ЗАШТО МИ СПАЛИ КЊИГЕ МИМОЗА АХМЕТИ ?

– Поводом 5-тогодишњице –

Проф. др Каплан Буровић

Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

 1.

Родитеље Мимозе Ахмети сам упознао пре њеног рођења. Са њеним оцем Смаил Ахмети борили смо се раме уз раме против титоистичког ревизионизма, тамо – у Југославији, и – после нашег емигрирања – и овде, у Албанији. Борили смо се најискреније, гледајући у југословенској стварности титоистички социјал-фашизам.

У Албанији, као и многи други југословенски емигранти, претежно они албанске националности, Смаил Ахмети се конформирао енверовском социјал-фашизму. Али не и његов млађи брат, песник и сликар Садри Ахмети, кога је банда Енвера Хоџе поставила у полициску обраду, са циљем да са њим и многим другима као он конструише-инсценира једну групу “антипартијску”, те да тако оправда наше хапшење. Мене, сигурно, планирали су ме као “начелника” групе, да би ми дали куршум у чело и тако затворе моје досије, као што су затворили толика досијеа и грађана Албаније, и чланова њихове партије, и ЦК, и чланова Политбироа, а да не говоримо о досјеима југословенских и грчких емиграната, који смо у Албанији тражили спаса и нашли гроб свој. Бежећи од кише, пали смо под грâд. Енвер Хоџа нас је издао, газећи не само међународне законе о емиграцији, већ и законе саме Албаније, које је лично он писао и изгласао, али не да их поштује и примени: као и све друге законе, они су писани и изгласани да би пепелили очи Албанцима и Неалбанцима, Албаније и свету на све стране.

Садри Ахмети, као скоро сви ухапшени “моје групе”, држао се добро под истрагом и пред судом. Он и други, не само што нису признали ништа од оптужби, које су нам учињене, већ су ме и бранили, посебно Садрија. Следствено, ми смо разбили план банде Енвера Хоџе да нам се суди у групи. Суђено нам је и кажњени смо одвојено, тобоже за непријатељску агитацију и пропаганду, иако, пошто смо били страни држављани, и да смо то учинили, нису имали право да нас казне за непријатељску пропаганду.

Кад сам изашао из затвора, као многи други, примаче ми се и Мимоза, која се – у међувремену – афирмирала као енверовска песникиња. Могуће је била и члан партије Енвера Хоџе. Али и без чланства у партији, постоји могућност да ово зближење није учинила личном иницијативом и за личне циљеве, већ са инструкцијама од СИГУРИМИ-а (пандан југословенске УДБ-е), како су то учинили многи други.

Један од оних, који су ми дошљи и у стан да ми “честитају” излазак из затвора са инструкцијама СИГУРИМИ-а, био је и енверовски песник Агим Ђакова, који је на мом суђењу изашао и као лажни сведок тужбе СИГУРИМИ-а против мене. Чим сам изашао из затвора денонцирао сам га преко медија, преко штампе и радио-телевизије, пошто су се он и Адем Истрефи (и овај лажни сведок на мом суђењу) правили као поштени људи и јунаци, па и као персекутирани од СИГУРИМИ-а. Преко свега, оптуживали су Исмаила Кадаре-а, као да је тобоже овај изашао сведок против мене, а не они.

Пошто му пропаде покушај да се “помири” самном, Агим Ђакова уведе своје колеге, сви у служби СИГУРИМИ-а, да би нас “помирили”. Овима сам рекао: “Нека ми Агим спрва изјави извињење, јавно, преко штампе, за све оно што је слагао против мене пред судом као сведок оптужнице, затим, ако се буде инкуадрирао у фронту борбе за слободу и демократију, и могу му опростити, па и да се помиримо”. Преко ревије ZËRI I RINISË (Приштина, 30.март 1991) одговорио ми је: PAQA NUK ARRIHET DUKE KËRKUAR НДЈЕСË (МИР СЕ НЕ ПОСТИЖЕ ТРАЖЕЋИ ИЗВИЊЕЊЕ). Ово је наслов његовог интервјуа-пасквиле, где – међу осталим лажима против мене – каже и ово: “Каплан Ресули хтеде да ми поједе главу !” Ово, да сам ја хтео “да му поједем главу”, понавља неколико пута и на друга места тог интервјуа (видите стр. 19, кол. ИВ), пошто је овиме хтео да оправда себе – што он “поједе” главу мени.

Одговорио сам Агиму Ðакова мојим делом МИР СЕ НЕ ПОСТИЖЕ ЛАЖИМА И ИНТРИГАМА, објављено на албанском језику као посебна књига у Женеви 1994. На стр. 79 пишем:

“Кад је прочитала песникиња Мимоза Ахмети како сам ја хтео да поједем главу А.Ђакови, навелико се насмеја и рече: “Да бисте појели главу Агиму Ђакови, чика Каплане, он треба да је има! Овај његов интервју против вас доказује да он нити је имао и нити има главу !””

Полазећи од овога и њеног понашања, њеног порекла, преко свега јер је била и нећака Садри Ахмета, беше удата и за Енон Муфтиу, син мог саборца за ствар слободе и демократије, друга Мехмед Муфтиу, јако добро познат као дисидентни књижевник Албаније, помислих да је она диспонирана да се инкуадрира у нашем фронту против енверизма, за стварну слободу и демократију. Зато јој предложих да буде члан редакције ревије YLBERI, коју сам се спремао да је објавим ту, у Тирани. Пошто Енверовци, конвертирани преко ноћи у “Antienverovce” не дозволише ми да ревију објавим у Тирани, објавих је у Женеви – Швајцарској и унех име Мимозе Ахмети у листи чланова редакције, за што ми је она била дала своју сагласност. Видите ревију YЛБЕРИ Год. И, Бр. 1, Женева, јесен 1993, састав редакције, где фигурише и име Мимозе Ахмети поред имена других чланова редакције. Имате њено име и у бројевима 2-3. У бр. 4, у редаксионалном чланку О променама у редакцији између осталог се каже:

“Још од почетка године 1991., академик, проф. др Каплан Ресули претставио је Председништву (енверистичке) владе у Тирани молбу за дозволу да објави једну периодичну ревију књижевно-уметничку и културалну. Иако је то Преседништво дало дозволу да се отворе и тећеа, џамије и цркве, па и дозволу да се објаве новине и ревије најреакционарније опозиције, Академику не дадоше дозволу, иако су знали сасвим добро да ће орган штампе, који он намерава да објави, бити сасвим конструктиван и да ће милитирати за истину. Енверовци учинише све да Академик ни у Швајцарској не објави ништа, ни један летећи листић, камоли и коју књигу, и који орган штампе. А кад је овај разбио њихову блокаду, Енверовци похрлише да постану чланови редакције ревије YLBERI, неки да би је саботирали изнутра, а неки да би се преко ње афирмирали некако, посебно да би прали и испирали себе од њихове енверистичке прошлости. Што је истина, у редакцији нам се ушуњаше и Титоисти, па и фундаменталисти разних вера. Ово је разлог што одмах после првог броја бесмо принуђени да мењамо главног уредника. Сада смо учинили и друге промене. Неке смо удалили из редакције једноставно због њихове инактивности.

