Игор Војиновић: И то је Црна Гора

Крајности су увијек најизраженије у Црној Гори. Ту се трагедија србског бића најбоље осликаква. Почетком ХХ вијека почеле су подијеле у Црној Гори, након потврђивања независности и добијања првог устава. Црногорци као елитни Срби, ко најбољи од најбољих први пут подијелили су се на „клубаше“ и „праваше“! Потом је након Великог рата и уједињења дошла подијела на „бјелаше“ и „зеленаше“, а у Другом свјетском рату на четнике и партизане. У комунистичкој Југославији дијелили су се Црногорци на „стаљинисте“ и „титоисте“, а током нестанка Југославије прво на „Црногорце србског поријекла“ и „титове Црногорце“, па на „Миловце“ и „Момировце“, све до данашње подјеле на Србе и „Монтенегрине“.

26. новембар 2013. за ФБР приредила Биљана Диковић

Кањон Пиве

Колика је страхота тога што Монтенегрине у Србији више уважавају него праве Црногорце је тек посебна прича, али овдје ћу навести један догаћај који трагедију „раскола“ Црне Горе веома добро описује.

Мјесто дешавања је моја Пива, некадашња стара Херцеговина, крај у коме Мило Ђукановић никада није имао власт. Пивљани су имали највећи постотак подршке Бранку Костићу у односу на Момира Булатовића, па Народној слози против режимског ДПС, па Момиру против Мила, те највећи постотак Срба у једној општини у Црној Гори и најивише НЕ против отцјепљења Црне Горе.

Значи, Плужине средином 90-тих година прошлог вијека. Хладана и кишовита јесен, која увијек слути на рани снијег испод Дурмитора. Ратно вријеме, санкције и инфлација.     
Кренуо сам те вечери до стрица Слободана Муја Војиновића да му предам календаре, блокове за писање, хемијске, часописе и друге неке ствари од СРС у којој је он активиста и кандидат за одборника. Срео ме је мој добар пријатељ Вукота Пејовић и замолио да му то понесем.
Улазим у стан на приземљу, гледа се дневник, Мујо и један му зет сједе у дневној соби, а мујова супруга Мишја у кухињи. Предао сам Мују шта му је Вукота послао и он са одушевљењем прегледа материјал из ког вади џепни календар са Шешељовом сликом и ставља на слику његовог покојног оца Милутина која стоји на зиду. Милутин је иначе погинуо у четницима 1943. на Јабланици и на слици је у србској униформи све са шајкачом.
Потом у стан улази Мујов стриц Гојко који живи у истој згради само на другом спрату, стари ИБЕОВАЦ, Стаљиниста, који иначе не збори са Мујом. Улази назива добро вече нама осталима, стаје и чека да му снаја Мишја преда боцу варенике као и свако вече. Гојко стоји онако висок и зеленој вијетнамци, окреће се ка зиду и угледа Шешељеву слику у раму слике његовог покојног брата од стрица, те викну ко опарен: „ШТА ЈЕ ОВО!? КО ЈЕ СТАВИО СЛИКУ ОВОГ ДОМАЋЕГ ИЗДАЈНИКА ПОРЕД МОГА БРАТА!?“
Ми се забезекнусмо. Гојко докопа Шешељеву слику и поцијепа.
Тада скочи Мујо: „Шта то радиш? Теби је брат, али је мени отац!“
Гојко љутито виче: „СРАМ ВАС БИЛО ДА ПОГАНИТЕ СЛИКУ МОГ ПОКОЈНОГ БРАТА!“ Устајем и полако се постављам између Гојка и Муја, те лагано кажем Гојку: „Чекај, јадан не био, ипак је то Мујов отац, који као што знаш погинуо у четницима, а и стан је Мујов“…
Гојко се не да смести и бијесно говори: „Милутин је био млад, завела га реакција…“
Ми се сви насмијасмо. Ја опет смирено, али кроз смијех кажем Гојку: „Ти си Гојко био млађи када си отишао у партизане са 16 година. Чини ми се да су тебе завели“… Полуђе, скочи, узивкну: „СВЕ ВАС ТРЕБА СТЕЉАТИ“, пође ка вратима говорећи: „Идем по пиштољ“…
Ја му велим опет мирно: „Гојко, немаш ти оружја, све су ти узели још `48″…
Он љутито изађе и залупи вратима. Заборавио је варенику.

Игор Војиновић
26.11.2013.
Косовска Митровица