Ванредно Стање

ОРГАНИЗОВАНИ ХАОС – НЕПОЗНАТИ ПРОЦЕСНИ МОДЕЛ: Куда води тужилачка истрага


ОРГАНИЗОВАНИ ХАОС – НЕПОЗНАТИ ПРОЦЕСНИ МОДЕЛ: Куда води тужилачка истрага

Како тужилац може бити лидер истраге ако у структури тужилаштва нема истражне тимове и контролу над полицијом?

14.12.2013. ПОЛИТИКА

СУД

Министар правде Никола Селаковић изјавио је недавно на једном тужилачком скупу да су у Србији за 40 дана примене модела тужилачке истраге подигнуте само две оптужнице! Ови резултати су најава тешке и дуготрајне парализе тужилачког система с несагледивим штетним последицама.

Пред тужиоцима се није нашао само нов и непознат процесни модел. Лош законски текст, уз многе организационе и финансијске потешкоће, биће за тужиоце непремостив проблем у овој кафкијанској транзицији.

Дезоријентисани у новим улогама, тужиоци ће бирати најједноставније предмете како би имали какав-такав резултат. За организовани криминал свих врста то би могло да буде златно доба. У тужилачком несналажењу биће лутања, кршења закона и повреда људских права којима ће се, по свему судећи, годинама бавити Уставни суд и Европски суд за људска права.

Исти сценарио могао се видети и у Босни и Херцеговини. О тешким повредама Европске конвенције у предметима ратних злочина Европски суд је тек недавно донео одлуку која је произвела понављање низа правоснажно окончаних кривичних поступака.

У БиХ се модел тужилачке истраге у знатно бољем техничком тексту примењује десет година, али очекиваних резултата нема. Истраге и суђења у озбиљнијим предметима трају годинама. Систем је затрпан нерешеним предметима, и даље нема озбиљних истрага, нема тужилачких политика кривичног прогона, нема стратегија процесуирања.

Према недавно јавно објављеном истраживању, у БиХ се 75 одсто осуђујућих пресуда односи на условне осуде. Дакле, и у тужилачком моделу истраге правосудни систем се бави претежно багателним криминалом који се санкционише само претњом затворском казном.

Пример БиХ показује да радикалне реформе кривичног процесног законодавства нису добар савезник у структурним реформама правосудног сектора. Пре свега, реформе морају да буду координисане. Није могуће правити радикалну реформу у сектору правосуђа без радикалних реформи у сектору полиције.

Како тужилац може бити лидер истраге ако у структури тужилаштва нема истражне тимове и контролу над полицијом? Шта ће се догодити ако тужилац покрене истрагу злоупотреба јавних набавки у влади? Да ли ће полиција, коју контролишу директор и министар унутрашњих послова, бити расположена да сарађује и пружи подршку тужиоцу?

Пре ће бити да ће истрага изостати, или ће тужилачке истраге бити само ако то жели полиција, односно владајућа политичка гарнитура.

У БиХ се тужиоци десет година обучавају вештинама тужилачке истраге. Високо судско и тужилачко веће већ три године, без видљивих резултата, развија пројекат сарадње тужилаца и полиције. Србија нема времена да се бави дуготрајним обукама тужилаца како би нови модел како-тако функционисао.

Због тога је било много мудрије задржати стари модел и усредсредити се на измене које ће истраге и суђења учинити ефикасним. У том делу постоје добра искуства у БиХ са споразумима о признању кривице и неким другим институтима англосаксонског права којима се поступци окончавају без суђења.

Други кључни проблем правосуђа данас јесте багателни криминал који затрпава тужилаштва и судове. За њега треба пронаћи ефикасно решење и отворити простор да се тужилаштва и судови баве најтежим облицима криминала.

Судија Суда БиХ и први председник Високог судског и тужилачког савета БиХ

Бранко Перић