Наглашавамо да позната песникиња Мимоза Ахмети, после бројева 2-3, изјавила је сама да иступа из редакције. Разлог су чули и они из Радиа ГЛАС АМЕРИКЕ, који су, тог момента, кад нас је госпођа Ахмети узела на телефон, били у посети нашој Редакцији. Остављамо поштованој песникињи да јавно сама каже разлог њеног иступа.”

Данданас она није рекла јавно зашто је иступила из наше Редакције, ону истину коју рече нама преко телефона. Зато је овом приликом кажемо ми.

У бр. 2 ревије YЛБЕРИ објавили смо један фрагменат из поеме ЕНВЕР ХОЏА позатог песника проф. др Арши Пипа, који демаскира Е.Хоџу, између осталог, и као негативног педера, познат као такав не само у Албанији, већ и ван њених граница.

“Антиенверисткиња” Мимоза Ахмети рече нам преко телефона:

-Професоре Ресули, избришите ме са листе чланова редакције, јер ја не могу да будем члан редакције једне ревије, која у дописе кореспондената толерише прљаве речи, као оне Арши Пипе у његовој поеми за Енвера Хоџу.

-Госпођо Ахмети,- рекох јој,- Енвер Хоџа, лично и преко његове банде окорелих криминалаца, употребљавао је против нас много прљавије речи. Видите његова “дела”! Али просте му биле прљаве речи, да их није пратио и са најпрљавијим и најкриминалнијим делима, ствар ова коју ми нисмо учинили никада и нити ћемо учинити. Ако не знате, питајте Даута Гумени, кога имате у Тирани: у затвор Буреља Енвер Хоџа је формирао ћелију педера, где је убацивао политичке осуђенике и инструирао је своје педере да их силују, јер – пошто је сâм био педер – хтео је да сва албанска нација буде таква, да не би Албанија имала човека који ће њега показати прстом као педера. Рекао бих халал му било и то, али не било му халал што је испунио Албанију са проституткама у служби СИГУРИМИ-а, чинећи такве не само жене и кћери осуђеника, већ и жене и кћерке својих најужих колега из руководства Партије и државе! Не било му халал што је Албанију испунио затворима и политичким затвореницима, што је Албанију испунио гробовима сасвим невино убијених људи, па и без судског решења! Не било му халал што је Албанију, у име социјализма, претворио у један гигантски концентрациони логор, опкољен клоном, бодликавом жицом, кроз коју је пустио и струју, у једно време што струју нису имали ни градови Албаније !

Сигурно да овој “Антиенверисткињи” скинух име са листе чланова редакције. Касније сам сазнао да је, поред осталих “Антиенвериста”, кандидована и за посланика у Албанском парламенту. Правећи се као “демократа”, она је прошетала свет покрај Исмаила Кадаре, направила каријеру и богатство. Штавише, она се претставила свету не само као Антиенверисткиња, већ и као пријатељица југословенских “интернационалиста”, Срба и Црногораца, и као пријатељица Јеврема Брковића и других као он.

И поред овога ја је нисам персекутирао никако. И не само што је нисам персекутирао, већ сам писао најпозитивније за њено књижевно стварање: видите мој чланак ABSURDI KOORDINATIV, ревија YLBERI Год. ВИ, Бр. 7, Женева 1998, стр. 30. У истом овом број, стр. 23, објавио сам јој и цикал од 4 песама. У једној од њих она каже: “Доћи ће дан/ кад на свету неће бити/ нација, народа и држава профете”.

Огавне ли хипокризије !

2.

Био сам у Албанији више пута. Увек сам се срео са њеним стрицем Садри Ахмети. Питао сам га за све, па и за децу његове браће, али за Мимозу нисам га питао ни да ли је жива. Као за њу, тако и за остале Енверовце.

Срео сам се и са књижевником Мехмед Муфтиу, који ми рече да његов син, Енон, има приватну штампарију. Шта више, показа ми и поклони ми са аутографом једну своју књигу, коју му је штампао син у тој штампарији. Овако одлучих да и ја поверим њему моје књиге за штампање, не знајући ништа да у тој штампарији јадни Енон не само што није власник, већ је и роб и робот Мимозе Ахмети.

Дуж година 2000-2001 ставио сам у руке Енона ништа мање веч 10-15 књига за штампање, плаћајући га онолико колико ми је тражио. Ту, у просторијама “његове” штампарије, дуж штампања ових књига, срео сам опет Мимозу, али ми ни на крај памети није било да је она власница штампарије, а не Енон.

У овој штампарији, између осталих, штампао сам на албанском језику, године 2000, књигу МИКРОЛОГИЈЕ, где укратко претстављам моје албанолошке тезе, и српски књигу СТВАРНОСТ И АЛБАНСКЕ ИЛУЗИЈЕ, где исто тако укратко претстављам те тезе. Године 2001, на француском и српском језику, штампао сам ту од свих моју јако добро познату књигу (и од Енглеза и Американаца!) ПРАВО ЛИЦЕ ИСМАИЛА КАДАРЕ, коју ми је имитирао албански књижевник Петраћ Колевица у његовој књизи АУТОБИОГРАФИЈА КАДАРЕА У СТИХОВЕ, штампана у истој овој штампарији 2002.

Године 2001, чим су сазнали Енверовци где то ја штампам моје  књиге, регрутирали су једног радника штампарије да ми их саботира. Он поче да испрепљеће странице књига. Штавише, из једне књиге избацио је читаву свеску. На корици романа ФАНОЛА, штампан на албанском језику, на дан кад сам отишао тамо да подигнем књигу, са највећим чуђењем видим да су поред мог имена додали речи: ЈУГОСЛЛАВИ (SERBI). Ко познаје албанску стварност и посебно став ових Албанаца према мени, сигурно зна да то код њих значи: НЕМОЈ НИ ПОГЛЕДАТИ !

Мимоза се направи као да се тобоже револтирала за то, па и премного, и одмах узе на телефон аутора корице, некакав TOSI (сигурно Фатос), и упита га што је то учинио на корици романа FANOLA. Он му одговори са једним смехом од Мефистофела. Беше присутан и Мехмет Муфтиу, који им одмах рече да корица треба да се направи изнова, али упадох ја и рекох Енону:

-Узмите боју и избришите, прекријте, оно што су тамо додали, јер нећу да се трошите чинећи књизи нову корицу.

После овог догађаја ја сам прекинуо сарадњу са штампаријом “Марин Барлети”. У почетку сам настојао да нађем једну другу штампарији ту, у Тирани, али где год сам куцнуо на врата интервенирали би Енверовци и саботирали су ми штампање, што се најбоље види у мом делу са насловом ADEM DEMAČI, прво издање. Зато сам куцнуо на врата штампарија ван граница Албаније, у Швајцарској, Италији, Аустрији, Словенији, Црној Гори, Србији, Македонији. И књигама, које сам штампао тамо, стављао сам белешку да су објављене у штампарији ŠERŠE, које на француском језику значи “пронађите”. У неком смислу имитирао сам албанског књижевника српског порекла Милоша Ђорђа Николића, који је своје радове објављивао у Албанији на албанском језику са псеудонимом MIÐENI – “пронађите ми их”, јер је крио и идеје и име своје.

Али ме и тамо Енверовци пронађоше. Зна се, чим су ми пронашли штампарију, почели су и са уобичајеним саботирањем. Ипак, док су ме пронашли, ја сам тамо успео да објавим неколико књига. Овако ми се деси 2008. године и у штампарији Битоља (Македонија), где исто тако доспеше да ми саботирају две књиге. Зато сам био принуђен да идуће године тражим нову штампарију.

