Увод: Дубоко сам почаствован и захвалан Дагмар Хен што ми је дозволила да објавим е-писмо што ми га је недавно послала. Дозволите ми да одмах кажем да се не слажем са њеном главном тезом (да немачка влада није вазал, већ саучесник), али моји лични ставови на ову тему су ирелевантни.

07.07.2014. vineyardsaker, за ФБР приредила Биљана Диковић

Оно што је битно је да она износи веома занимљиво мишљење и, ако је она у праву, онда моје анализе и, евентуално, Кремља, нису тачне, што, повратно, може имати значајне последице на будућност овог рата против Русије ( Украјина је стварно само бојно поље у много ширем нападу на Русију).

Моја уређивачка политика била је и биће да на овом блогу објављујем текстове чак и ако се не слажем са њима, све док су засновани на чињеницама, логично и добро написани и доприносе анализама и дискусијама.

Текст Дагмар Хен дефинитивно испуњава све те критеријуме и ја сам одушевљен што га данас постављам.

А оне, нарочито у Немачкој, који се можда не слажу са њом, ја их позивам да ми пошаљу одговор и објавићу га, ако је субстантиван и не садржи апсолутно никакве личне нападе на Хен или било кога другог.

Срдачан поздрав, The Saker

The Saker

Немачка влада делује на његово самоиницијативно као саучесник, а не вазал стратегије САД

од Дагмар Хен

Уговор о придруживању што га је кијевска хунта потписала са ЕУ ставља украјинску привреду у зону немачке хегемоније (ЕУ је сада потпуно подређена немачким интересима). Потписивање уговора са ММФ је захтев ЕУ. Дакле, економска замка која заправо тера хунту ка спољашњој агресији (само да спаси своју кожу) није амерички изум, већ немачки …

Штајнмајер, немачки министар спољних послова, био је шеф уреда канцелара и стога координатор активности тајних служби од 1999. до 2005. Дакле, већ је био дубоко умешан у Косово. Касније је гурао придруживање Украјине у ЕУ. Он нит је невин, нит је неко ко је за мир заинтересован. Први ће говорити о „територијалном интегритету“, одмах после пуча.

Сви памте да је Нуландова у чувеном телефонском разговору захтевала Јацењукову владу. Скоро сви су заборавили да је она такође рекла „не Свобода“. Штајнмајер је отворио врата Свободи. А ако амерички медији ћуте о украјинским нацистима, немачки медији су неми. Иако би требало да буде много лакше за немачког новинара да их препозна него за Американца.

Не само на овом блогу, у руским медијима такође (колико сам успела да их дешифрујем помоћу Гугл преводиоца), Немачка се види као амерички вазал који би могао бити потенцијални савезник (Путин је поновио ову идеју у говору неколиким амбасадорима). Ако је овој позицији циљ немачка јавност, то би могло да функционише као пропагандна идеја, али то чак и не стиже до ове јавности (још не постоји немачки канал РТ-а ). Ако је циљ немачка политика, идеја се заснива на погрешно урађеним анализама. Могао би да се створи раздор између Немачке и њених европских суседа (пошто су последњих неколико година цеђени да би се стабилизовала немачка индустрија и немачке банке), али је залудан труд стварање раздора између Немачке и САД, јер то је саучесништво, а не зависност. Као с Југославијом – САД добиле војне базе, Немачка добила колоније. (А ако памтите улогу хрватских фашиста, погодите где су били ускладиштени свих тих деценија пре поновне употребе ? Да, у Минхену.)

Немачка политичка реторика ретко говори истину. Питајте Грке о томе, они су „спашени“. Ничему реченом не можете веровати. Само дела говоре истину. А да је са немачке стране било озбиљне намере да се са ескалације пређе на дипломатију, онда би било и прекида у информативној блокади да је легитимише. А није. Ни најмање. Само једном се једна информација пробила – када је „Билд“, најодвратнији немачки часопис, писао о приватним војним предузећима у Украјини. Позивао се на извор у БНД-у. Мислим да је то била нека врста интерне освете за лажни ОЕБС шоу.

Релативна стабилност немачке економије је заснована на консеквентној политици „просјачког суседства“. Њен резултат је трансформација ЕУ у полуколонијалну структуру са само једним политичким и економским центром: Немачком ( само се сетите да Оланду није дозвољено ни да телефонира без Меркелке). Али ова структура је далеко од стабилне, јер је понестало комшија што још нису просјаци, а фундаменталној економској кризи краја се још не види. Дакле, обе стране овог партнерства у агресији деле исти проблем и никакав трговински биланс са Русијом не може да попуни ту празнину. Обема треба право уништење правих вредности, навелико и што пре.

