Владислав Ђорђевић: „ПОУНУТРАШЊИВАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ СТАНОВИШТА – Критика тезе Мила Ломпара

18.08. 2013 Српски културни клуб

1. Српска култура као „култура три вере”

У књизи „Дух самопорицања” Мило Ломпар тврди да је процес расрбљавањa последица тога што се дуго „одиграва поунутрашњивање југословенског становишта у српској јавној свести” (стр. 137). Али аутор није у стању да пружи сврсисходно решењe. Он као решење нуди оно које је предлагао још Вук Стеф. Караџић, а које је време демантовало. Наиме, Ломпар сматра да српска „интегралистичка културна политика” треба да се заснује на свести о „српској култури као историјској контактној култури три вере” (стр. 331). Aли српски народ одавно није више мултиконфесионалан. Из српског националног корпуса одавно су изашли католички и муслимански штокавци, и образовали хрватску и бошњачку нацију. Мада изузетака има, српски народ је данас суштински моноконфесионалан. Стога је Вукова идеја о Србима „сва три закона”, тј. Ломпарова идеја о српској култури као култури „три вере” погрешна. Идеја није само погрешна, него је, штавише, национално погубна. Идеја о „троконфесионалности” главни је стожер југословенства – идеологије која је по Србе била крајње погубна и коју – иронично – Ломпар настоји да критикује. Сви други југословенски народи лако су се лишили илузија југословенства јер нису били заступници „троконфесионализма”. Срби још не могу да се отрезне од идеологије југословенства јер им њихова интелигенција, укључујући и – иронично – Ломпара предлаже да за своју основну националу идеју пригрле „троконфесионализам”. „Троконфесионализам” не може бити основа српског националног идентитета. Он може бити и јесте основ утопијског југословенства. Залажући се за „троконфесионализам”, Мило Ломпар Србе враћа у југословенску маглу. Ломпар Србима јаму копа верујући да је затрпава.

2. Латиница као „гранично писмо”

Проблем је у томе што то „основно, непроменљиво и руководно начело” не подразумева и то да су сви који говоре српским језиком Срби, као ни то да писмо србофоних несрба (латиница) може и треба бити писмо Срба. А управо је у ту логичку грешку упао Ломпар тврдећи да је латиница српско „гранично писмо” (исто). Аутор пропушта да примети да латиница данас није само „гранично писмо” Срба, него фактички средишње писмо Срба. Разлог зашто је латиница данас доминантно писмо Срба јесте управо тај што су је Срби „поунутрашњили”: што је доживљавају као своје писмо. Мило Ломпар то трагично превиђа. Латиница је била писмо Срба католика, али није била писмо Срба православаца све до нашег доба. Срби католици су постепено попримили хрватску националу свест, па се данас њихово писмо не може сматрати српским писмом. Ту елементарну културно-историјску чињеницу аутор флагрантно пренебрегава, па у његовој књизи нема сугестије да је доминација латинице у српском културном простору знак „поунутрашњивања хрватског становишта у спској јавној свести” (стр. 144). Штавише, он, као и већина српских филолога, сматра да је и латиница српско писмо. Она је то и била док је било Срба католика. Али Срба католика данас нема, па њихово писмо данас не може бити писмо Срба. Латиница може бити само хрватско писмо јер су данашњи Хрвати баштиници србокатоличке културе, па и србокатоличког латиничног писма. Мило Ломпар, као и други филолози, као да су преспавали два века српске историје: као да нису свесни најважнијег културно-политичког процеса у протекла два века: диференцијације штокаваца по верској основи. Савремени српски филолози знају много језикословних детаља. Неки од њих су пикантни. Али то многозналаштво не чини их мудрим. Удубљени у детаље не виде целину: од дрвета не виде шуму.

„Дух самопорицања” Мила Ломпара представља темељну критику југословенства и титоизма. Као таква, она је драгоцено штиво. Али његов приступ је углавном књижевно-историјски и тиме једностран. Јер није уметност, укључујући и књижевност, оно што је поделило штокавце, него религија. Стога је свака усредоточеност само на књижевну проблематику као суштину нашег националног проблема заводећа. Сагледавањем црквено-теолошке тематике може се доћи до пунијег и смисленог одговора на проблем нашег националног посрнућа. Није језик оно што нас дели од Хрвата и Бошњака него православни тропар и амвон. То је уочио Милорад Екмечић у књизи „Између клања и орања” (2008): „Религија јесте фактор изградње етничке припадности, на Балкану је она једина традиција која је на том простору старија од народа који га насељава” (стр. 386). Екмечић много дубље и много шире сагледава нашу националну судбину. Јер не омеђује српство само српски језик него и православни амвон.