3.

Мислећи да се агент Енвероваца удаљио из штампарије “M.Barleti”, где су у међувемену променили скоро све раднике, у почетку маја ове године (2009) склопих уговор са Еноном за 10 нових књига и одмах му предадох за штампање четири (4), плаћајући га са еуро у руке, онолико колико ми потражи, без икаквог пазарења. Располажем оригиналом уговора, где се бележе наслови књига, димензије, број страница, тираж и цена, са фирмом Енона и печатом предузећа.

Био сам сигуран да, као и у осталим штампаријама, док сазнају Енверовци где то штампам књиге, да сам се поново вратио у Тирану и код “M.Barletia”, ја ћу стићи да штампам ту свих 10 уговорених књига.

Књиге које сам поверио Енону су:

1. NGADHËNJIMI MBI VDEKJEN (ТРИЈУМФ НАД СМРЋУ),- зборник студија и чланака на албанском језику. На листи мојих објављених књига ова носи број 100. Значи, у једном смислу, имамо посла и са једним необичним јубилеом, јер – ни фаворизирани књижевници од власти – нису стигли да објаве 100 књига.

2. STUDIME ЛЕКСИКОРЕ (ЛЕКСИЧКЕ СТУДИЈЕ),- албански лексик који не постоји у издању Албанске академије наука FJALORI I GJUHËS SË SOTME SHQIPE. У овим мојим студијама има и пуно допунских објашњења за многе речи које садржи поменути речник.

3. НА ИСТОКУ НИШТА НОВО!– зборник студија и чланака на нашем, српском језику, у вези многих актуелних проблема Србије, Црне Горе и Македоније.

4. ИСТОРИЈА УЛЦИЊА,- детаљна историја на српском језику града Улциња и околине, становника, мањинаца и дијаспора, базирана на документа, чињенице и научне аргуменате, којима се докрајчује са фалсификатима, који су до сада учињени историји овог града и њеним становницима.

Скоро два месеца редом радио сам свакодневно, и суботом, на компјутеру предузећа да бих спремио ове књиге за штампање. Ја сам их донео откуцане на мом компјутеру у Женеви, али је овде требало да им се изврши прелом, који је чинио компјутериста предузећа, док сам ја исправљао његове техничке грешке.

Од кад је уведена прва књига у процес штампања, често сам ишао од просторије компјутера, једно 50-60 метара удаљено од просторије машинерија, у једној другој згради. Сурвејирао сам штампање, да ми се не би десило као 2002.године са књигом ФАНОЛА.

И увече, тамо где сам становао, до поноћи и преко поноћи, наставио сам да радим, правио сам коректуру грешака компјутеристе у прелому књига. Наставио сам и да припремам нову књигу за штампање, јер сам из Женеве, Швајцарске, понео мој компјутер са собом.

Негде крајем маја изађе из штампе сав тираж прве књиге – ТРИЈУМФ НАД СМРЋУ. Узех само неколико примерака да их поклоним мојим пријатељима у Тирани. Један примерак сам поклонио Мехмеду Муфтиу. Књигу нисам повукао из штампарије, јер сам мислио да је повучем једним трошком, заједно са осталим књигама, кад буду оштампане.

После неколико дана, почетком јуна, изађе из штампе и друга књига – НА ИСТОКУ НИШТА НОВО!. Опет повукох само неколико примерака, исто тако да их поклоним мојим пријатељима у Тирани, који су говорили српским језиком. Покоји од њих је и припадник наше српско-црногорске, или македонске националне мањине тамо.

4.

Оних дана, кад је изашла из штампе моја друга књига, разговарајући са Еноном и видећи његове руке прекрите ожуљцима и мазивом машинерија штампарије, рекох му:

-Па какав сте ми ви власник штампарије, о Еноне, кад су вам руке мазивом црније од руку било којег другог радника ваше штампарије?!

-Али, професоре, ја нисам власник ове штампарије !- рече ми он.

Тада сам сазнао да је власник штампарије Мимоза Ахмети, његова супруга.

Управо тај дан, само после два-три сата, појави се у штампарији Мимоза, коју од неколико година нисам је видео. Поздравих се са њом као обично. Беше ту и Енон, који – као обично – мучио се са једном машином.

-Ето буржуј !- рече ми Мимоза, показујући ми Енона, али некако са презрењем.

-Извините ме, Мимоза, али малопре сам говорио са Еноном управо за ово. Он не само што није буржуј, већ је и радник Бр. 1 ове штампарије. Погледајте му само руке !…Буржујка сте ви: има месец дана што сам овде и не видех вас ни да контролишете раднике, камоли и да такнете било што вашим рукама! Ни перо да потписујете уговоре за штампање књига.

Мимоза је имала у руке два моја претходна издања. Оно на албанском језику беше почела и да чита, онако – на ноге, сигурно који чланак или студију, коју су јој препоручили они, који су је и потстакли да оде до штампарије и види што се тамо ради. Нема сумње да, са руку којег мојег “пријатеља”, књига је достигла и у руке Енвероваца, који су се одмах ставили у покрет да открију штампарију и да интервенишу својим свињаријама.

-Што је ова издавачка кућа “Балкан”?- упита ме она.

-Иста она издавачка кућа, која ми је пре 7-8 година штампала управо овде, код вас, једно 10, или 15 књига !

-Хм!- учини она и настави:

-А ова штампарија “Шерше” ?!

Објасних јој како стоји ствар и са штампаријом и додах:

-У Албанији је прокламиран закон о слободи речи и штампе, али не и за мене. Мени се не дозвољава ни да одговарам на пасквиле које штампају новине Тиране против мене, камоли да у тим новинама и објавим било и најкраћи чланак у вези било којег проблема, па и граматичког. Преко свега Енверовци интервенирају и преко граница Албаније, по разним органима штампе и по штампаријама, плаћају њиховим дрога-доларом баснословне суме, да се мени затворе странице органа штампе и врата штампарија. Овако ми се деси прошле године и у Битољ, зато се повратих овде, код вас, са надом да ћу, док буду сазнали Енверовци да опет штампам моје књиге код вас, стићи да објавим једно 10 нових књига.

-Али, професоре, ми имамо овде агента Енвероваца, компјутеристу…

Она ми даде и знак у правцу компјутеристе, који беше заузет својим послом, тобоже је човек Енвероваца. Скупих крила и рекох јој:

-Ова два издања, колико ја видим, изашла су у реду. До данас нисам приметио коју саботацију. Ја сам јако задовољан од њега…

Наш разговор се настави на ноге, на сасвим другом крају простране просторије компјутера, где беше једна нова гломазна машина, којом се бакљао Енон, настојећи да је стави у погон. Ја испричах Мимози најискреније како ме персекутирају, како су интервенирали и код швајцарских власти да ми скину статус политичког емигранта и да ме протерају из Швајцарске¹⁾, пошто су знали да ја објављујем приватно моје књиге кидајући свакодневно залогаје хлеба од мојих уста и уста моје деце, а од оне сиротиње коју ми месечно дају швајцарске власти да им не умрем од глади пред врата од куће. Разговарао сам са њом прилично дуго. Она се показа врло пажлива, саосећајна и друштвена. Обећа ми да ће ми наћи и једну новинарку, која ће писати не само за ту књигу, коју је она прелиставала, већ и о мом јубилеу – о 100-тој књизи коју сам успео да приватно издам. За ово дадох јој не само број мог џепног телефона, већ и адресу имејла.

