Часлав Оцић: Не проклињати судбину, већ засукати рукаве

Економиста Часлав Оцић за „Новости“ о томе зашто се Србија нашла у економском ћорсокаку, у чему је спас и како до њега стићи. Људи ће се сами покренути када виде да постоје реални изгледи да се запосле.

24.11.2013. Ивана Мићевић-Новости.рс, за ФБР приредила Биљана Диковић

ВЛАДА Србије је од петог октобра 2000. до данас усвојила више од стотину стратегија, од којих је чак 36 било економских. Већина је остала само мртво слово на папиру, јер су неквалитетно урађене и не решавају ниједан проблем који притиска привреду и друштво Србије. Најчешће њихов циљ није био примена и решавање горућих развојних проблема, него просто трошење пара из донација. Ван очију научне јавности, радиле су их мање-више исте групе „експерата“.

Овако др Часлав Оцић, економиста и дописни члан САНУ, за „Новости“ објашњава зашто је Србија кренула економском странпутицом и како смо завршили у ћорсокаку, без јасног плана како да из њега изађемо.

*Верујете ли да нас је у „слепу улицу“ одвео аматеризам и да је хиперпродукција стратегија обесмислила реформе?

– Влада је одлучно одбијала израду опште стратегије привредног развоја, иако је на томе инсистирала и Светска банка. Тражили су да дефинишемо приоритете инвестирања, како бисмо им олакшали посао при одлучивању о одобравању кредита. Донели смо Стратегију сузбијања сиромаштва, каква у Европи постоји још само у БиХ. Овакви документи се, иначе, као техничка помоћ сервирају сиромашним афричким земљама, где се не очекује никакав развој у наредних неколико деценија. С обзиром на то да је Џефри Сакс својим реформским саветима многе земље „другог света“ претворио у земље „трећег света“, може се очекивати да талас ових „афричких“ стратегија запљусне и источну Европу. Наша судбина изгледа да је одлучена 2000. на фамозном Братиславском самиту, када је закључено да Србија трајно мора да буде искључена из европског развоја, о чему је нашу јавност обавестио Вили Вимер, члан немачког Бундестага, а не наша два експерта која су том самиту присуствовала.

*Пре три године, када сте тражили оснивање Института економских наука САНУ, упозоравали сте на драматичне економске показатеље. Да ли су „бројке“ данас још горе?

– Криза привреде се продубила и захватила готово све сегменте друштва. Све више долазе до изражаја узрочници кризе домаћег порекла. А већ тада, пре три године, ситуација је била алармантна. Стотине хиљада људи су изгубиле посао, дефицит платног биланса је енормно порастао, а спољни и унутрашњи дуг досегао је критичну тачку. Повећао се јаз између неразвијених и развијених региона, готово је нестала средња класа, вишеструко се умножио паразитски бирократски слој, јер чиновнички и функционерски посао једини омогућавају пристојну зараду, а корупција омогућава брзо и лако богаћење. Општом криминализацијом подривена је економска моћ земље и угрожена њена будућност. С привредом у депресији, уз високу и стално растућу незапосленост, прети опасност од исељавања радно најспособнијег дела становништва.

У ЕКОНОМСКОЈ КРИЗИ НЕМА ИДЕОЛОГА

*У току је расправа о новој стратегији реиндустријализације. Доноси ли она решења?

– Важно је да о њој суд прво да научна јавност. Већ сам био модератор и организатор два скупа на којима се говорило о овој стратегији – при Одбору за економске науке САНУ и у Ректорату Универзитета у Београду. Десетине научника дале су свој суд у овој области који ће бити формулисан у зборнику. Уложио сам напор да у расправи учествују истраживачи из што већег броја наука и струка, без обзира на њихове различите научне, политичке и животне филозофије, руководећи се мотом доскорашњег председника Федералних резерви САД Бена Бернанкеа: „У ратном рову нема атеиста, нити у економској кризи идеолога.“
*Одакле кренути у реформе? Који су горући економски проблеми?

– Незапосленост и безнађе да ће тај и други крупни проблеми почети озбиљно да се решавају.

*Ако смо „дотакли дно“, мора ваљда да крене набоље. Како да испливамо из кризе?

– Термин „криза“ економска наука позајмила је из медицине, у којој криза означава преломну тачку после које болесник почиње да се полако опоравља и, коначно, оздрави или креће ка фаталном исходу – умире. Зато морамо да упалимо медијско светло. Конституисање јавности омогућило би озбиљну, аналитичку расправу о свим питањима узрока настанка и путевима изласка из кризе. Те расправе би маргинализовале „одговоре“ на кризу, које дају српски политичари, односно водећи економски „експерти“. Њихови „одговори“ су идеолошки интонирани, умногоме противречни, променљиви, пре свега смушени и површни, нестратешки и испод потреба и захтева времена. Погрешне, углавном произвољне одлуке показале су и огромну количину незнања не само основне економске логике, него и непознавање текућих и дугорочних глобалних и европских економских, технолошких и политичких процеса.

