу заштите Европе од руске агресије.

Ту смо га опет: руска агресија. Поновите то довољно пута и руска агресија постаје реална.

Постојање „руске агресије“ је претпостављено, није показано. Ни Бридлав ни сенатори нису пружили никакве референце на руске ратне планове за напад на Европу или било коју другу земљу. Не постоје референце на руске позиционе документе и документа која одређују руску експанзионистичку идеологију или декларисано уверење Москве да су Руси „изузетни и преко потребни људи“ са правом да спроведу хегемонију над светом. Нема изнетих доказа да се Русија инфилтрирала у комуникационе системе целог света ради шпијунирања. Нема доказа да Путин има снимке Обаминих или приватних телефонских разговора Обаминих ћерки или да Русија преузима америчке корпоративне тајне за рачун руског бизниса.

Ипак, командант НАТО-а и амерички сенатори виде хитну потребу да се створе блицкриг капацитети НАТО-а на руским границама.

Сенатски предлог закона 2277 састоји се од три наслова: „Оживети НАТО савез“, „Одвраћање даље руске агресије у Европи“ и „Очврснути Украјину и друге европске и евроазијске државе да би могле да се супротставе руској агресији“. Шта мислите, ко је написао овај предлог закона? Да помогнем: то нису били сенатори или њихови штабови.

Први наслов се бави јачањем америчких снага у Европи и Евроазији и јачањем НАТО савеза, уз убрзавање изградње АБМ (антибалистичких пројектила) база на руским границама, тако да се деградира способност руског стратешког нуклеарног одвраћања, али и да се обезбеди више новца за Пољску и балтичке државе и ојача америчко-немачка сарадња на глобалним безбедносним питањима, што ће рећи, да се немачка војска инкорпорира у америчке империјалне војне снаге.

Други наслов се односи на супротстављање „руској агресији у Европи“, са санкцијама и уз финансијску и дипломатску „подршку руским демократским и организацијама цивилног друштва“, што значи упумпавање милијарди долара у НВО (невладине организације) које се могу искористити за дестабилизацију Русије, а на начин којим је Вашингтон користио НВО које је финансирао у Украјини да збаце изабрану владу. Руска влада је за 20 година немара допустила Вашингтону да унутар Русије организује пету колону која се представља као организација за људска права, итд

Трећи наслов се бави војном и обавештајном помоћи Украјини, стављањем Украјине, Грузије и Молдавије у воз НАТО-а, убрзањем америчког извоза природног гаса како би се потрла европска и евроазијска енергетска зависност од Русије, спречавањем признавања поновног сједињавања Крима с Русијом, ширењем радио-телевизијског програма (пропаганде) у руским областима и, опет, „подршком демократским и организацијама цивилног друштва у земљама бившег Совјетског Савеза“, што значи коришћење новца за подривање Руске Федерације.

Како год гледали, ово садржи објаву рата. Штавише, ови провокативни и скупи потези су представљени као неопходни за супротстављање руској агресији за коју нема доказа.

Како окарактерисати предлог закона који није само лакомислен, непотребан и опасан, већ и орвеловскији од Орвела? Отворен сам за предлоге.

Украјина каква тренутно постоји је историјска држава са вештачким границама. Украјина се тренутно састоји од дела некада већег ентитета, плус бивше руске области дате Украјинској Совјетској Републици од совјетских лидера. Када се Совјетски Савез распао, а Русија је дозволила независност Украјине под притиском САД, Русија је погрешила и дозволила Украјини да „понесе“ бивше руске провинције.

Када је Вашингтон прошле године извео пуч у Кијеву, русофоби што су уграбили власт су почели да речју и делом прете руском становништву источне и јужне Украјине. Кримљани су гласали за то да се уједине са Русијом и били су прихваћени. Ова реунификација је крајње погрешно представљена од западне пропаганде. Када су друге бивше руске провинције за исто гласале, руска влада, подилазећи западној пропаганди, није одобрила њихове захтеве. Шта више, руски председник Путин је позвао Кијев и бивше руске провинције да раде на споразуму којим би провинције остале у Украјини.

Кијев и његов господар Вашингтон нису слушали. Кијев је покренуо војне нападе на провинције и бомбардовао их у тренутку кад је малезијски авион оборен.

Вашингтон и његови европски вазали су доследно погрешно представљали ситуацију у Украјини и негирали своју одговорност за насиље, сву кривицу сваљујући на Русију. Али није Русија бомбардовала и нападала провинције са војницима, тенковима и артиљеријом. И баш као што војни напад Израела на палестинске цивиле није изазвао критике Вашингтона, европских влада и западних медија, напад Кијева на бивше руске провинције је остао непримећен и некритикован. Чак се чини да је мало Американаца уопште свесно чињенице да Кијев напада на цивилне области провинција које желе да се врате матици.

Санкције би требало да буду наметнуте Кијеву, од којег је војно насиље и потекло. Уместо тога, Кијев добија финансијску и војну подршку, а санкције су наметнуте Русији која није војно ангажована у овој ситуацији.