5.

Чим је изашла из штампе моја друга књига, уђе у процес штампања трећа књига – ИСТОРИЈА УЛЦИЊА. Значи – пре доласка Мимозе у штампарији, пре нашег разговора. Али, после њеног доласка, штампање ове књиге је каснило, одуговлачило се. Сваки дан сам ишао у штампарију да видим шта раде радници. Они су били заузети другим пословима и за моју књигу нису знали шта да ми кажу. Сутрадан ми показаше корице књиге, затим калкове, плехове. Обратих се и Енону како стоји ствар и не сакрих од њега да сам приметио да се штампање ове књиге нешто одуговлачи

После два-три дана видех књигу на папиру, не читав поручени тираж. Требало ми је да чекам данима да се повеже, да јој приљепе корице. Свега 15 примерака! Кад сам питао Енона где су остали примерци, рече ми да ће се и они убрзо оштампати. Узех те примерке и брзо потрчах Тираном да их раздам пријатељима, симпатизерима.

У међувремену је уведена у процес штампања и четврта књига – ЛЕКСИЧКЕ СТУДИЈЕ. Лично Енон ми показа корицу на плеху, па и неколико калка, сигурно да би ме убедио да се и ова књига штампа.

А можда да за ово убеди и ко зна кога друго !

Исти дан, Мимоза, која беше нестала после нашег разговора, појави се опет у штампарији и рече ми:

-Чика Каплане, сигурно сте се уморили. Није потребно да више дођете у штампарију до 30. јуна. Дана 30. јуна биће готова и четврта књига и ви можете доћи да их све подигнете.

Свиде ми се што Мимоза имађаше у предвид мој умор и старост од 75 година, од којих сам 33 провео по затворима Југославије и Албаније, под најмонструознијим условима, са Дамокловим мачем над главом, из дана у дан очекујући смрт, да бих Албанији и човечанству донео слободу и демократију, да би ова Мимоза живела на слободи, хранила, одгајала и васпитала своју децу како јој је воља, а не као ја, моја жена и моја деца…

Свиде ми се што је имала предочи и чињеницу да су ме у тим затворима одрали на живо 10 пута узастопно, сломили су ми лево крило и леву ногу, зубе све редом до једног и што су више пута покушали да ме и физички ликвидирају.

Дуж разговора, који сам одвио са њом онај дан што дође са две моје књиге у руке, рекох јој да су ми Албанци Енвера Хоџе проузроковали 1996. инфарцтус миоцардис и да од те године непрекидно чине све да ми проузрокују и други инфарцтус, сигурни да ће ме тај узети са собом.

Имајући предвид да су ми три прве књиге штампане без техничких грешака, значи – коректно (Говорим и за трећу књигу, којој сам видео само 15 примерака !), мислио сам да ће и четврта књига изаћи из штампе исто тако у реду. Зато захвалих Мимози и удалих се из штампарије.

Али ми не дадоше да се одморим. Сутрадан стиже ми позив за Македонију, где је била планирана промоција моје књиге објављене на македонски језик АЛБАНСКИТЕ ИСТОРИСКИ ФАЛСИФИКАТИ, коју ми је превео и објавио о свом трошку македонски песник Витомир Долински, и поред свих претњи и препрека од стране албанске мафије, усмено и преко телефона, па и преко штампе. Књига је објављена у 1.500 примерака и продавала се, како то кажу код нас, у Улцињу, као алва. Већ је постигла одјек и преко штампе, не само на македонском језику, већ и на страним језицима, иако се албанска мафија постарала и учинила све да ми и овој књизи саботира и писање, и штампање, и дистрибуцију, па и одјек преко медија.

Из Македоније сам се вратио управо дана 30. јуни. Жељео сам да свратим до штампарије да узмем најмање један примерак књиге ЛЕКСИЧКЕ СТУДИЈЕ, али сам био толико уморан од путовање те ноћи аутобусом од Струге до Тиране, да сам се једва уздржао да стигнем до стана, да се окупам и легнем, наспавам се. И заспах не стављајући ништа у уста. Кад сам се пробудио, видех да се смркло.

Сутрадан, негде око 10.00 сати пре подна, са возилом да узмем књиге, претставих се у штампарији. Али тамо, уместо књига, дочекало ме једно најмонструозно изненађење.

6.

Чим сам ушао у канцеларију штампарије и руковао се са Мимозом, рече ми као гром с ведра неба:

-Књиге ћемо вам изгорети, јер савест ми не дозвољава да штампам књиге једног аутора који пише против Исмаила Кадаре и, преко свега, негира и аутохтонију Албанаца, негира и порекло Албанаца од Илира, па и порекло од Пелазга…Знате ли ви, о Каплане Ресули, да мени на оба уха одјекују даноноћно дивне мелодије Пелазга?! Знате ли ви да ја осећам себе Пелазгињом и поносна сам са овим…

Ова песникиња, која нам се до јучер бусала у прса за марксизам-лењинизам, па и да ће се једног дана нације угасити (сетите се њене песме !), сада нам диже из гроба једну нацију од времена изумрлу. Она се прави као да не зна да нам је Лењин препоручио:

“Свето је право сваког појединца да третира проблем онако како га схваћа. Само је ствар у томе да се чини разлика између сериозног начина и поштеног од непоштеног начина”.

Научен од времена са овом врстом провокација ове сорте Албанаца, настојах да сачувам хладнокрвност. Нисам се упустио у никакву дебату са њом ни о чему, не рекох јој ни да су и албански академици прихватили тезу да Албанци немају ништа заједничког са Пелазгима, пошто ми одмах би сасвим јасно све. Само јој ово рекох:

-Ви Мимоза нисте само аутор књига, већ и мајка двоје деце. Књиге, за нас – ауторе, су наша најдража деца. Деца, коју нам рађа жена, ни дуж нашег живота не познаје нам их нико, док децу, коју нам рађају мозак и срце наше, не само дуж нашег живота, већ и после наше смрти, познају их сви. Ово су она деца преко којих се стављамо у служби народа и човечанства сигурније неголи са децом рођену од жене. Ово су она деца која нас чине бесмртним…Као њихов родитељ, молим вас да дигнете руке од спаливања моје деце! Немојте то учинити не ради мене, већ ради себе! Послушајте глас овог Каплана, који је учинио и чини за ваш албански народ оно што није бастало ниједном од вас да учини ни јучер ни дан-данас. Будите јака и пљуните у лице све оне који су вам тражили спаливање мојих књига !…

Изговарајући ове речи, очни вид ми се помути, а очи напунише сузама.

Па како да ми се не напуне очи сузама, кад она очита смртну пресуду мојој тек рођеној деци, свима, четири на броју?! И само једно дете да вам осуде на смрт, сигурно ће вам се напунити и препунити очи сузама, ко год били ви, камоли четворо !

Четворо деце !

Четири моја тек рођена детета Мимоза Ахмети им очита смртну пресуду! Ту – очи у очи! Имали родитељско срце које може ово претрпети?! Имали срце које неће пукнути од бола ?!

