Монах као квислинг – „смиривање тензија“

ФБ страница Православље живот вечни

Смиривању тензија између окупатора и окупираних највише доприноси један монах – потврдио је “Southeast European Times” у свом интервјуу са тзв. игуманом Царске Лавре Високи Дечани, Савом Јањићем.

У следећих неколико дана бавићемо се овим скаредним текстом који још једном потврђује да су за спровођење окупације Старе Србије најодговорнији издајници у редовима црквене хијерархије. Они су, одрекавши се етоса св. Кнеза Лазара и свих светих Срба прихватили издају уместо подвига, уклапање у тоталитарну идеологију глобализма уместо борбе за Крст часни и слободу златну.

Да је порок нешто стидно и грешно, видимо и по томе што се он вазда крије и вазда за вазда узима на себе образину добродетељи. Св. Јован Златоуст дивно каже: „Порок нема свог сопственог лица, него узима у зајам лице добродетељи.” Зато је Спаситељ и рекао: долазе у оделу овчијем, a унутра су вуци грабљиви (Мат. 7, 15). Назови лажова лажовом, лопова лоповом, убицу убицом, блудника блудником, клеветника клеветником, и огорчићеш их. Назови пак кога хоћеш човека: поштеним, чесним, несебичним, истинитим, справедљивим, савесним и — озарићеш га и задовољити. Опет по Златоусту говорим: „Добродетељ је нешто природно у човеку, док је порок нешто неприродно и лажно.” Ако се неки човек и ухвати у пороку, он брзо оправдава свој порок неком добродетељи, облачи га у рухо добродетељи. Заиста: порок нема свог сопственог лица. Исто као и ђаво, отац порока! (Св. Владика Николај)

Мудре речи светог владике и данас се испуњавају у безброј примера пред очима данашњице. Оно што можда свети владика није могао ни да претпостави, јесте да ће у самој светосавској Цркви постојати људи у мантији који раде на шминкању стварности и замени теза зарад својих себичних интереса.

Када је Карађорђе казнио митрополита Леонтија због издаје, то се могло некако схватити. Митрополит Леонтије је био Грк и у то време је Цариград слао, под упливом Турака, и неодговарајуће епископе за словенске народе. Данас се дешава да у издаји Косова предњачи један монах који за себе још каже и да је Србин.

„Kao arhimandrit manastira Dečani na zapadnom Kosovu, Sava Janjić je u jedinstvenoj poziciji da pomogne smirivanje tenzija u nategnutim odnosima dva naroda i to i radi, kako „na terenu“, tako i na internetu,“ – каже се у тексту који је за „СЕТајмс“ припремио Мухамет Брајшори.

Било би добро да нам господин Брајшори или „СЕТајмс“ кажу шта мисле о 10-годишњој самоизолацији Албанаца на КиМ до 1999. Зашто се тада није радило на „смиривању тензија у натегнутим односима два народа“, па да се Албанци мирно интегришу у тадашњу Србију под председништвом Слободана Милошевића? Вероватно због тога, што тада Албанцима и НАТО-у није било до „смиривања тензија“ већ до „дизања тензија“ како би имали оправдање за војну кампању 1999. и окупацију Старе Србије. Тада се није радило на смиривању тензија већ на алармирању светске јавности о опасности од Милошевићевог режима. Не желимо да бранимо Милошевића, али упоредивши га са Тачијем и Јахјагом, његов биланс је много безазленији. Он није на дужи рок, током тзв. мира и демократије, протерао 2/3 Албанаца, као што су потоњи учинили са Србима.

„Naša crkva aktivno učestvuje u redovnim kontaktima sa muslimanskom i katoličkom zajednicom na Kosovu. Radimo zajedno kako bismo se bolje razumeli i dali svoj doprinos društvu u kome živimo“, каже Jањић.

Коме друштву, питамо се ми. Да ли су тако говорили св. Платон Бањалучки, Петар Добобосански или Сава Горњокарловачки у време Анта Павелића, и у чему је разлика између два геноцида – хрватског и шиптарског који и данас траје? Можда је једина разлика у квалитету свештенства. Тада је српско свештенство представљало народну мајку, а данас у великој мери, монденску даму. Тада је Рус архиепископ Гермоген, који је прихватио колаборацију са Павелићем, био „једна (неморална) сламка међу (моралним) вихоровима“, а данас су морални кепеци заузели много позиција у оквиру Београдске патријаршије.

Рад Саве Јањића, кога са тешкоћом називамо свештеномонахом, јер због свог нечасног дела не личи ни на хришћанина, а камоли на монаха и свештеника, усмерен је на његову личну промоцију као лажног миротворца и мондијалисте. Он је прихватио реал-политику што је ново име за логику Вука Бранковића и Ивице Дачића оличену у идеји „земаљско је замалена царство, али ко ти гарантује небеско“. Наравно, овај агностички принцип може прихватити само неко ко не верује у православног Христа.

Сава Јањић је прихватио „реалност“ да се 2/3 Срба неће више вратити на Косово и Метохију, да су Хашим Тачи и Атифете Јахјага владари на сцени, а НАТО владар из сенке Косова и Метохије. Он са осмехом прихвата етничко чишћење и геноцид над својим народом, и жури да се интегрише у нову заједницу. Тиме он потписује у име свих православних Срба, који га сматрају легитимним представником, капитулацију и уговор по коме су пристали да се уместо „лабудом“ назову „ружним пачетом“.

На Косову (јужно од Ибра) постоји један феномен који наликује ономе што су некада чинили комунисти. Они су се после Другог светског рата женили са ћеркама својих жртава и тако, коначно, «брисали» или «легализовали» своје злочине. Данас на КиМ постоје синови, кћери, браћа и сестре убијених жртава НАТО и шиптарског злочина који раде у НАТО-шиптарским институцијама. Очеве су им убили терористи са којима не само седе у истим „скупштинским“ клупама, већ којима активно служе за око 1300 евра плате. Њиховим истинским духовним оцем може да се назове свештеномонах Сава Јањић. Ова дегенерација плод је реал-политике коју Сава имплементира на Косову, али коју силована али часна девојка не може да прихвати. Не може да прихвати да се добровољно уда за свог силоватеља.

Наравно, можемо ми и даље жмурити, али од тога нам неће бити боље. Сава је у црквеној хијерархији само шраф, који би био уклоњен за неколико дана црквено-судског процеса. Он и јесте уклоњен још поодавно од стране легитимног епископа Епархије рашко-призренске Артемија. Митрополит Амфилохије и остали моћници Београдске патријаршије су оборили ту одлуку. Сава има пуну подршку свих водећих епископа Сабора СПЦ. Практично нико, осим еп. Артемија није подигао глас против овога квислинга, зато је одговорност за његово деловање на КиМ на свима њима.

(Ако Бог да, анализа ће се наставити)

Текст је настао у сарадњи „ФБРепортера“ и „Православље живот вечни“
________
Повезани текстови – на блогу Православље живот вечни