„Краду нам дрва, већ седам година нисмо посекли своју шуму, воће као да и не садимо, отимају нам стоку, три трактора у последње три године су нам нестала, а однедавно, нарочито после хапшења Оливера Ивановића, безбедност нам је сто одсто угрожена“, тврди за „Вести“ 60-годишњи Милорад Барјактаровић, мештанин Ђураковца у општини Исток на Косову и Метохији.

22. 02. 2014. Ј. Л. Петковић-ВЕСТИ

ВИКИПЕДИЈА: Српске енклаве на Косову и Метохији су места насељена Србима и другим неалбанцима чије становништво није потпуно етнички очишћено 1999. и 2004. године. Становништво енклава живи у мањој или већој мери изоловано од околног албанског становништва, често у веома тешком условима, и у одређеној мери поштује правни систем Србије.
Тачан број српских енклава на Косову и Метохији тешко је утврдити. Ова информација не постоји ни на једном од званичних сајтова државних органа од којих би се очекивало да је имају. Слично је и са бројем Срба на Косову и Метохији. Званичних података нема, а према незваничним проценама, њих је око 200.000.[1]

– Ма, чак су можда и Албанци добри, колика је пропаганда на њиховим телевизијама. То је страшно колико се и како подстиче нетрпељивост. С једне стране преговарају и разговарају са Србима, а овамо против нас. А све то се много манифестује нарочито на млађе генерације рођене после рата. А на последице тог тровања нико не мисли. И ко да се од наше деце врати сада, у овакве услове – пита Барјактаревић.

Као у средњем веку

Барјактаревић је огорчен и на локалне српске функционере.
– Када само погледате како је свуда око нас све асфалтирано и сређено, а наше куће катастрофално саграђене, и кад видите све укупно, како ми живимо, јасно је да су нас вратили у средњи век.

Нека власт буде мушко

На питање шта би поручио властима у Београду, Милорад ко из топа каже:
– Поручио бих им да буду мушко! Туђе нећемо, а своје не дамо. Нек се одлучно заузму за наше проблеме и врате оно што нам припада!

У том селу живи свега 20-ак Срба, махом старачких домаћинстава. Милорад каже да је сваки одлазак далеко од куће велики ризик.

– Шта да вам кажем у каквом је окружењу реч?! Па, ево на пример, мајстор код кога сам отишао да ми поправи косу, опсовао ме чим је сазнао да сам Србин. А док ме није питао за име, лепо смо разговарали. Имао сам и ситуацију да ме је таксиста коме сам платио да ме повезе до куће са џаком сточне хране, истерао из возила у центру села. У вожњи сам га слушао као вређа Србе, а када је схватио да сам и ја Србин, избацио ме је ван и рекао да ће ме убити ако му не дам договорене паре. Ето, таксиста је јавни радник. Ако он прети по националној основи, чему ми да се надамо – пита Милорад.

Све су пријављивали полицији, али није имало никаквих резултата. Починиоци су и даље непознати правди.

– Када позовемо полицију, она дође, али нема никаквог резултата. Као да форсирају крађу и криминал. Ако случајно и доспе до суда, онда се предмет одбацује као неоснован. Полиција неће да се одазове ако их позовем због упада у комшијино имање. Позвао сам полицију када су неки намерно одвезали краве и пустили на испашу у комшијин кукуруз. И поред сведока и извештаја полиције, суд је тужбу одбацио. Ма, ми смо поднели тужбе за све наше спаљене куће, за имања, и ниједан случај није решен. Србе шетају по судовима, Унмика молимо за помоћ, док у Београду спавају. Нема ништа од тужби, јер држава не стоји иза нас, огорчен је Барјактаревић.