Пошто она, и поред моје молбе, не диже руке од спаљивања (Напротив – настоја да ме и убеди да ово није јој нико потражио !), рекох јој:

-Спаливањем ових књига, ви не само што стављате једну срамну црну љагу себи, једну такву срамну љагу да нема детержента који ће вам је опрати док буде света, већ то чините и вашем народу, за који ми се клињете, који аспирирате да га уведете и у Европу. Ви стављате сред чела једну такву црну љагу свом народу, за што ће вас сав цивилизовани свет стигматизирати. Паљењем мојих књига, не само што нећете ући у Европу, о Мимоза, већ вас више не прима ни Азија! Сем албанске мафије, нико вам неће честитати и неће рећи БРАВО. Не само свет на све стране, већ и сами поштени и принципијелни Албанци ће вас осудити и стигматизирати као криминалку, продату код мафије за прегршт дрога-долара, за што газите не само част и достојанство ваше, већ и част и достојанство нације ваше. Чини ми се невероватно да сте несвесна за злочин који чините. Чини ми се невероватно да сте се ви срозали тако ниско за прегршт дрога-долара…

И заиста, нисам веровао у оно што сам од њених уста чуо, за оно што сам и својим очима видео. Помислих да нисам у сну, да можда не сањам који од оних лоших снова, који ме прогањају сваке ноћи, од кад ме ухапсио Енвер Хоџа са његовом црном бандом, од кад су ми ови Албанци разорили породицу, масакрирали децу, у знак захвалности што сам се борио за њихову слободу и демократију, као што се то није борио и не бори се дан-данас ниједан од њих.

Ниједан од њих !

7.

Поставља се питање: С каквим правом Мимоза Ахмети гази закон о праву штампе и, против ње се не предузима никаква законска мера од надлежних органа, који треба да бране тај закон ?!

Штампарије, не само приватне, већ и државне, јесу да штампају књиге и све друго што им се нуди, а не да персекутирају ауторе, да им спаљују књиге !

Ниједан власник штампарије нема право да тражи рачуна аутору књиге зашто пише овако, а не онако, зашто подржава ове тезе, а не оне, зашто је против ове и оне личности, а не за ову и ону !!!

Штампарије су штампарије, економска предузећа, а не политичке институције. У Албанији, у једно време кад се претендира да се врши деполитизација и школства, политизирају се и приватне штампарије !

Према закону, такве су оне требале да буду и у време владавине Енвера Хоџе, камоли данас – пошто је прокламирано и службено, званично, да је хоџизам оборен и да се у Албанији успоставила слобода речи и штампе.

Али, како је већ рекао преко београдске штампе Саво Змајевић: “Изгледа да садашња власт Албаније, са слободом речи и штампе подразумева исто оно што је подразумевао и њихов Енвер Хоџа, да се говори и пише само оно што се свиђа, сто конвенира њима !”²⁾

Поставља се и друго питање: Ако не будемо имали дискусије, сударе мишљења за разне проблеме, поготово за научне проблеме, можемо ли имати даљи развој науке?! Ипсиссимус Енвер Хоџа је признао писмено да албанској науци недостаје научна објективност! Он је дозволио албанским научницима, као нпр. академику, проф. др Eqremu Çabej, да претставе и тезе оних који су против аутохтоније Албанаца, против порекла Албанаца од Илира, па и од Пелазга, док Мимоза Ахмети, која није ни академик, ни професор, ни доктор наука, не само албанским академицима што не дозвољава да о томе изусте ниједну реч, већ нам то забрањује и нама – Неалбанцима. Треба ли да се и ми повинимо њој, да вртимо коло како то она свира у њен дудук ?!

Ко је ова Мимоза? Зна ли ко да нам каже какве је албанолошке студије свршила и што је објавила до данас из области албанологије ?

Ако до данас Мимоза Ахмети није позната као албанолог, од данас она ће бити позната на све стране света као персекутор албанолога, као персекутор научне мисли и развоја науке, као безобразна диктаторка, која је својим криминалом превазишла и самог Енвера Хоџу, као његова достојна кћерка, следбеница. Све – под застовом “антиенверизма” !!!

Али, Мимоза Ахмети не претставља само себе. Она претставља сву ону багру албанског друштва, која је до јучер пљескала Енверу Хоџи и прала руке у нашој крви, док се данас буса у прса за слободу и демократију, па и за антиенверизам, и не даје нама – који смо оставили кости по њиховим затворима за слободу и демократијуни – ни да зуцнемо о томе.

Ова монструозна, криминална и гадна багра, не само што нама не дозвољава ни да зуцнемо, већ – ако стигнемо да ма где зуцнемо – одмах се диже против нас и оптужује нас не само да смо  г а д н и, већ и  ђ у б р е т и н е.

И треће питање: да не треба да се сложимо са енверовским криминалцем Исмаил Кадаре, да би нам штампарије штампале (нашим парама !) књиге?! У последње време и сâм Кадаре, у прештампавању својих књига, скида његове некадашње оптужбе против нас – његових противника. Директно или индиректно, он је од времена признао да моје критике против њега су засноване, објективне, док екс-амбасадор Енвера Хоџе при ОУН, др Абди Балета, признао је јавно, преко медија, да Албанцима излазе речи Каплана Ресули !

Или Мимоза Ахмети признаје право само другима, некадашњим колегама Исмаила Кадаре, да га критикују (после пилафа, после боја !), а не и мени, који сам га критиковао очи у очи, још 1965. године, кад је Енвера Хоџу има иза леђа, кад су сви дрхтали од њега и срали се у гаће.

Спаљивањем мојих четири књига Мимоза је доказала да је против мог имена, које – према наређењу Енвера Хоџе – треба да се избрише и из свести албанског народа, да би се тако избрисали и његови најмонструозни злочини, које је учинио надамном и над мојом породицом, над мојом недораслом децом, коју ми је масакрирао психички и физички.

Време је показало да је Енвер Хоџа претрпео неуспех у свим аспектима. Значи и у аспекту његових настојања да избрише моје име из свести албанског народа. Из гроба, где ме живог укопао, ја сам полетео као феникс-птица не само на албанском небу, већ и на оном балканском и светском. Моје албанолошке тезе, проглашене од Мимозе Ахмети са албанским рацистима за “црне тезе”, прихваћене су од историчара и академика света, од научних институција, университета и академија. Прихваћене су и од самих Албанаца, поштених и принципијелних.

8.

Настављајући са мојом хладнокрвношћу, замолих Мимозу да ми дâ бар издање сасвим научне књиге ЛЕКСИЧКЕ СТУДИЈЕ, где се не говори о Кадареу и пореклу Албанаца, али она не пристаде да ми дâ ни једну једину копију, ствар коју могуће и није могла да учини, јер тој књизи – сигурно – нису објавили ни корицу. Па и трећој књизи – исто тако сигурно – нису објавили ниједан примерак више од оних 15 копија, које су ми дали да би ми пепелили очи.

Значи, одлука за овај злочин је узета одмах после штампања друге књиге, пре доласка Мимозе у штампарији са мојим књигама у руке.

Одлука је узета негде друго и од других. Не од Енона и нити од Мимозе !

Невероватно је да Енон склопи уговор самном, па и да ми објави две књиге једну за другом, а да Мимоза, која свако вече спава са њим, није сазнала то. Значи, за штампање мојих књига сложила се и Мимоза, онако како се сложила и пре 7-8 година, кад ми је оштампала 10-15 наслова.