Када је Вермахт у 1943. почео да губи, они су покушали да анализирају своје грешке. Дошли до закључка да пре него што икада поново почну рат против Русије треба да се побрину да обезбеде да сав европски економски потенцијал буде под њиховом контролом. Дакле, мало је језиво што је баш ово постигнуто током последњих година.

Немогуће је доказати колико су чврсте везе између немачких власти и украјинских нациста. Немачки архиви су чврсто затворени; сва прљавштина акумулирана од 1945 је још увек скривена. Документи ЦИА су приступачни, документа САД су јавна, али немачка остају тајна … Али постоје јаке индиције да најгори делови украјинских снага јесу немачке марионете, а не америчке (почев с Тимошенковом и Кличком, али настављајући с целим Бандера спектром). Њих није потребно директно контролисати. Они раде као на стази у правом смеру, чим их позовете на сцену.

Око Минхена је било више нациста на службеним положајима и више „бандераша“ азиланата него што их је икада стигло у САД. Немачка тајна служба БНД (налази се у Пулаху, неколико километара од Минхена) никада не прекида старе везе, а формирана је од истих људи који су те везе држали током рата. У Минхену је била украјинска влада у егзилу, са седиштем у Zeppelinstraße, и даље постоји украјински универзитет; Минхен је седиште украјинских терориста после 1945.

Одмах од независности постоји јак немачки утицај у Украјини. Немачка амбасада у Кијеву је 1992. имала више персонала него све друге западне амбасаде заједно (укључујући америчку). Иако су британски и амерички владини званичници тада упозоравали на јачање националистичких тенденција у бившим совјетским земљама, немачка влада је чинила све да постигне управо то (не само у Украјини, узгред буди речено, већ и у балтичким државама и … ). Дакле, спрат пун агената ЦИА у Кијеву можда није знак америчке снаге у овој драми, пре је супротно, покушај да се ухвати корак са немачким везама.

Постоји једна чудна историјска резонанца на листи украјинских догађаја. До 9. маја све је следило временски распоред некако усмерен на реверзију Другог светског рата (кулминирало би у ономе што би се догодило у Мариупољу, да се локална полиција није побунила). Овај распоред је углавном заснован на историјским догађајима у Украјини. Али постоји један изузетак. Масакр у Одеси има две историјске резонанце; али обе се нису догодиле у Украјини, већ у Немачкој. Минхен је дана 2. маја 1919. освојила контрареволуција, а затим је уследило неколико дана масакра са до 3 000 жртава; најкрвавији унутрашње-политички догађај у Немачкој све до доласка нациста на власт. А 2. маја 1933. нацисти су упали у зграде немачких синдиката. То може бити случајност, али ако није, чврст је показатељ немачког ума иза догађаја.

(Немачки нацисти су опседнути историјским референцама Да ли знате зашто је први концентрациони логор направљен у Дахауу? Баварска Црвена армија је тамо добила битку ране 1919 године … они су хтели да угасе чак и сећање, и успели)

А онда ту је основно питање – цела прича превише изгледа као покушај да се врати Други светски рат а да не буде баш то. Зашто би САД биле у искушењу да се врати Други светски рат да би поставиле базу за своје садашње позиције? За то немају никаквог разлога. Они који желе да се овај рат врати јесу они који су га изгубили.

Чак ни нови скандал с НСА шпијуном у БНД-у, као и цела прича с НСА, неће имати никакве последице. Зашто? Само замислите да је било обрнуто, да је Немачка била земља жељна рата – какве би биле последице у односу на САД? Оне су потребне као нуклеарни штит … дакле, морале да буду укључене на један или други начин, чак и ако је то био искључиво немачки план.

Можда нисам у праву. Волела бих да грешим. Али руска стратегија у овом тренутку изгледа да је усмерена на раскол између Немачке и САД, а ако сам у праву, ова стратегија је потпуно узалудна. Ја не видим плана Б. Ни озбиљног покушаја да се допре до немачке јавности. То ме брине, дубоко.

Јер немачке владе воле да причају о миру. До 5:44 ујутро.

Извор: The Vineyard of the Saker: The German government is acting on it´s own accord as an accomplice, not a vassal of US strategy
Превео: Александар Јовановић