Ратко Дмитровић – Коментар: Трећи Београд

Косовски проблем није настао од сумрака до свитања, то је вековна прича, драма са паљењем, клањем, пуцањем и плакањем, која није окончана, нити је при крају…

11.08.2013. Новости, за ФБР приредила Биљана Диковић

Косовски проблем није настао од сумрака до свитања, то је вековна прича, драма са паљењем, клањем, пуцањем и плакањем, која није окончана, нити је при крају, ма шта ко о томе мислио. Економска ситуација у Србији нуди савршен образац за представу о некажњеном лоповлуку, деценијском развлачењу државних добара, пљачки колосалних размера. Код Срба као народа не постоји више ниједна вертикала вредности, све је урушено, или је све упитно, али ништа од споменутог, колико год изгледало страшно, не представља највећи проблем државе Србије.

Све дође и прође, само мена вечна јесте – говорили су стари Латини. И Срби и Албанци греше ако мисле да је косметска прича окончана. Није.

Од економије се живи, она је у Србији сравњена са ледином, али живот каже да се то, само ако има воље и одлучности, може средити за неколико година. Примера по свету је безброј.

Вредносни системи такође могу да се обнове, само ако држава то хоће, али има изван овог црног оквира нешто још горе, нешто што Србима као народу прети потпуним уништењем.

У питању је круњење биолошке супстанце. Сваке године Срба је за 35.000 мање, сваке године Србија изгуби један град величине Вршца. То је процес који Србима „гарантује“ потпуни нестанак за неких 200 година. У историјским категоријама, трептај ока. Био један народ, па га више нема. Срби присуствују сопственој сахрани. Омађијани великим темама, „добрима“ која никаквог добра донела нису, „вредностима“ које нас разарају, обећањима која се нису испунила, Срби ћуте и мирно чекају да дођу на ред. У међувремену чине све што могу да убрзају процес сопственог нестанка. Ево вам случај града Београда.

У престоници живи око два милиона људи, Београд расте, буја, и као митска неман гута Србију. За то време, последично, закономерно, умиру српска села, места на којима је овај народ опстајао, регенерисао се, побеђивао, стварао државе. Србија умире на селу. За педесетак година, не буде ли у међувремену неког државног заокрета орканске снаге или великих светских ломова, у Београду ће, кажу демографи, живети пет милиона Срба. У остатку Србије нешто више од милион. И ту је крај Србије и Срба. Ово није магловити футуризам већ чиста математика. Данас само урбанисти знају где завршава Београд а почиње Земун. За мање од једне деценије Београд ће појести и Сурчин.

Коме треба Београд са толико становника? Србији свакако не. Постоје дугорочни планови о развоју Београда, његовом ширењу, уместо да се хитно сачини пројекат који би подразумевао заустављање ширења Београда, наравно, са планом унутрашњег сређивања града који у неким деловима нема чак ни канализацију. Актуелна власт главног града има идеју коју неслужбено зове Трећи Београд; подизање још једног Београда, са леве стране Дунава, тамо на просторима садашње Борче. Претпоставка за реализацију је мост Земун-Борча, који би Кинези требало да заврше следеће године. Одакле ће доћи становници Трећег Београда? Који део ионако све празније Војводине треба додатно да затравимо попуњавањем Трећег Београда?

Ниш и Нови Сад додатно празне Србију. Погранична подручја према Мађарској, Румунији, Бугарској, Црној Гори делују језиво; запуштене њиве, зарасли воћњаци, катанци на вратима кућа. Села наслоњена на административну линију са Косовом празна. Албанци улазе у шуме и некадашње воћњаке, секу без страха јер нема ко ни да их опомене. Пазе само да не налете на ретке патроле МУП Србије.

Ствар је врло једноставна; одлучујућа, пресудна битка за Србију не добија се нити се губи у Бриселу, Бону, Вашингтону, Москви, Лондону… већ у атарима српских села. Питање је само јесмо ли већ закаснили.