Да је Енон склопио уговор самном без знања Мимозе, сада – пошто је она сазнала ово – зашто није отказала уговор? Зашто ми поштено не рече да две друге књиге неће објавити, па и да ми неће дати ни две већ штампане књиге ?!

Сетите се да ми је она обећала наћи и новинарку, која ће писати и објавити чланак за моју јубиларну књигу ТРИЈУМФ НАД СМРЋУ!!!

Овај став Мимозе говори јасно да се она сложила са онима који су против мене и мојих књига, не само да ми не штампа ове књиге, већ – према њиховим инструкцијама – да употреби “штампање” ових књига за њихов ђаволски план, за нови удар на моје срце, против мог живота!

Мимоза Ахмети се ставила у служби албанске мафије не само да ме персекутира, да ми саботира стварање, већ и да ми провоцира други infarctus miocardis, да ме убије !!!

После доласка Мимозе у штампарији све се, у вези штампања мојих књига, правило површно, привидно, само на изглед, у служби мафије и њеног плана да ме изненади. Ово неочекивано изненађење планирано је да ми изазове други инфарцтус и да ме тако ликвидирају једном за свагда.

Бездруго да за ову ствар она није била заинтересирана. Немогуће је да она није разумела да овај злочин није у њеном интересу. Али – пошто се солидаризирала са мафиозима за персекутирање мојих дела (за што је сигурно узела не само оштету, већ и једну супернаграду!), била је приморана да се солидарише и са њиховим планираним злочином, са изненађењем, па и да им служи за тај злочин до крајних потеза и инстанци, стављајући им на расположење не само зграду штампарије, већ и себе.

Сасвим је разумљиво да су јој мафиози рекли да, са мојом физичком ликвидацијом, маскираће се и први злочин – непредаја оштампаних књига са њене стране. Она ће изјавити да је Каплан претрпео инфарцтус у штампарији управо на дан када је стигао да узме књиге, а не зато што му их она није дала.

За ово – да, она је била заинтересирана и те како!

Најобичнија ствар код криминалаца је да једним новим злочином прикрију и маскирају претходни злочин.

9.

Једним оваквим изненађењем ова мафија је покушала да ми проузрокује инфарцтус миоцардис још 1969. године. Бех предао Издавачком предузећу “Наим Фрасхëри” у Тирани збирку скечева за децу ТРПКО, на албанском језику. После неколико месеци чекања стиже ми у градић Љушње, где сам живео, телеграм:

“Дођите хитно да потпишете уговор за штампање ваше књиге ТРПКО”.

Летео сам од радости, јер објављивање једне књиге под заставом Енвера Хоџе беше догађај од необичне важности. Ја, који – како видите – способан сам да и приватно напишем и објавим за годину дана 8 књига, у Албанији су ми се ређале две године једна за другом не објављујући ни једну једину. Све зато што ми је од стране црне банде Енвера Хоџе најфлагрантније саботирано и само писање, камоли објављивање.

Кад сам стигао у предузеће, дочека ме у ходник (!) једна особа, коју никада до тада нисам видео не у предузеће, већ ни ма где друго. И нити ћу га видети више. Сигурно је био који “витез” СИГУРИМИ-а. Ту, у ходник, уместо уговора за објављивање моје књиге, врати ми књигу овим речима:

-Не можемо да је објавимо !

И док је он, сигурно са апаратом за снимање скривеним под капутом, очекивао или мој инфарцтус, да ми прсне срце, или прснуће мог стрпљења, ја сам уздржао себе и не рекох му ниједну реч. Био сам тада млад и имао сам коњско срце. Бех почео и да схваћам позадину мог третмана. У знак протеста дадох оставку са посла као професор књижевности и потражих аудијенцију код преседника Републике Хаџи Леши, коме сам отворено претставио неправде и персекутирања, која ми је правио СИГУРИМИ. Одговор овог преседника било је моје хапшење.

Али, године 1996, у Женеви, кад су ми учинили једну провокацију много криминалнију, до зла бога прљаву, нисам више био млад и моје је срце било раздробљено по ћелијама затвора. Зато и нисам резистирао. Претрпех први инфарцтус, који је регистриран у Хопитал де ла Тоур Женеве.

После овог првог инфарцтуса, из године у годину су ми провоцирали други инфарцтус. Знајући какав циљ имају самном, чувао сам се, уздржао сам себе и њиховим провокацијама одговорио сам мојом хладнокрвношћу, на коју ми могу сви само завидети. Управо зато што нисам упадао у њихове замке, албанска мафија је позвала албанске јунаке да дођу у Женеву да ме убију. Отворено. Њихов позив је објављен и преко интернета.

Преко интернета, Албанац са Косова, интелектуалац и књижевник Кадри Османи, који се до јучер бусао у прса и за марксизам-лењинизам и пролетерски интернационализам, опевао ми је и опело !

Ово су примери без преседана у историји човечанства, поготово кад се има у предвид да сам ја за албански радни народ жртвовао не само себе, већ и породицу, децу, и допринео им толико много да се са мојим доприносом не може упоредити ничији допринос, ни најбољих синова албанског народа.

Сигурно да је ово израз једне слепе мржње против мене, коју су засадили и култивирају је Енверовци, искоришћавајући неукост и наивитет Албанаца, њихов шовинизам и расизам, њихову ксенофобију, шовинистичко и расистичко расположење уопште према свим другим народима, посебно према хришћанима и нарочито према Словенима.

Овако као мене, ови Албанци нису мрзели ни Цар Душана, који им је “окупирао” Албанију и замало их је србизирао, ни Турчина Султана, који им промени веру и за мало их је турцизирао, ни Италијана Мусолини и нити Германа Хитлера, који су оденули албански народ у црнини, па ни Владана Ðорђевића, Јосипа Броза и Слободана Милошевића, који им постави гвоздену метлу на Космету.

Мене, који сам поемом БОЈАНА регистрирао име Албаније на чело држава Балкана за дисиденцију !

Мене, који сам албанској књижевности и култури поклонио њено цхеф-д’оеувре у прози – роман ИЗДАЈА !

Мене, који сам им бранио и људска и национална права као што им то нису бранили ни најбољи синови албанског народа !

Мене, који сам се борио, допринео и жртвовао колико и као нико други у Албанији за њену слободу и демократију !

Мене, који сам допринео колико и као нико други за де-енверизацију Албанаца, за дешовинистизацију и дерасизацију Албанаца, услов овај сине qуа нон за европеизацију Албанаца !

Добро познати Албанац Фаик Коница рекао је од времена да “Албанци имају једну болест: кад им се не свиђа неко, ослепе и не виде му више њедно добро. Ово је једна варварска болест од које треба да дигнемо руке”.

Ја додајем да Албанци, више од ма кога друго, мрзе оног који им чини које добро. Па и ово: што више добра будете чинили овим Албанцима, више ће вас мрзети.

Сигурно, нису сви Албанци такви. Има и Албанаца који знају да цене добра, посебно кад им долазе са стране туђинаца, који им нису дужни. Али, да будеш такав, треба бити јунак. А албански јунаци, како је рекла Албанка у једној анегдоти, налазе се на гробљу, док су им код куће остали само мужјаци.

10.

Енона, који нас је слушао стојећи на ноге као најпокорнији слуга, Мимоза нареди, баш као свог роба, да ми врати новац, еуро, који сам био платио за штампање ових књига. Он оде негде и врати се одмах. Изгледа да су еуро спремили од времена за ово. Све су биле стотинарке и сасвим нове, тек изнете из касе које банке.