*Где су досадашње владе грешиле у решавању овог проблема?

– Успешан излазак из зачараног круга сиромаштва претпоставља огроман напор да се стопа инвестиција подигне с једноцифреног на двоцифрени процент. Петнаест до 20 посто страних директних инвестиција које ће поспешити технички прогрес и олакшати извоз свакако су добродошле.

*Можемо ли то да урадимо сами или су нам потребни „добротвори“ и „тутори“?

– Концепт наших „реформатора“ у основи је имао примитивну идеју да смо ми неспособни да се развијамо и да нашу привреду могу да развију само страни стратешки инвеститори. Они ће дакле, радити јутарњу гимнастику, а нама ће јачати мишићи. И то из чисте љубави према нама…

*Шта бисте будућим реформаторима препоручили, пошто очигледно нисте задовољни досадашњима?

– Мора да се приђе изради опште стратегије. Треба да добијемо одговоре шта да се ради на средњи и дуги рок. Притом, не мање важни су одговори на питања како остварити пожељну стратегију и ко су субјекти развоја, то јест који социјални актери могу да изнесу позитивне промене. У тим оквирима прићи ће се и изради „оптималне стратегије економског развоја“.

*Да ли су радикални потези неминовни и хоће ли се и овог пута све сломити на леђима обичног човека?

– Стратешки приступ искључује сваки радикализам. Гашење ватре или ад хок одлуке донете у изнудици угрожавају реализацију сваке стратегије. И народна пословица каже: што је брзо, то је кусо. Или, учено речено, на средњи и дуги рок – неодрживо.

*Грешимо ли што сви чекамо нека чаробна решења? Морамо ли и сами да се тргнемо?

– Пропутовао сам знатним делом Земљиног шара и стекао утисак да нисмо ни бољи ни гори од других. Можда смо наивнији, јер верујемо у економска и друга чуда. Тако смо лак плен разним белосветским шарлатанима и чудотворцима.

*Људи су демотивисани и сити транзиције. Постоји ли нека енергија која их може покренути?

– Сигурно се неће покренути претњом да предстоје болни резови, уз обећања да ће после тих вишегодишњих патњи нагло, сами од себе, да процветају привреда и друштво. Људи ће се сами покренути када виде да постоје реални изгледи да се запосле, раде, пристојно зараде и остварују се као личности.

*Може ли Србија да издржи све више издржаваних који су бројчано нађачали запослене?

– Никако. Број продуктивно запослених много је мањи него оних који су формално запослени. Ту пре свега треба одбити све већи број бирократа који раде на измишљеним, непотребним пословима за више него пристојну плату.

*Да ли смо, иако сиромашни, и ми постали друштво у коме је профит једино мерило ствари?

– Влада је постала корпорација, и болница је корпорација, то је и школа, и научноистраживачки институт, чак и црква, војска је професионална, плаћеничка… Циљна функција корпорације је максималан профит. Дакле, школа не образује и васпитава, научници не трагају за истином, војници не бране земљу, свештеници не брину о душама верника, сви су у бизнис сектору, у трци за максималном добити. Ако у свету доминирају тенденције замене културе забавом, ако образовање замењује обука, а науку технике убеђивања, а политичка сцена поприма све више обележја циркуса и сточне пијаце, шта ми у Србији, који смо у светској производњи, извозу и патентима статистичка грешка, можемо да урадимо? У глобалним и европским размерама – ништа!

*А у локалним размерама?

– Наши песимисти кукају, цмиздре и оплакују своју судбину, а оптимисти озарена лица верују у чуда и помоћ мађионичара са стране, оних који нам неминовно доносе прогрес и сваке милине светле будућности. И песимисти и оптимисти користе могућности погрешног избора. А шта раде реалисти? Они сучу рукаве! Не проклињу своју судбину, већ се држе старе српске пословице: Кад ђаво куца на врата, ти – ради! А ако ништа не радимо, сигурно нам неће бити боље. Да радимо на опште добро и на – себи. Не заборавимо речи мудрог патријарха Павла: Биће нам боље кад будемо били бољи.

МЛАДИ НЕМАЈУ ИЛУЗИЈЕ О ПЕЧЕНИМ ШЕВАМА

*ХОЋЕ ли се Србија и 2020. године борити са истим проблемима?

– Нисам видовит, али посматрам пажљиво сва догађања и покушавам да откријем клице будућих позитивних и пожељних промена. Обилазећи села и вароши Србије, све више срећем младе људе који су се ослободили илузија да с београдског и бриселског неба падају печене шеве. Они су схватили да еврократи у Бриселу и бирократи у Београду брину само своју бригу, а не и народну. Тај млади свет не чека да им други решавају проблеме. Сами су засукали рукаве и на принципима солидаризма решавају своје проблеме. Они су творци и „имплементатори“ стратегије наде, као стратегије опстанка и развоја. А вероватно и гарант да ће Србије уопште и бити 2020. године.