Марш живих „О, страшан је глас тих што под водом дремљу!“ на „Штранду“: НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ ЖРТВЕ – поручили су учесници 72 године после страдања…

Марш живих под геслом „О, страшан је глас тих што под водом дремљу!“, величанствено и достојанствено изведен од стране чланова и пријатеља Грађанског покрета за истину „Хортијев геноцид 1941-1944.“ (посебна секција Друштва за очување сећања на Холокауст), стигао је на Штранд у време када је Рација обустављана у граду и преостали грађани терани са Штранда у Соколски дом, одакле су и доведени, одакле је кренуо Марш. Марш живих је предводила Ема Зађва, почасна председница тог Грађанског покрета (www.facebook.com/hortijevgenocid), која је потом на Штранду прочитала поему посебно написану за тај тренутак када ће први пут да крочи на место где је умало убијена као 8-годишња девојчица.

25.01.2014. ФБ Александар Вељић, ФБ страница The Holocaust Memorial Society

Members and friends of the Holocaust Memorial Society marked 72nd Anniversary of Novi Sad Razzia 1942, committed by Horthy’s Hungarian troops. Over 5,000 citizens of Novi Sad were thrown into the frozen Danube on January 23, 1942.

Затим је поему „Дунав“ из срца и душе казивао Александар Габона, члан Координационог одбора поменутог Грађанског покрета пре него што су се окупљени спустили до реке. Гледајући како достојанствено, без гурања, са тихим поносом и мирне савести окупљени покрет поштовалаца Жртава силази на реку наше судбине, Александар Вељић се заплакао над тим призором, а када су сви стали на обалу, изговорио је: „Гледам вас и никада до сада није било овако достојанствено. Мислим да се данас више него икада раније остварују речи те пророчанске поеме Дунав: И смешиће се на народ срећан са твога дна мртве зене“.
Само што је то изговорио, дотле мирна река се усталасала. Таласи се нису ваљали на обалу бесно и силовито, него весело поскакујући, што је оставило посебан утисак пред молитве после којих је Александар Вељић изрекао још један свој историјски говор:

„Ова река, река Дунав, симбол је трагања за нашим изгубљеним идентитетом. Ова река наше судбине носи поруку о нашој прошлости, садашњости и будућности.

Годинама тече потрага за идентитетом Жртава и можда је најбољи симбол те потраге Игњат Павлас, оличење свега што је карактерисало Нови Сад уочи Другог светског рата. Ове године смо помоћу његовог чукунунука тек сазнали праве податке о његовом идентитету: рођен је у Горњем Михољцу, а не у Доњем, а отац му се звао Иван, а не Милан, како пише у фалсификованој историји. И тако непрестано тече, попут Дунава, наша потрага за идентитетом Жртава. Ја често долазим на Дунав зими и стојим овде и гледам у ову реку и поглед ми је, као и ваш данас, упрт стално у ову реку наше судбине коју молимо да нам да одговор на питање о идентитету свих Жртава Рације.

И име ове реке је симбол наше судбине. На старим мапама пише да се звали Истар, по паганској погињи Астароти или Иштар, а потом су је Келти назвали „Данув“, река Данова, по Дану који је праунук Аврама из Библије. У својим миграцијама дуж ове реке, која се протежу све до Данске, потомци Данови мешали су се са народима у долини Дунава и изгубили свој идентитет. У тој потрази за нашим идентитетом непрестано откривамо нове аспекте и историјске увиде, баш као што откривамо стално идентитет Жртава Рације.

Сада, на обали ове реке наше судбине, можда као никада до сада, остварују се пророчанске речи поеме „Дунав“: „И смешиће се на народ срећан са твога дна мртве зене“.  Ми смо народ срећан зато што смо чули глас тих што под водом дремљу и по савести чинимо најбоље што знамо да им одамо скромну и достојанствену почаст, овде на реци наше прошлости, садашњости и будућност, на овој реци судбине, реци Данув, Дановој реци“.

ОБЈАВА О СПРОВОЂЕЊУ НОВОСАДСКЕ РАЦИЈЕ

ИСТИНА О НОВОСАДСКОЈ РАЦИЈИ – АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

Споменар – Мира Мојзес, жртва Новосадске рације

Новосадски „Штранд“, са помена жртвама Новосадске рације 23.01.2010.