..
Прошло је 15 година…
Као 14-огодишњак нисам ја тада толико схватао политичке токове, високу политику, шта се дешава на К и М… Оно што ме је, тада као дечака, болело је то што одједном нисам могао да виђам друштво из школе, што сам често седео без струје, што је мајка често плакала и дрхтала, што смо спавали са страхом да нека бомба може да слети на наш кров, што сам често спавао и ван куће, што нисмо смели да се окупљамо на игралишту, што нам је хук авиона често растурао партију кликера на улици, што нисмо знали јесу ли живи неки рођаци, што нисам смео да возим бицикл далеко од куће, што због несташица нисам могао да једем све што хоћу, што сам гледао како по Србији много тога гори, што сам једног дана сазнао да су ми комшије погинуле у возу који је бомбардован, што су ми једне вечери изнад главе прошиштале ракете које су убиле читаво једно насеље у мом Алексинцу…
Сећам се и да сам у том периоду бацио у смеће један свој дукс на коме су биле неке сличице, а међу њима и сличица са заставом САД-а. Било је то неко моје дечачко изражавање револта. Али, нисам ја тада мрзео. Не мрзим ни сада када као одрастао човек знам да због утицаја осиромашеног уранијума годишње умре 1600 жена од рака дојке, што је пораст броја оболелих од свих облика канцера узнемиравајући, што је све више младих оболелих од болести срца, што 200.000 брачних парова због стерилитета не могу да добију дете, што нам је затровано земљиште, што су нам убили Милицу Ракић док је седела на ноши, што су нам побили пилоте-витезове, што су нам рушили све оно што су генерације мукотрпно градиле…
Не мрзим, само не желим да будем идиот који ће веровати у некаквог „милосрдног анђела“, не желим да ми неки политичари одавде продају маглу како су нам на Западу пријатељи и не желим да моја Србија било када постане део тог „милосрдног“ монструма који доноси „демократију“.
Не мрзим, али сам као ЧОВЕК обавезан да останем правдољубив, онако како сам и васпитаван, и самим тим будем заговорник и део оних политичких идеја и оног дела света који се супротставља вашингтонском и бриселском империјализму који сеје смрт, економски и на разне друге начине израбљује државе и народе, па и нас и дан данас, 15 година након бомбардовања, методама које су некад и перфидније од бомби. Наша је обавеза да се против тога боримо!
Зато, НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ 24.3.1999.!
НИКАД У ЕУ И НАТО ПАКТ!
Категорије:Коментар дана, Марко Радуловић, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Ево, прошло је још четири месеца од објављивања Марковог коментара. Оно што се дешава У Украјини је још једна „егзибиција“ наших будућих западних „партнера“. Егзибиција која ће нас све заједно покопати…
Нон-стоп прича да нам је једини излаз прикључење ЕУ је тотално неразумевање ствари и општа глупост.
НЕЋУ У ЕУ! Нека ЕУ дође до нас, али не са борбеном техником.
Вучићу, гласао сам за тебе, избаци из раља да нам је једина шанса за опстанак придруживање кољачима!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Злочин и трагедија Србскога народа на који свет ћути и окреће главу.Ја никако не могу да схватим,да после свега овога,неко жели да буде део те сатанистичке организације,ЕУ/НАТО.Радо сам спреман да дам свој јадан и бедан живот,да би наша деца,поколење и њихова будућност,не буде као моја,мрачна,јадна и бедна,пуна зла,неправде,туге и несреће.Србија са ЕУ не треба ничему да се нада осим продужетка своје трагедије,несреће и понижавања.Колико неко треба бити слеп поред очију,да то не види…или пак не жели да види.Ни један њихов убица није чак ни кривично оптужен а камоли осуђен.Нас Србе уништавају где год стигну и то без икаквог образложења.Сви они имају одобрење да сатру Србски народ а слобода и награда им је загарантована.Кадија те тужи,кадија ти суди.Ја бих ту додао:“Кадија те туче,кадија те тужи и кадија ти суди“!Данас немамо институције где би ми могли да их судимо,све су то њихове институције које не раде на спровођењу права и демократије већ спроводе само њихове интересе,злочиначке.Србија не треба од тога одустати,никада.Од тужбе и одштете породицама настрадалих и земљи Србији.Ми смо једина и прва земља,мала али храбра,која се стала на њиховом злочиначком путу.Како је и наш Цар Лазар рекао:“Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети,већ по томе,колику светињу браним“! Тако је и било 1999 године.Ми нисмо изгубили,ми смо победили по томе јер смо бранили своју земљу,своје постојање,своју породицу и нисмо се уплашили њихових претњи и офуцаних трикова.Ми смо победили својом душом и вером,оно што они немају.На Косову је отворена пандорина кутија и данас им се то све лепо враћа,као бумеранг.Сви настрадали у том зликовачкм подухвату су за мене и даље живи!Јер ја као Србин их не носим на комаду хартије или у новчанику,ја их носим у души и срцу.Тамо где ми је Господ дао право да носим и да нико осим мене,то не може да промени.Они су и даље ту али су претворену и другу димензију,димензију ваздуха,воде,светлости.То је Србски народ,Србско срце,Србска душа православна.Нас могу убити али наш дух остаје ту где јесте,на светој земљи Србији,на век и векова.Амин
Свиђа ми сеСвиђа ми се