Начин како ми се вратише ове паре, безбрижно за трошкове које је штампарија учинила за штампање ових књига, још једном ми учини сасвим јасно да је Мимоза награђена добро од мафије, не само за трошкове које је учинила, већ и за услугу, коју им учини са овим провокативним изненађењем.

Чим узех паре, Мимоза се баци у напад да ми провоцира – сигурно инфарцтус. Био сам сигуран да управо то хоће, зато прибрах себе још једном. Сасвим очигледно је било да она није жељела да изађем из њене канцеларије жив.

Нема ни најмање сумње да је она очекивала да ја претрпим други инфарцтус и да, после овога, те паре, које ја још нисам ни унео у ташни мојој, врати онамо оклен их доне Енон, у њеној каси.

Ту негде, могуће у соби над нама, били су и они из мафије, спремни да ме одмах узму, да би ме пребацили у коју болницу и, путем, учинили би ми коју инекцију да ме отпрате на други свет и тако, једном за свагда, реше мој проблем.

Мимоза Ахмети, пошто још једном учини све да ме убеди да она нема везе са мафијом, видећи да ја одољевам, да не показујем ниједан знак ни узнемирења, камоли инфарцтуса, упрегну се да ме убеди да се маним писања и штампања књига. Посаветова ме да се повучем и, ове године, које су ми остале од живота, да се окрепим и проведем у миру породичног круга.

Енон, слушајући је како настојава да ме убеди да нема везе са мафијом и да ме изнервира, да ми провоцира инфарцтус, поче да се смркава у лицу, да црни. И док је она очекивала да ја претрпим срчани удар, инфарцтус се вртео над главом Енону, њеном мужу, који се бездруго беше озбиљно потресао од криминалног става своје жене.

Кад виде Мимоза како јој муж поцрне, брзо се диже на ноге, узе га под руку да га одведе у болницу, док мени рече претећи:

-Немојте погрешити да објавите другде те књиге, јер ће вас убити !

Са овим њеним последњим речима мислим да је све сасвим јасно.

Удалих се и из ове штампарије са тврдом одлуком да се више тамо не вратим док је живота, како сам се то удалио и од многих других штампарија, које су се продале албанској или југословенској мафији.

Да, и југословенској, јер и ова, у својим свињаријама против мене и мог стварања не изостаје за албанском !

11.

Чим сам изашао из штампарије “Марин Барлети” пожурих код оних којима сам поклонио поменута дела. Извињавајући им се, замолих их редом да ми врате књигу, јер сâм ја – аутор те књиге, нисам имао ниједан примерак. Они који су их још имали, вратише ми их са жаљењем, изражавајући ми и најискреније саучешће, управо онако како се и родитељу изражава саучешће за смрт детета. Али већина њих их више нису имали, јер мафија је стигла до њих пре мене. Она их је почела скупљати чим је сазнала да сам отпутовао за Македонију.

Идући од једног до другог, сазнах да се и сâма Мимоза Ахмети дала у потражњи и скупљању тих књига, па и плаћајући их јако скупо, јер су неки, нањушећи што се збило, тражили од ње да им књигу плати. Рекоше ми да она не пита за њихову цену. Плаћала је колико су јој тражили.

Интересантно, један мој пријатељ, који је и пријатељ Енона Муфтиу, рече ми да Енон са Мимозом су у финансиској кризи.

-Види се јасно да ће их од финансијске кризе спасити мафија њеним дрога и проститута доларом,- рече ми он, искрено индињиран за све што се десило и, на посебан начин, за Енона, од кога није очекивао ово.

Пођох да потражим копију дела ТРИЈУМ НАД СМРЋУ и код главног уредника једног листа у Тирани, коме сам је поклонио аутографом. Потражи је по канцеларијама редакције, из одељења у одељење, са стола на сто и по фијокама, етажерима, али је нигде не нађе.

-Мафија има дуге прсте и стижу јој свугде,- рекох му.

Он махну главом потресен.

Је ли могуће да до тада није знао да у редакцији има, сем поштених људи, и агента мафије?! Енверизам наставља владавину у Албанији не само са изјављеним Енверовцима, већ и са “Антиенверовцима”. Што више, са овима, који су бацили чланску карту енверовске партије демостративно, па су је и ногама газили, горе неголи са онима који настављају отворено да демострирају енверизам. Корени зла су јако дубоки и Албанци ће имати посла са Енверовцима најмање још читав један век.

Са њима – и ми, иако нам је на претек наш титоизам.

12.

Исти дан сам денонцирао случај у неколико редакција штампе главног града Албаније. Као швајцарски држављанин, денонцирао сам ово и у амбасади Швајцарске у Тирани, где су ме дочекали јако добро, културно, и изразише ми своје сажаљење. Ставих на знање џепним телефоном и моје пријатеље у Београду, Подгорицу, Скопље и Женеву.

Узнемирен, нисам више био способан за ништа. Не само што нисам могао да радим, да наставим припремање за штампу мог новог дела – ЕНЦИКЛОПЕДИЈА УЛЦИЊА, већ ми се изгуби и сан.

-Немојте погрешити да објавите другде те књиге, јер ће вас убити !– звонио ми је у уши као посмртна црквена звона глас Пелазгиње.

Изгубих и апетит. Данима нисам ставио ништа у уста.

Једна особа, мени блиска, чим је сазнао за спаљивање мојих књига и покушај убиства, попе се на авијон и сиђе на ареопорту у Ринас, у Тирани. Беше спреман за све.

-Расчепићу битангу као курва копиле !- рече ми, али га ја смирих, па га и предупредих да ћу га денонцирати у полицији, ако буде предузео билошто противзаконског према њој.

Дани су пролазили а ниједан лист Тиране није давао ни најкраћу вест за спаљивање мојих књига и покушај убиства, који су ми учинили. Њихове странице беху пуне свакаквих вести, и најневажне, и најбаналне, па и са сликама свакавих блудница, уличарки.

Изненада узе ме на телефом Мимоза и рече ми:

-Каплане, направили сте чланак листу ПАНОРАМА против мене у вези ваших књига?!

-Не!- рекох јој искрено.- Ја сам само денонцирао оно што сте направили ви са мојим књигама. Чланак је могуће направио ко други.

-Па како ћу ја сада?! Они су ме узели на телефон и питали како стоји ствар?- настави она алармирана.

-Реците им истину,- одговорих јој.- Будите храбра и реците им истину, јер и ако им ви то нећете рећи, ја сам тај који ћу им је рећи свима, целом свету и на свим језицима, онако како сам им рекао истину и о Исмаилу Кадаре и о Енверу Хоџи.

Телефонска веза се прекиде.

-Затвори вам телефон, Професоре?!- упита ме мој пријатељ.

-Могуће јој се испразнила батерија,- рекох му.

-Не секирајте се, Професоре, јер ће јој је карикирати они из мафије !- рече ми он нервозно.

Још од пређашњег нашег разговора и моје претње њему не беше му прошла нервоза.

Изађосмо у град. Потражисмо ПАНОРАМУ да видимо што су тамо написали. Претражих је са странице на страници, али узалуд. Тамо се није ни споменуло моје име, понајмање четири моја дела, спаљена под заставом слободе и демократије, слободе речи и штампе.

