ПРИЗРЕН: Срби у Призрену продају веру за вечеру (ифтарe), богословци уче албански

Призрен, Дојче веле: Рефки Алија, бивши новинар „Јединства“ из Приштине, часописа који су деведесетих година прошлог века величале Слободана Милошевића, у свом чланку објављеном на немачком Дојче Велеу велича екуменски живот разних националности у Призрену. Преносимо његов текст са нашом кратком анализом изреченог.

Питање. Један други христољубиви човек је питао светог Јована Пророка: “Дешава се да ме Јеврејин или незнабожац позове на празнични ручак или да ми пошаље поклон. Да ли да прихватим такве понуде”.

Одговор: Немој их прихватати: то је противно правилима Свете Цркве. Ти не треба да идеш код њега.

Питање. Шта да одговорим ако се ради о знаменитом и драгом човеку, кога ће одбијање ожалостити?

Одговор: Реци му: “Љубав твоја зна да су они који се боје Бога дужни да испуњавају оно што је Он наредио. То се може видети и из ваших властитих обичаја. Јер, ни ти никада из љубави према мени не би стао да нарушаваш оно што је заповеђено вашим предањем. Из тога ја, [наравно], нећу закључити да си презрео љубав према мени. И ми имамо предање од Бога [дато] преко наших светих отаца и учитеља да не једемо ништа са празника иновераца. Тиме, уосталом, ја никако не нарушавам љубав коју сам ти дужан”.

ДОЈЧЕ ВЕЛЕ: „Nakon zahlađenja devedesetih godina, u Prizrenu su međunacionalni odnosi sve bolji. Odlazak Srba na ramazanske iftare sa jedne, i muslimana na pravoslavne praznike sa druge strane, samo su neki od primjera za to.

, каже Алија.

Ову идиличну слику допунимо предисторијом догађаја: Из Призрена су протерани скоро сви Срби. Од 8.000 Срба колико је по неким статистикама било пре 1999. сада је остало свега двадесетак њих, који су и поред шиканирања и опасности остали у своме граду. Свих година од 1999.-2013., спровођена је акција повратка Срба. Спровођена је, али је успех био раван нули. Повремено су долазили појединци који би неки период провели у Призрену, док не би продали кућу. Има се утисак да су акције повратка имале, пре свега, пропагандни карактер – да би се рекламирале шиптарске институције на Косову и тзв. мултиетнички живот, који у суштини не постоји.

„U vrijeme muslimanskog mjeseca posta ramazana predstavnici nekih humanitarnih organizacija i turskog kontingenta KFOR–a, u centru grada za njih nekoliko stotina, organizuju zajedničke iftare. Osim Albanaca, Bošnjaka, Turaka i Roma, dolaze i Srbi. Među njima i Mileva Mojsić, koja se nakon raseljeničkog života u okolini Beograda, ponovo vratila u rodni Prizren,“ јавља Алија.

И поред тога што су Срби, услед страха од комшија, приморани да се у свему „слажу“ са Албанцима, тешко да се може поверовати у истинитост ове вести. Срби не „долазе“ на ифтаре, они су приморани да дођу, чинећи својеврсну мимикрију, како би одобровољили своје лажне добротворе који су им у Призрену срушили куће, а сад их поново праве. Милева Мојсић се, наравно, није вратила да живи свој живот у Призрену, већ је, да би угодила окупатору приморана да иде на ифтар и молитву верске групе којој не припада и која је рушила или скрнавила све цркве у граду Призрену. Сам овај чин учествовања у туђим верским активностима показује да се Срби „враћају“ у Призрен, не да би се испунила правда и право, већ да би Дојче Веле и други медији са запада могли да представљају лажну слику о успеху НАТО мисије на Косову.

Контактирајући са самим Србима који живе у Призрену сазнали смо још један важан податак: тзв. повратници, у огромној већини, не долазе да живе у Призрену, већ, што би се народски рекло, да ућаре, да им окупатори изграде кућу коју би могли касније и да продају.

Na iftar sa zadovoljstvom

“Ovo za nas puno znači. Volimo da vidimo ovaj običaj, pošto do sada stvarno nikad nismo prisustvovale, ali smo sada tu sa zadovoljstvom. Ranije nije bilo ovoga, ili bar ja nisam primijetila da je bila neka donacija, ili da se nešto dijelilo za ramazan“, kaže ona.

Ове речи осликавају жалостан положај Срба „повратника“ у Призрен који постају и модерни конвертити. Ранија изрека „продао веру за вечеру“, добија своју буквалну потврду. Милеви се придружује и извесна Светлана Николић, која тврди да је одувек поштовала вршење исламских дужности својих колегиница:

Светлана Николић: Желим свака телевизија да ме сними

Svetlana Nikolić, koja je radila u tekstilnoj industriji prije rata, prisjeća se kako je poštovala muslimanke koje su postile na radnom mjestu: “Nikada ne bih popila vodu pred njima, hljeba nisam jela pred njima. Poštovalo se. Veliko poštovanje sam imala, tako je i dan-danas. Želim svaka televizija da me snimi i vidi da sam poželjna u gradu Prizrenu.“

Dolazak ovih Srpkinja na iftar odobravaju i prizrenski Albanci, među njima i Aljbana Krueziu, koja ponosno kaže: “Ovo je Prizren”.

