ОВО НИЈЕ МОЛИТВА, ОВО ЈЕ КРИК!

Љиљана Браловић

Ово није молитва, ово је крик!
Над овом земљом птице певају тугом!
Јуче је у једном селу умро последњи становник,
а сутра ће можда у другом.

Прођите понекад Србијом,
ви што мислите да сте вeћи од ње!
Дочекаће вас непокошене ливаде, неузоране њиве
и људи претворени у мермерно спомење.

Прођите понекад!
Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке
што у хладу необране шљиве празна се њише,
можда вас заболи трулеж којим
угашено огњиште мирише.

Ви што носите по мери скројено одело,
молим вас, учините нешто
за умируће село и мотику што под стрехом труне,
и вас су грејали пуловери
плетени мајчином руком од најбеље вуне!
И ваша се колевка њихала у хладу шљиве,
храниле вас испуцале руке
црним хлебом са неплодне њиве!

Ово није обична прича!
Ово је крик упућен вама што нас представљате у свету.
Јуче је у једном селу умро последњи становник,
на бесповратни пут су га испратили
мршави волови, пас и уплакани воћњаци у цвету.

Ви, што уплићете туђе судбине у венце
као откинуте мирисне ладолеже,
и ви сте убрани са неке вреже,
из врта шареноликог неког села,
у коме су, можда, одзвонила звона
последњег опела.