Xајде да се надмећемо у људскости – aко то није изазов, онда стварно не знам шта је

„Нема пријатнијег и потпунијег осећаја љубави од осећаја да си користан за друштво и заједницу у којој живиш…“ – аутор Стефан Симић.

24.07.2013. Пише: Стефан Симић, за ФБР уредник Биљана Диковић

Нема пријатнијег и потпунијег осећаја љубави од осећаја да си користан за друштво и заједницу у којој живиш…Тек када човек то доживи и почне да развија у себи може да се назове потпуним…

Једно је када се бориш за себе или само за своју породицу а друго када се у теби пробуди осећај поштовања према свему што те окружује, да би све загрлио, оплеменио, учинио бољим. Да волиш због љубави, да волиш због других а не због себе.

Тај осећај није датост, он се развија и мења. Тај осећај није урођен, он се буди у човеку и могућ је једино кроз рад, давање, кроз однос са другим људима у истинском смислу а не кроз подвале, уцене, јефтино исмевање.

Када човек то доживи, када развије у себи онда све сујете, себичлуци, љубоморе, постају бесмислени. Он је тада достигао хуманистичку целину у себи и кроз себе почиње да тумачи свет.

Тада почињеш да волиш и оно што не волиш, пожелиш да схватиш и оно што не схваташ, почиње да ти значи и оно што ти не значи. Читав свет постаје твој дом и настојиш да се ни од чега не ограђујеш…

Сваким даном се и сам све више осећам тако. Испуњава ме то што се осећам корисним, што некоме значим, што вреди оно што радим и што ми људи верују. Врхунац сваке професије а вероватно и живота је да човек изнесе себе у интересу свих, да пронађе језик, стил и однос према свету који ће бити друштвено користан и који ће подизати људе, нудити им алтернативу, враћати им веру у себе и свет око себе.

Отуда потреба за хуманистима међу лекарима, професорима, уметницима. Отуда потреба, у ствари, да се развије људско у сваком човеку, осећај за заједницу, за друге људе…

Мени је то одувек била опсесија, прогања ме потреба да се приближим људима као човек и да пробудим оно људско у њим. Управо због осећања потпуности и корисности заједници сам уписао социологију, и почео да пишем на начин на који пишем. Не социологија зарад науке и не уметност ради уметност већ све то зарад живота, љубави, поштовања, повезивања и пре свега због борбе против поретка који од свега прави изворе профита, све комерцијализује и лишава људског.

Већина се ограђује од свега, у свему види претњу. Уместо да се ослобађају, они зидају око себе куле и градове. Уместо да се спусте на земљу, они високо подижу главу али не зато што су поносни већ зато што је убијен у њима осећај солидарности, поштовања.

Суштина је да се развије у људима, нарочито код деце, осећај корисности и свест да су друштвена бића, да су креатори света. Тек када сам то спознао почео сам да идем у правом смеру. Лако је пљунути на окружење, суграђане, све оно што је кроз историју створено, тешко је разумети, оплеменити и, у крајњем, учинити бољим.

То је мој задатак а мислим да то треба да буде задатак сваког од нас. Ако већ треба да се надмећемо хајде да се надмећемо у људскости и у томе ко је више учинио за свет у коме живимо. Ако то није изазов, онда стварно не знам шта је.