Мирјана Бобић-Мојсиловић: ХАПСолутистичка реформа

Бука око хапшења лопова, криминалаца и мешетара, ма колико била важна за стварање реда и успостављање владавине закона, све више изгледа као згодна тонска матрица која покрива заглушујућу тишину око других, ништа мање важних тема

25.11.2013. Новости.рс-колумна, за ФБР приредила Биљана Диковић

Док се у Србији спроводи ХАПСолутистичка реформа, а народ се забавља претпоставкама и пребирањем по понуђеним опцијама за следећа хапшења, дубоки пад стандарда и озбиљно тежак живот на тренутке је замагљен врелим темама, и изгледа као мање важан. Хапшења лопова, тајкуна и политичара умешаних у малверзације, и решеност Александра Вучића да од Србије направи сређену државу у којој више неће бити могућа пљачка и некажњено ојађивање државних ресурса, полако се претвара у духовито питање са друштвених мрежа: „Гледамо сва ова хапшења и питамо се хоћемо ли пре остати без корупције или без грађана?“

Хапсолутистичку реформу свесрдно су подржали и нижи службеници пореске управе, електродистрибуције, тржишни инспектори, као и бројни читаоци електронских издања новина, који у својим коментарима углавном славе сваке лисице стављене на руке лопова, углавном дајући подршку Првом потпредседнику владе због храбрости да се уопште упусти у тако велики и обиман посао.

Факат, Александар Вучић, јер народ од њега то очекује, има пуне руке посла. Најављивање још неких ватрених хапшења, суђење Мишковићу и обећање грађанима да ће одржати реч и да нико у овој земљи више неће бити изван закона, од Александра Вучића су направили хапсолутисту коме се верује.

У име те решености да се Србија доведе у ред (што подржава већина грађана) читав апарат се устремио на оне који су се усудили да буду изван закона – надрљали су били чак и Кинези из Блока 45 – па је „кинези терапија“ била једно време ускраћена Београђанима, а и грађани који нису платили струју имали су ових дана разлога да дрхте. Додајмо томе да су и у Косовској Митровици имали разлога да дрхте они „којима је Србија добра кад им нешто даје, а не ваља кад треба да гласају“, као и они који су правили пометњу на изборима на Косову, против којих је Први потпредседник владе хтео да пошаље и оружану силу на 24 сата, за шта је тражио и дозволу од НАТО.

Хм. И ту долазимо до тачке у којој нешто није у реду. Мештани села Трновца, на југу Србије, годинама не плаћају струју. И, за право чудо, они уопште не дрхте. Тамо електродистрибуција има коме да пише, али зна да одговоре неће добити. Тамо хапсолутистичка реформа још увек није стигла, нити их се то тиче. Тамо нико не сме да уђе. Тамо је Тамо. Тамо се само спомиње у фуснотама, Тамо Србија не станује. Струја и неплаћени рачуни Тамо, то је само парадигма.

И хапшења су, испоставља се, само парадигма. Ако је на почетку ове реформе изгледало да она чини да Србија постане јака и да изгледа као јака држава која се сама доводи у ред, сада све више та хапшења и та позивања на закон и ред чине да Србија изгледа ослабљено, и да њен суверенитет буде релативан. Јер, Тамо се не улази. Јер, Тамо не владају исти аршини. Јер Тамо Србија више не станује.

Бука око хапшења лопова, криминалаца и мешетара, ма колико (та хапшења) била важна за стварање реда и успостављање владавине закона, међутим, све више изгледа као згодна тонска матрица која покрива заглушујућу тишину око других, ништа мање важних тема.

Санџак, Војводина, Косово, и наравно – југ Србије.

Из неког разлога, управо на ове теме, Србија је приморана да се брани – ћутањем.