ФБР фељтон: ГОДИШЊИЦЕ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У БИЛОГОРИ 1941. и 1991. ГОДИНЕ (3)

Тако се враћамо на почетак. На први сусрет са Аницом. Дотрчала сам до ње и њеног брата. Нудим им неке пилуле за смирење. Смирено ме одбија и чврсто ухвати за руку: “Само хоћу мога Цола!“

Тај дан 29. септембар, 1991. када су из свих оружја и на све начине напали Касарну ЈНА и извршили зверства над недужним припадницима ЈНА и све то снимали за видео касету –  у Бјеловару се слави као Дан града!

ФБР фељтон: ГОДИШЊИЦЕ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У БИЛОГОРИ 1941. и 1991. ГОДИНЕ (2)

ФБР фељтон: ГОДИШЊИЦЕ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У БИЛОГОРИ 1941. и 1991. ГОДИНЕ (1)

04.11.2013. за ФБР пише: Љиљана Булатовић Медић

БЈЕЛОВАРСКИ ИНФЕРНО

У Бјеловару се нађосмо око подне. Око 250 старих људи, највише млађих жена (њихови синови немају ни 20 година) стигло је у предворје бјеловарског пакла.

Дочекују нас јаке полицијске снаге на једном повеликом платоу. Сви су набилдовани, у црним униформама, са НДХ ознакама, пуни оружја. Гомила очигледно непријатељски настројених цивила чека нас. Када смо почели да излазимо из аутобуса – помамише се. Грунуше према нама каменице, псују нас и пљују нас, прете нам грозно… Препознају дојучерашње суграђанке, супруге војних лица које су успеле на време да избегну, довикују им да су курве четничке и да ће их они стићи и на сред Теразија обесити. Полиција и војска нас кордоном дели, мора да интервенише. Ми ћутке трпимо увреде и терор: циљ је изнад свега.

Однекуд се појављује рој Бјеловарчанки са великим беџевима на којима пише „Бедем љубави“. Једна дебела, плава, најружнија међу њима им је заповједница. Стала је пред нас и са неког списка,  почиње да сриче имена оних којима је одобрена посета. Народ је једва чује, па јој се примиче. Она одједном, као да је змију видела, поче да цичи: „Немојте ми се приближавати! Десет метара се удаљите од мене!“

Народ поче да се сабија у гомилу у чуду.

Она и даље вришти, као полудела. Зове полицију у помоћ: „Не дајте да ми зађу за леђа! Нико неће ући! Измакните се по пропису!“ А људи већ и сами згађени и удаљавају се.

Најзад, под тешком стражом, у колони двоје по двоје улазимо у неку зграду, где ће нам однекуд доводити војнике на виђење. Видим да је то дојучерашња школа. У холу – специјална сценографија, као за неки скеч: поређане корпице са неким увелим цвећем у облику латиничног слова В – до микрофона. Ми се распоредили около као публика. Народ ме опет унезверено гледа, траже одговор који немам – о чему се ради? Где су нам деца? Око њих мањи и већи пртљаг. То су дарови из завичаја.

Почиње прозивка заробљених војника из касарне Бјеловар. Преживелих… Да посетиоци приступе у зборницу да се под апсолутном контролом сретну са својим синовима, унуцима, браћом… Све младићи. Дечаци. У некој туђој одећи.  Бледи и мршави. Има трагова модрица. Али – смирени. Без суза. Примају дарове ћутке. Углавном ћуте, а посетиоци плачу… Драма у сваком загрљају… на сваког заробљеника – војника.

Аница и њен брат Радисав стајали су у последњој групи родитеља, под стражом пет врста усташких униформи и чекали да се после прозивке сретну са својим синовима, унуцима, синовцима…

Тако се враћамо на почетак. На први сусрет са Аницом. Дотрчала сам до ње и њеног брата. Нудим им неке пилуле за смирење. Смирено ме одбија и чврсто ухвати за руку: „Само хоћу мога Цола!“

Тај дан 29. септембар, 1991. када су из свих оружја и на све начине напали Касарну ЈНА и извршили зверства над недужним припадницима ЈНА и све то снимали за видео касету –  у Бјеловару се слави као Дан града!

***

УПУТЕ БРАНИТЕЉИМА ДОМОВИНЕ – ПСИХОЛОШКИ УДАР НА ВОЈНЕ ЗЛИКОВЦЕ

Тих дана по Хрватској су јавно и масовно дељени леци Хрватских Обрамбених Снага, као „Упуте бранитељима домовине“ – ПСИХОЛОШКИ УДАР НА ВОЈНЕ ЗЛИКОВЦЕ!

Неко ми је дотурио један примерак пре него што су нам коначно дозволили да негде иза поноћи кренемо у авантуру повратка.

Садржај преписујем:

Фаза 1.

„Сваки припадник СРПСКЕ ОКУПАТОРСКЕ СОЛДАТЕСКЕ (тако су припадници ЈНА преименовани, вољом нове власти обновљене НДХ – прим. Љ.Б.) у нашем граду мора се осећати изван војарне тотално несигурним и угроженим.

Тједан дана понашем психолошком удару, зликовац се мора чутити попут одбаченог шугавог псета, које се боји своје властите сјене.

СТРАХ га треба прогањати при помисли на можебитну судбину његових најближих. СУМЊА га треба прождирати при помисли на разумност и моралност наредби његових претпостављених. ГРИЖЊА САВЈЕСТИ га мора изједати при помисли на недјела којих је сукривац.

Живот у нашем граду мора му постати неподношљив.

Ако је у њему бар зрно човјечности, збаците ће тад са чела крваву звијезду и придружит се Збору народне гарде.

