Говорећи 12. фебруара 2013. године пред Конгресом о стању земљи, домаћин Беле куће Барак Обама свечано је изговорио: „Данас, ове вечери, објављујем да почињемо преговоре са ЕУ о обухватном трансатлантском и инвестиционом партнерству“. Неколико месеци касније, 8. јула, у Вашингтону су селе за преговарачи сто две делегације – Европске комисије под руководством представника дирекције за трговину Шпанца Ингасија Гарсије Бересера и САД на челу са трговинским представником Мајклом Фроманом. Овај сусрет био је почетак преговарачког маратона који траје до данас између два снажна економска фактора планете. На простору који заузимају живи укупно 850 милиона људи, на њих отпада 45% укупног светског обима продукције и трећина читавог светског трговинског промета.

Амерички председник изразио је уверење у отворени и частан карактер будуће размене робе и услуга између учесника глобалног договора. Истина, на првом састанку представника обе стране у сенци је остала једна нијанса – малоприметна тих дана, али касније узрок све веће резигнираности европљана. Тачније, прва размена мишљења одвијала се иза затворених врата. Овај природни аспект било којих преговора који нису тајни, не би био нешто посебно и овог пута да формална поверљивост није почела да прераста у фактичку затвореност једног од партнера. Према немачком листу Франкфуртер Алгемајне Цајтунг, америчка страна недавно је одбила молбу Европске комсије да се представници националних парламената упознају са прелиминарним предлозима америчких експерата о функционисању будуће зоне. Било је речено да у најбољем случају посланици могу да погледају само неке, али већ усаглашене тачке споразума који се припремају, и то у амбасадама САД, у просторијама специјално опремљеним за читање тајних докумената.

Главни уредник листа Интернешнл Политик Немачког удружења за спољну политику, доктор Силке Темпел, скреће пажњу на други важан аспекат.

Реч је не само о извозу. Реч је и о роби чији значај ми за сада нисмо спознали у пуној мери – о персоналним подацима, о Биг Дејта, како их називају Американци. Дигиталне базе, све детаљнији лични профили на Интернету – све то постаје златно дно за концерне и жељени улов за специјалне службе.

Индулгенција генетских мајстора – тако је назвао аустријски Интернет-портал ЕУ-Инфотек споразум о зони слободне трговине који се припрема. И закључио: Парадајзу-убици и генетском скотству није место у Европи. Мишљење је незванично, али је бар отворено.