Тешко да је ово пуно поштовање права Срба на живот у Призрену. Албанци би доказали да поштују своје суграђане Србе, тако што би омогућили истински повратак 8.000 Срба а не пар госпођа старије доби, тако што би тих 8.000 Срба јавно манифествовали Православље, кроз православне литије које од 1999. не постоје, а не кроз јавно манифествовање исламских обичаја.

Recept za prevazilaženje konflikata

“Kada kažem ovo je Prizren – mislim na kulturni, vjerski i međuetnički diverzitet. Ovo je znak suživota i signal svim narodima svijeta kako se može zajedno živjeti. Na kraju krajeva svi potičemo od Adema i Ave ili Adama i Eve. I ako svi znamo kakav je rat bio na Kosovu, ovo je i znak kako treba prevazilaziti konflikte”, kaže Krueziu, dodajući da i ona svojim prijateljima Srbima čestita praznike i odlazi kod njih.

Леп пример, можемо иронично да приметимо – свести 8.000 Срба на 20 њих, и од тих 20 тражити да се сликају за Дојче Веле и глуме суживот. Рекли бисмо да је овде цинизам у питању а не знак суживота. Срби у Призрену су сведени на старце, пар средовечних особа и једно дете.

Bez obzira što se proteklih 20-ak godina puno toga izdešavalo, Veton Nurkolari smatra da su Prizrenci “predodređeni na zajednički život, jednih sa drugima, baš kao što su nam vjekovima vjerski objekti građeni jedni pored drugih“.

Господин Нурколари би требало да буде прецизнији у својим изјавама, јер нису верски објекти грађени једни поред других, већ су на темељима православних цркава у царском Призрену, грађене џамије. Од зидова манастира Светих Архангела, велике царске задужбине цара Душана створена је Синан-пашина џамија. Ова џамија и данас постоји у Призрену, док је црква манастир Св. Архангела и даље у рушевинама.

“Imam dosta prijatelja Srba. Imao sam priliku da se moje prijateljstvo sa nekima od njih nikad nije prekidalo. Ja, naravno, zovem, čestitam, dolaze mi… Neko je prekinuo, sa nekima sam bio prisiljen prekinuti jer nisu svi bili isti,“ каже Нурколари.

Izgubio jedne – dobio druge prijatelje

Janko Janković, koji sve ovo poslijeratno vrijeme sa suprugom Dostom nije napuštao rodni Prizren, kaže da kod njega kući, ne samo za praznike, skoro svakodnevno dolaze njegovi prijatelji i komšije.

“Dolaze mi gosti: Albanci, Turci, muslimani kao ranije Srbi što su mi dolazili… Jedne drugove sam izgubio, druge dobio. Pričamo, veselimo se,…“

Наравно, Јанко није имао прилику да каже ко му је од тих пријатеља разбио главу и зашто није смео да се суди са починиоцем злочина. Није поменуо ни да су сами Срби и Горанци претили да ће да га туку због улизичког величања „независног Косова“ на медијима. Није рекао ни податак да су у насељу где живи скоро све српске куће узурпиране од стране терориста и њихових помагача. Вероватно је разлог Јанковићевог ћутања о тим догађајима што је овај чланак празнични, рамазански, па не би требало нарушити идиличну слику о међунационалним односима у окупираном Призрену.

I odnosi između zvaničnika Islamske zajednice i SPC ovdje su posljednjih nekoliko godina osjetno bolji. Sve više se na istom mjestu mogu vidjeti vjerski poglavari obje konfesije.

У реду. Сада је јасније и ко је генератор сентиментализма, и од кога су научиле дотичне госпође да мењају злато (православну веру) за бакар (лицемерног пријатељства са сепаратистима). Пошто духовни пастири епископа Теодосија немају никаквог ограничења у општењу са сепаратистима које је интензивирано после 2008. и проглашења сепарације, зашто не би и прости верници чинили исто. Риба од главе смрди. Одступништво у редовима свештенства чини и да се народ окрене од Јеванђеља и прихвати царство земаљско као нешто коначно.

После оваквих догађаја могу да буду задовољни само сепаратисти и турски окупаторски војници из гарнизона у Призрену који има симболично име «Султан Мурат».

Činjenica da se u bogosloviji “Kirilo i Metodije“, kada od 1. septembra kreće i treća generacija (bogoslova), uvodi albanski kao obavezan predmet, dovoljno govori sama za sebe.

Да. Довољно говори сама за себе.

Autor: Refki Alija

Анализа и припрема текста „Православље живот вечни“