Ако пак нема ни зрнца човјечности, страх и сумња разјарит ће га, поступат ће неурачунљиво и наши ће га тад лако савладати.

Акције припадника ХРВАТСКИХ ОБРАМБЕНИХ СНАГА против војних зликоваца обухваћа у првој фази 5 подручја дјеловања:

•         улице, којима се крећу војни злочинци (преименовани војници, официри и запослени у ЈНА- прим. Љ.Б.)
•         стамбене зграде, у којима станују војни злочинци
•         станови, у којима живе војни злочинци
•         особна возила војних злочинаца
•         обитељи војних злочинаца.
•         УЛИЦЕ

Најбоља мјеста за исписивање порука /графита/ су зидови насупрот излаза из војарни или других војних установа, те опћенито мјеста којима се креће пуно свијета /зидови зграда насупрот трамвајских станица, дуж трамвајских пруга, веже великих стамбених стамбених зграда и остале јавне плохе које су лако уочљиве за већи број пролазника/.

Рукопис мора бит читак, слова чим већа /најлакше се исписује ауто лак спрејом/, а препоруча се писање у касне ноћне сате.

ПОРУКЕ:

СМРТ ЈНА!

СМРТ ЈНА – СЛОБОДА НАРОДУ!

СМРТ ЈНА – СЛОБОДА ХРВАТСКОЈ!

СМРТ ЈНА – ХОРДЕ ЗЛА!“

*******

ЈЕДИНИ ЗВАНИЧНИ ДОКУМЕНТ О НАШОЈ АКЦИЈИ – СТРОГО ПОВЕРЉИВ: БИЛИ СМО ТАОЦИ!

На затвореној седници Скупштине Србије, крајем новембра 1991. посланик Душко Литвиновић, који је ишао са Караваном родитеља до Загреба и натраг, прочитао је следећу информацију:

„У колективној посети заробљеним, блокираним и изолованим војницима и старешинама ЈНА и њиховим породицама у Хрватској учествовало је преко хиљаду и две стотине родитеља и родбине, углвном из Србије, али и из Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Организатор овог путовања био је Покрет жена за Југославију.

Путовање је трајало четири дана (новембра 1991. од 1-ог до 5-ог у зору), под најтежим околностима, у којима је све време била угрожена лична безбедност и достојанство учесника.

Колона од 28 аутобуса, са само једном медицинском екипом, била је све време под непосредном,до зуба наоружаном полицијском и војном пратњом Хрватске. Узпут, такође, били су стационирани наоружани војници и полиција, углавном крај бункера. Колона је од преласка на територију Хрватске снимана бројним видео и тв камерама све време пута и у свим околностима и местима задржавања. При том, маршрута, којом је колона вођена пролазила је кроз најгора усташка гнезда, у којима су сконцентрисане усташке снаге. Пратња је била у таквом односу према путницима, да је колона била у положају таоца.

Циљ овог пута био је један једини: да родитељи и родбина посете своје војнике и старешине ЈНА, који се налазе у вишемесечној изолацији, блокади или заробљеништву у Хрватској.

Два родитеља нису пронашли своје своје синове, а три су у Бјеловару сазнали да су им синови мртви још од 29. септембра ове године. Никакав документ о томе нису добили.

Посету су родитељи учинили војсци у следећим објектима: у Загребу – касарна „Маршал Тито“, аеродром Плесо, Војна болница, Команда пете војне области, истражни затвор у Гајевој улици, логор у Селској, Реметинцу и Керестинцу; касарна у Јастребарском, логор у Дугом Селу, затвор за војнике и војне старешине у Бјеловару. Контакт са заробљеним генералом Аксентијевићем није био дозвољен.

По повратку овог каравана, изабрана (у Бијељини, у кругу Касарне) делегација родитеља  разговарала је у Београду,  у Дому ЈНА са представницима Штаба врховне команде ЈНА. Делегација је пренела утиске и захтеве хиљаду и две стотине родитеља и родбине. С обзиром на то да је највећи број српских војника остао у овом заточеништву, родитељи, учесници овог каравана, захтевају следеће:

ЗАХТЕВИ РОДИТЕЉА

С обзиром на то да постоје сви елементи за крајњу забринутост за судбину најмање 3.500 заробљених и изолованих војника и старешина ЈНА и њихових породица, међу којима има и рањеника, неопходно је да се хитно предузму све расположиве птреговарачке , војне и све друге мере и акције, да се они избаве из Хрватске.

Бомбардовање Србије (Шид) од стране хрватских усташа, без објаве рата, родитеље је учинило још већим очајницима, у страху да неће доћи до ослобађања њихових синова.

Родитељи захтевају од Владе и Скупштине Србије да по хирном поступку формирају сопствену Врховну војну  команду, која ће војном способношћу, а изнад свега – мудрошћу, омогућити повратак војних заробљеника из усташких хрватских логора.

Родитељи захтевају да се хитним радикалним акцијама изађе у сусрет њиховим захтевима. Они су у разговору са представницима ЈНА посумњали у издају војног врха СФРЈ, на челу са генералима Кадијевићем, Аџићем и Броветом, а да се кључеви издајства налазе у рукама Анте Марковића, премијера и Будимира Лончара, савезног министра иностраних послова.

Родитељи су одлучили да да у реализацији својих оправданих захтева више не користе демонстрације, митинге и штрајкове, него ће у случају неефикасности оних којима се обраћају, сами предузети радикалне мере и акције.

Истовремено, родитељи сматрају да Скупштина Србије треба да зна да је Мировна мисија Европске заједнице апсолутно игнорисала ову акцију, односно, није родитељима била од помоћи ни на који начин. Исто важи и за Црвени крст Србије, Југославије и Међународни Црвени крст.“

КРАЈ

———