Претражих ПАНОРАМУ и сутрадан, али опет не видех да је објавила и једно једино слово.

Мом пријатељу, који ме пратио на сваки корак као бодигард, рекох:

-Је ли могће да су истина и дан-данас речи оне Албанке за јунаке и мушкарце?!

-Немојте ме вређати, Професоре, јер и моја мајка је Албанка !

-Иако Албанка није изузела никога, ја знам да свако правило има своје изузетке !- рекох му.

Исти дан, случајно ми допаде у руке лист Тиране ИНТЕРВИСТА, дана 04. јули 2009. На страни 29, сасвим на дну, у левом углу, на моје највеће изненађење видим насловну страну моје књиге ИСТОРИЈА УЛЦИЊА, коју ми је изгорела Мимоза Ахмети. Треба да знате да се овај лист објављује на албанском језику, док је корица моје книге била на српском језику, значи на језику оригинала, на којему је и написана, па и штампана. Потражих очима да нема и какво објашњење та корица, али узалуд. Корицу моје књиге није пратио никакав чланак, ни најмања белешка, апсолутно ниједна реч. Наравно да, изнад наслова књиге ИСТОРИЈА ИЛЦИЊА, беше моје име Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик.

-Шта тражи ова корица овде?!- упитах мог пријатеља пола Словен и пола Албанац.

-Е па ето, Професоре, да нисмо сви баш само мушкарци! Има међу нама још увек и јунака,- одговори ми он.

-Они из листа ИНТЕРВИСТА приредили су за штампу чланак за спаљивање ваших књига, Професоре. Пропратили су га и са четири насловних корица. Али, пре уласка листа у процес штампања, стиже у редакцији телефонска заповест мафије: “Скините тај чланак са листа !” И они скидају чланак, скидају и три насловне стране, корице, али не и корицу дела ИСТОРИЈА УЛЦИЊА, на дну стране 29, у левом углу. Сада, учинили су то случајно, или намерно, ово нам може рећи само онај који је то учинио и заменио чланак о спаљивањуи ваших књига са чланком УРИМЕ-ЧЕСТИТКЕ.

-Ово значи да ја у том листу, сем непријатеља, имам и неког пријатеља,- рекох му са упртим погледом у овог пола Словена и пола Албанца.

У себи сам понављао: “Је ли могуће ово ?!”

-А ово сведочи да Мимоза Ахмети није сама,- настави он.- Иза ње постоји мафија! Или мислите, Професоре, да је она узела на телефон Артана Кристо и наредила му да скине тај чланак и корице ваших књига ?!

Мој пријатељ пола Словен пола Албанац испрати ме на аеропорту Ринаса. Попех се на авијон и одлетех за Швајцарску. Као обично, на аеропорту Ринаса-Тиране, предадох кофер. Кад сам сишао на аеропорту Женеве, мој кофер не беше нигде. Одох у полицији и изјавих им:

-Оне ствари, које је албанска мафија тражила у мом коферу, ево где су ми овде !- показах им ташну са три књиге: NGADHËNJIMI MBI VDEKJEN, ИСТОРИЈА УЛЦИЊА и НА ИСТОКУ НИШТА НОВО !.

И кажите да на Истоку имамо било што ново !

Могуће ћете рећи: Зашто су задржали мој кофер, кад тамо нису биле књиге, које су они тражили ?!

У том коферу имао сам ништа мање већ 70 примерака моје књиге на енглеском језику WHO ARE ALBANIENS? (КО СУ АЛБАНЦИ?), објављена годину раније, 2008, коју су не само Енверовци, већ и Титоисти, тражили на све стране да је спале или укопају.

Ево како ови Албанци још једном осведочише себе ко су !

Женева,

дана 08. август 2009.

________________

1) Пошто сам 2009. године објавио ову репортажу на албанском језику, инструиран од албанске мафије на власти, двојни агент црногорске УДБ-е и албанског СИГУРИМИ-а Бахри Бриску, објавио је у Скадар 2011. године читаву књигу бласфемија, лажи, интрига, увреда и псовки, бљувотина, под насловом POLEMIKË LIDHUR ME FALSIFIKIMET SHKENCORE KUNDRA SHQIPTARËVE TË KAPLLAN BUROVIQIT, да би ме изазвао за лично обрачунавање са њим, планирано од времена од југословенских и албанских власти, да би ме тако поново ухапсили и ликвидирали. Ту овај Б.Бриску пише да су се они обратили против мене и швајцарским властима и да ће се обратити и Међународном суду. Преко интернета су ми припретили да ће ме убити, па су ми (опет преко интернета !) опевали и опело. Ја сам га бацио на суд, а суд одбија моју тужбу и само што ми отворено не каже: “Нема другог излаза, о непријатељу Јосипа Броза Тита и Енвера Хоџе, до само да се лично обрачунаш са нашим Бахријом!”

2) Лист Београда ТАБЛОИД Год. ВИ, Бр. 185, Београд, 23. јул 209, стр. 40-41., објавио је допис Сава Змајевића ТРИЈУМФ НАД СМРЋУ, где се говори за спаљивање четири књига Академика Буровића сред Тиране. Објавили су и насловне стране књига. Три дана раније, значи 20. јула 2009, Агим Спужа, из Улциња, увукао се кришом на порталу И-Н СЕРБСКА ДИЈАСПОРА, тобоже као коментатор дописа Луке Томовића АЛБАНСКИ ИСТОРИЈСКИ ФАЛСИФИКАТИ. Ту дословно пише: “Пошто лично познајем Каплана Ресулбеговића (или како себе назива Буровић)…Каже да су му папире запалили…” Треба знати пре свега да А.Спужа, до овог микро-комента, не српски, већ ни на албанском језику још није објавио нигде ни једну једину реч, значи није особа која се бави писањем, понајмање дебатама. Поставља се питање: Оклен сазна овај Агим у Улцињ да су у Тирани Академику Буровићу спаљили књиге?! До њега још нико није ни реч о томе прозборио преко ниједног медија. Ни преко српских. А албанска медија дан-данас ћуте.

Зар није јасно да је албанска мафија, која је заповедила Мимози Ахмети да изгори те књиге, заповедила је и Агиму да пошаље тај “комент” порталу СЕРБСКА ДИЈАСПОРА, а сигурно су му они и срочили то. Албанска мафија, која прати Академика Буровића у корак и зна да на том порталу стално објављује, очекивала је да ће Академик ту писати и о спаљивању његових књига, па је пожурила да читаоцима тог портала претстави своју реч о спаљивању тих књига. Или је овог Агима регрутирала Мимоза Ахмети?!

За све ово писао је детаљно, са документима и сведочанствима, Ашим Ревић, читаву књигу, а под насловом РАДИОГРАФИЈА ЈЕДНЕ МРЖЊЕ, објављена у Београду 2010.

Пријатељи Академика обратили су се и листу Женеве ТРИБУНЕ ДЕ ГЕНЕВЕ са чланком о спаљивању књига Академика Буровића, који је и члан Савеза књижевника Швајцарске, али је одмах интервенирала албанска мафија, лично њен “амбасадор”, познати Енверовац Xх.Сх., и тај лист не само што није објавио чланак, већ – инструиран од мафије – и саботирао је објављивање тог чланка у било којем другом органу штампе Швајцарске.- РЕДАКТОР.