Када је започело насиље над бившим руским провинцијама, Руска Дума је овластила Путина да војно интервенише. Уместо да искористи ову пуномоћ, Путин је од Думе затражио да је укине, што је Дума и учинила. Путин је преферирао да се носи са проблемом дипломатски и на разуман и непровокативан начин.

Путин није добио ни поштовање ни захвалност за подстицање ненасилног разрешења несрећне украјинске ситуације, створене пучем Вашингтона против демократски изабране владе, која је била само неколико месеци далеко од шансе да се изабере другачија влада.

Санкције које Вашингтон примењује и врши притисак на своје европске лутке да му се придруже шаљу погрешну поруку Кијеву. Њима се Кијеву поручује да Запад одобрава и подстиче одлучност Кијева да решава разлике са бившим руским провинцијама – насиљем, а не са преговорима.

Ово значи да ће се рат наставити, а то и јесте намера Вашингтона. Најновији извештаји кажу да ће амерички војни саветници ускоро бити у Украјини да помогну у покоравању бунтовних бивших руских провинција.

Преститутска природа западних медија осигурава да ће највећи део америчког и европског становништва остати у канџама антируске пропаганде Вашингтона.

Руска влада ће у једном тренутку морати да се суочи са чињеницом да нема „западне партнере“. Русија има западне непријатеље који се организују да изолују Русију, да повреде Русију економски и дипломатски, да опколе Русију војно, да дестабилизују Русију позивајући америчким новцем финансиране НВО на улице, непријатеље који ће у одсуству државног удара који би инсталирао америчке марионете у Москви напасти Русију нуклеарним оружјем.

Поштујем Путиново ослањање на дипломатију и добру вољу уместо силе. Проблем са Путиновим приступом је што добру вољу нема Вашингтон, тако да не постоји узајамност.

Вашингтон има план. А Европа се састоји од заточених народа, народа без лидера способних да се отму агенди Вашингтона.

Надам се да грешим, али мислим да се Путин прерачунао. Да је Путин прихватио захтев бивших руских покрајина да се уједине са Русијом, сукоб у Украјини био би готов. Сигуран сам да се Европа не би придружила Вашингтону у било каквој инвазији која би за циљ имала да се бивше провинције од Русије врате Украјини. Када Вашингтон каже да је Путин одговоран за обарање малезијског авиона, Вашингтон је у праву на начин на који и не помишља. Да је Путин завршио задатак започет с Кримом и поново ујединио руске провинције са Русијом, не би било рата током којег је могао бити оборен авион, да ли случајно или као завера да се демонизује Русија. Украјина нема капацитета да се војно суочи с Русијом и није могла да учини ништа друго до да прихвати реунификацију руских територија.

Европа би видела руску одлучност и успоставила би велику дистанцу између себе и провокативне агенде Вашингтона. Такав европски одговор би онемогућио капацитет Вашингтона да постепено ескалира кризу  –  повећавајући температуру тако постепено да европска жаба не искочи из лонца.

У својим односима са Вашингтоном Европа се добрано навикла на ефикасност мита, претње и принуде. Заточене нације су привикнуте на импотенцију дипломатије. Европљани виде дипломатију као слабу карту слабог играча. И, наравно, сви Европљани желе новац, који Вашингтон безбрижно штампа.

Русија и Кина су у неповољном положају у сукобу са Вашингтоном. Русија и Кина су тек изашле из тираније. Људи у обе земље су били под утицајем америчке хладноратовске пропаганде. Обе земље имају образоване људе који мисле да Америка има слободу, демократију, правду, грађанске слободе,  да живи у економском благостању и да је гостољубив пријатељ другим земаљама које желе исто.

Опасна заблуда. Вашингтон има план. Вашингтон је успоставио полицијску државу да сузбије своје становништво и Вашингтон верује да је историјско право Вашингтона да оствари хегемонију у свету. Председник Обама је прошле године свету обзнанио да он искрено верује да је Америка изузетна држава од чијег лидерства читав свет зависи.

Другим речима, све друге земље и народи су обични. Њихови гласови су неважни. Њиховим тежњама је најбоље одговорено лидерством Вашингтона. Они који се с тим не слажу – Русија, Кина, Иран и нови ентитет ИСИЛ – на њих Вашингтон гледа као на сметњу сврси историје. Све, без обзира да ли идеја или земља, ако се Вашингтону испречи на путу, онда је на путу историји сврси и мора бити прегажена.

Европа се крајем 18. и почетком 19. века суочила са одлучношћу Француске револуције да наметне слободу, једнакост и братство свуда по Европи. Данашња амбиција Вашингтона је већа. Амбиција Вашингтона је да наметне хегемонију Вашингтона целом свету.

Осим ако се Русија и Кина тој амбицији не повинују, то значи рат.
……………………………
(1) https://beta.congress.gov/113/bills/s2277/BILLS-113s2277is.pdf

Аутор: Др Пол Крејг Робертс
Извор: Washington Is Escalating the Orchestrated Ukrainian “Crisis” to War — Paul Craig Roberts – PaulCraigRoberts.org
Превео: Александар Јовановић